Intimni imaginarijum

AKO MOGU DA BIRAM – DAJTE JEDAN MESEC MEDENI

Setih se danas jedne zgode iz salona za manikir. Devojka mi radi nokte i priča sa mušterijom koja sedi i čeka. Mušterija saopštava kako je rezervisala mesto u biblioteci. Pomislih u tom trenutku, eto kako nekad pogrešno procenimo čoveka. To što u rano popodne izgleda kao da se spremila da krene u provod ne znači da devojka ne voli da čita i to toliko voli da čak i rezerviše u biblioteci. Nakon nekog vremena i slušanja njihovog razgovora – shvatih da se ipak ne radi o ustanovi u kojoj se čita – već o kafani na Podbari koja se baš tako zove – Biblioteka.

Setih se ove anegdote baš danas – krenula priča o muzici, piscima, klasicima, narodnjacima. Ali, ne bilo kom narodnjaku. Otišao je Sinan Sakić. Presabiram se danas u vrelom karlovačkom autubusu – i mislim – da li sam mogla da ne znam za njega? Da li je realno da neko kaže da nikad nije čuo za njega? Ili da ga je njegovo ime samo ovlaš okrznulo? Moguće je.  Ako si uspeo da živiš zaštićen od nekih životnih iskustava.

No, u tom vrelom autobusu, na putu tih nekih 40 minuta vožnje presabrah i podelih neke godine. Ono što bih na kraju trebalo da napišem, kao zaključak, ipak ću ovde zapisati – da rano vaspitanje i uzori iz detinsjtva formiraju naše kasnije viđenje sveta. Možemo lutati, probati, esksperimentisati ali se na kraju uvek vratimo svojoj suštini. 

Knjige i muzika

Odrasla sam, takoreći u biblioteci. S jedne strane beše to petrovaradinska biblioteka, s druge strane školska. I oba bibliotekara su me volela i formirala moj odnos prema knjizi, književnosti, pisanoj reči. Upoznala sam Miku Antića, Desanku Maksimović, Miru Alešković dr Sašu Božović, Mošu Odalovića… kao član bibliotekarske sekcije. Pisala o njima za školske novine. S druge strane, imala to zadovoljstvo da mi je naš Srećko, gradski bibliotekar čitao Matoša, Ujevića, Krležu u ranim godinama. Kad je odlazio u penziju zvao me je da pita da li bih ga nasledila na tom mestu. Iz nekih razloga to tada nisam mogla da prihvatim.

Mnogo sam puta već pisala da mi je mama radila u najvećoj robnoj kući u Novom Sadu i prodavala ploče. Kod njih su se novim izdanjima snabdevali i ljudi iz Radio Novog Sada, tako da sam pored mamine ljubavi prema klasičnoj gitari, Demisu Rusosu, domaćoj pop muzici bila na izvoru kvalitetne muzike. Išla sam u dve novosadske škole koje su vodile računa o sveobuhvatnom obrazovanju – pa smo tako naučili i šta je pozorište, koncerti klasične muzike. Moja generacija se seća sjajnih noćnih programa na novosadskom radiju, beogradskoj 202-ci… Tako da je baza bila dobro postavljena.

Jedna moja draga prijateljica mi je, pišući pismo iz Londona napisala da je tek odlaskom u svet shvatila koji je manastir bio taj Petrovaradin. Bili smo sačuvani od mnogo toga. Tako smo prelaskom u srednju školu u Novi Sad naišli na jedan sasvim novi svet, nove ljude… Pomalo pušteni s lanca. NS je oduvek bio poznat po svojoj muzičkoj sceni – tu narodnjaci nisu baš rasli. Svako malo sam bežala sa nekih poslednjih časova na svirke – prvo po školskim salama, kasnije na Mašincu… 

Moji momci iz tog vremena da imali ozbiljne veze s muzikom, tako da su probe, odlasci na njihove svirke, žurke nakon istih, takođe deo odrastanja. 

I u toj pukotini – nekoliko meseci smo bile devojčurci očarani momcima na ivici marice. Imale smo svu sreću ovog sveta – valjda Bog čuva naivnu decu – jer sada ne bih ulazila u neke privatne priče nekih ljudi kojima je policija disala za vrat.  Bili su prilično nezgodno društvo koje bih i ja danas svojoj deci zabranjivala, ali mi smo im valjda tako šašavo mlade bile simpatične. Neke su sa njima posle bile u dugim vezama, neke su se i udale za momke iz tog miljea, a meni je to bilo jedno iskustvo koje mi istinski mnogo znači. Te ljude i danas ponekad vidim u gradu i pomislim… kako je dobro što je bilo, ali kratko, i što sam oduvek bila radoznala i htela više i dalje… a sa njima to nije moglo. 

Prve vaspitne mere

Tada sam prvi i možda jedini put dobila ozbiljnu zabranu izlazaka, telefoniranja i druženja s nekim osobama. Tada sam naučila kako se jedan tinejdžer suprotstavlja roditeljima i kusa mrvice sa stola opasnog življenja. U to doba sam prvi put i čula za Sinana i Južnu prugu. Bili su to momci prilično rano odbačeni od porodice, bez nadzora – prepušteni ulici da ih vaspitava. Oni su u pesmama dotičnih pevača nalazili ono što mi nikada nismo mogli razumeti. To je bila muzika za tužne dane, za još jedno razočaranje, za još jedan besciljan dan. Za dobre dane bio je tu dobri stari rokenrol, u svojim žešćim i blažim oblicima. Nisam dugo ostala u toj priči, ali je priča zauvek ostala deo mene. 

Kasnije su i devedesete donele najezdu iste te muzike. Koju više nismo slušali, ali koja se češala o nas iz svake kafane, sa televizije… 

Svadbe, krštenja, kafane…

Nekako smo došli i to te priče ko je kakvu muziku na svojoj svadbi imao.  Za svoju znam da smo, kad se ono malo gostiju razišlo, kumovi i mi otišli u vinski podrum. I slušali tamburaše. Sećam se beskrajne nežnosti svoje porodice – moji roditelji i sestra pokušavali su i verujem i uspeli da i mom suprugu makar malo nadomeste njegovu porodicu koja tog dana nije došla. Dok ovo pišem, shvatam da su uvek smatrali da smo isuviše daleko i da ne mogu da dođu- pa su sve lepe trenutke propustili – od upoznavanja, useljenja, venčanja… Da bi na kraju u velikom broju došli na sahranu.

Odjednom nije bilo ni daljine, ni zime, ni ičega… Svadbu ne pamtim po muzici već po tome što smo sutradan umesto da medeni mesec otišli da vidimo tu istu rodbinu koja nije mogla da dođe. Otišli smo jer je on želeo da mi ih predstavi. Otišli smo i još brže se vratili. Tako je izgledao naš medeni mesec. I kad bih se ponovo udavala – možda bi mi taj kratki put više značio od toga kakva će muzika biti. 

Suštinski ne volim velike skupove. I idem ciljano. Idem zbog ljudi, a ne zbog muzike. Tako se taj isti Sinan često provlačio, pored tamburaša… po svadbama. Nije to muzika koju volim, nije to zvuk koji mi prija, nisu to ni reči koje me taknu, ali kad na tasove stavim muziku i ljude – biram ljude. 

U kafani bih ja najrađe slušala tamburaše. Ali ne ide. Niti nam je društvo kompaktno, niti svi u kafani vole isto. Iskreno, ja bih čak i sve pesme sa onim harmonikaškim delovima preskočila, kao i sve one turbo-tehno, ali ako biram ljudi – muzika, ostanem zbog ljudi.

Ako bih pravila idealno kafansko okupljanje, ne bih mogla da unapred odredim muziku. Jer, krug ljudi oko nas (ili mene) šarolik je – te se oko toga ko šta sluša često ne možemo složiti. Ali, slažemo se oko suštinskih žovotnih stvari što je, po mom mišljenju najvažnije.

Godine, iskustvo…

Sa skoro pola veka moja životna iskustva su prilično raznolika. Od vaspitanja, školovanja, društva, veza, prijatelja, životnih partnera, poslova. U toliko godina mnogo toga stane – možda bi bilo zgodno sastaviti spisak knjiga koje su obeležile sve ove godine i pesme ili pevače (grupe) koji su bili lajtmotiv. S ovoliko godina, kako sam odrastala, sazrevala – nadograđivala sam na bazu postavljenu u detinjstvu, na kojoj sam roditeljima i baki i dedi neizmerno zahvalna.

 

Zahvalna i svojim učiteljima, bibliotekarima. Dvema komšinicama 10 i 14 godina starijim od mene koje su bile moje „starije“ sestre, i naučile mnogo čemu. Sestri sedam godina mlađoj uz koju sam stalno bila u toku sa novim dešavanjima. Ta baza će zauvek biti moja luka u koju ću se vraćati kad zalutam, kad ne znam da li sam na dobrom putu, kad me neka novotarija zaludi, kad budem tužna, ili kad mi treba mesto za razmišljanje.

Ona devojka s početka priče, uvek će se vraćati svojim kafanama, čak i kada se one zovu biblioteke. Ja ću se uvek vraćati nekim bibliotekama pa makar im neko dao i kafansko ime. Čovek se svojih iskustava ne treba odreći. Niti stideti. Sve su to stvari koje nas oblikuju i čine onakvim kakvi jesmo. Što nam je iskustvo šire bolje razumemo svet oko sebe. Tolerantniji smo, ali smo i svesni šta je bitno a šta ne. Na kraju nas ljudi ne pamte po knjigama koje smo čitali i pesmama koje smo slušali već po tome kako smo se u ovom svetu snalazili i kakvi smo prema drugima bili.

I, pošto sam zaključak zaključala negde u sredini – ono što bih rekla na kraju jeste – ako bih ponovo pravila svadbu – muzika mi ponovo ne bi bila važna. Važni bi bili neki ljudi… i taj momenat koji se makar na nekoliko dana naziva medeni mesec. 

 

4 Comments

  1. Sve te male šarene kamenčiće svakog dana uklapamo u mozaik života. Događaje koji su ostavili trag u našoj duši, ljude koji su nas voleli i boleli, muziku uz koju smo odrasli, knjige uz koje smo sazrevali, filmove u kojima smo pronalazili deo sebe…I zato je svaki od naših mozaika potpuno drugačiji, jedinstven. Možda neki deo suviše šljašti ili je potpuno bezličan, ali je naš, i zato je dragocen. Devojka s početka tvoje priče nikako ne bi mogla da se uklopi u milje u kojem smo odrastale ti, ja ili veći deo naše generacije, tako da je njena „biblioteka“ deo njenog mozaika.

    • Tačno. I to su različiti aršini, godine… I sve su to, kako ti kažeš ti kamenčići. Ništa nas ne vezuje, a oni su negde naš produžetak, što bi se reklo… ipak smo delom to i mi.

  2. Odlična ideja Meri – „možda bi bilo zgodno sastaviti spisak knjiga koje su obeležile sve ove godine i pesme ili pevače (grupe) koji su bili lajtmotiv.“

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: