Knjige, filmovi, i ostali životni začini iz mog ugla

Asteroid i Zrenje i priča o Koletu, Oblogovanom i još neke sitnice

Zlatić fotka1

Došlo je vreme da i ja objavim svoju recenziju Dejanovog romana. Sad kad je sve gotovo, knjiga izašla iz štampe, ljudi počeli da je čitaju, mislim da je vreme da vam kažem kako sam je ja u potpunosti doživela. I, moram još jednu stvar sa vama da podelim, sada ovako sa kraja…

Sve vreme čitanja mislila sam – kako bih volela da čujem i Koletovo mišljenje o svemu ovome. Nemoguće da je čovek samo ispričao priču i zauvek nestao. I sine mi… blog Asteriod 1969

I pomislim – hoću li tamo pronaći još koji deo sazrevanja… jer Zrenje odavno nije samo Dejanov roman, on je, barem za nas, u našoj kući, postao simbol jednog vremena. To nije svevremena priča, vrlo je lična i vrlo vremenski određena – ali će ostati za sva vremena. I, hvala Koletu što je i dalje sa nama, mada tako daleko… Valjda će jednom, makar i za 25 godina i on da dođe i okupi nas u nekoj Palanci. Do tada, sledeći susret u MP.  A do tada – moje viđenje romana. A pre toga, moram da podelim sa vama i šta sam napisala Koletu, kad mi se najzad ukazala prilika:

 

Pročitala sam „Zrenje“. Možda me ta knjiga ne bi toliko dirnula da nije berba baš 1969. Da nisu ubirani slatki plodovi moje generacije, da nisam bila svedok jednog vremena, svedok istorije sa ovako malo godina (u odnosu na istoriju sveta).

Pročitala sam „Zrenje“ i uz svaki lik iz romana bih mogla da dodam po jedan iz svoje priče. Neki su otišli brzo, neki su otišli i još uvek su u tom dalekom svetu u tihom nestajanju, neki sada brzinom munje odlaze – kao da ih kosi neka nevidljiva ruka, zakasnela reakcija na jedan davno izbegnuti metak.

Pročitala sam „Zrenje“ i složila nanovo neke kockice u svojoj glavi, neke zakopane priče izašle su na površinu, neke dileme su mi se razrešile, jednostavno uspela sam da razumem neke drage ljude koje je proces vrenja pretvorio u nešto meni, do tada nepoznato. Razumela sam i seobe, i deobe i brisanje prošlosti koje su pojedinci uspeli uspešno da urade.

Prekrajanje biografije. Izmišljanje bolje stvarnosti. Čudesne ekonomske računice i neobična bogaćenja. Siromašenja, kako materijalna, još više duhovna. Kako okolnosti menjaju čoveka. Nisi ti otkrio vruću vodu, ali si sjajno dočarao svu bedu i tragičnost devedesetih. I, gde baš danas, na 5. oktobar da me nađe ovaj blog, i Kole?

Kad sam pročitala roman do kraja,  pomislila sam – šteta što nema tog bloga, što Koletu ne mogu da kažem kako sam se osećala dok sam čitala, da mi je krivo što je izbrisao blog, što je to od svega ostavio samo fikciju i onda, baš 5. oktobra naletim, slučajno ili ne… na AsteroidA, priznaćete, ne dešava se to baš svaki dan i nemate baš svaki čas priliku da popričate sa junakom knjige koju ste pročitali…

Život je čudo… Pričaćemo mi još ovde… Tek treba da saberem sve utiske.

 

Dejan Zlatić živi i stvara u Majdanpeku. U životu ništa nije slučajno, pa ni to da u gradu koji većinu nas prvo asocira na zlato bude baš jedan Zlatić. Roman „Zrenje“ je njegov drugi roman. Posle „Bezimene“, koja je predivna oda mladalačkog ljubavi, protkana sjajnom muzikom kao odrazom raspoloženja, dobih na čitanje drugu knjigu, uz molbu da napišem recenziju.  Zašto baš ja? Jer sam godište isto kao i autor i junaci knjige.

Kole, Panta, Buca, Sale četverac, rođen krajem šezdesetih, i njihov kormilar Boka, najbolja drugarica, sestra, neko ko upravlja plovidbom. Neko ko ima plan za sve. Sve do te prelomne godine, kada priča i počinje. Matursko veče, upis na fakultet, nova faza. I prvo suočavanje da nismo svi isti – da novac može da nam odredi sudbinu – na ovaj ili onaj način, a u ovoj pripovesti, Zlatić nas suočava sa mnogim licima istog.

Naši junaci su odrasli u delu grada koji se zove Krug. Slučajno ili namerno, čitava pripovest opet jeste niz krugova – pripovedajući pet ličnih priča, on nas provodi kroz kolektivno lično jer svako od rođenih krajem šezdesetih, može da se smesti u barem jednu sudbinu, intimnu, a isto tako se može pronaći i u kolektivnoj sudbini – jer devedesete nisu mimoišle nikoga od nas.

Čitajući knjigu, koja tada još nije imala naslov, sve vreme su mi se vrtela u glavi dva već postojeća – „Hronika palanačkog groblja“ i „Hronika najavljene smrti“ jer bi, kao ravnopravni junaci mogli da se navedu još i palanka, groblje, ali i smrt. I oba naslova bi, takođe, dobro pristajala ovoj knjizi.

Roman prati dvadeset pet godina života naših junaka. Svi muški behu septembarci, svi su u isto vreme otišli na služenje u tadašnju JNA, sve ih je čekala i stara dobra pisma pisala  Boka. Svi su otišli isti, ali se niko više isti nije vratio. Svi su osetili da se nešto ozbiljno i veliko dešava, ali nisu mogli da definišu šta, ili jednostavno nisu mogli da se suoče sa činjenicom da se zemlja raspada i da sve počinje da miriše na barut i krv.

Još malo je trajao privid – jedni su započeli studije, drugi ostali da rade u palanačkoj fabrici. Jedni su sanjali snove o dalekim krajevima i životu na visokoj nozi, drugi su sanjali kako da prežive dan u Palanci. A Boka balansirala između svih njih. Priča još uvek samo nostalgična sa tragovima lošeg predosećanja.

I tako do trenutka dok se to loše svom silinom ne prelije sa raznih strana, preko svih granica u njihove živote. Počinju pozivi za takozvane vojne vežbe, droga na velika vrata pušta svoje pipke u male sredine. Život postaje besmislen. Novac i bogatstvo su jedino merilo vrednosti. Započinje ta tužna hronika palanačkog groblja. Svako daje nekog svog. Niko nije pošteđen. Neke će pojesti rat kojeg nikad nije bilo, nekog će odneti belo ili žuto, neke će jednostavno progutati tuga. Jedini trenuci okupljanja postaju sahrane na koje dolaze oni koji su još tu. Jer, u koloni onih koji su svoje bolje danas tražili negde daleko i naša ekipa ima svog predstavnika. Jednog od onih koji je dobio novac, ali je postao tužni lik  sa nogama na dva kontinenta, uvek u raskoraku, u želji da bude tamo daleko, ali da oseti puls onih koje je zauvek ostavio ovde.

Ovo je jedna od onih priča u kojoj sve znate, unapred, jer, svedok ste, ili generacija sa junacima, dotakli ste kraj zlatnih osamdesetih, tonuli do samog dna devedesetih, preživeli sve neratovane ratove, sahranili barem nekog ko je bio na vojnoj vežbi, mahali barem za jednim autobusom koji je nekog vašeg odvodio u obećani život, barem jedna bliska osoba je postala žrtvom droge, novac vam je iskvario minimalno jednog poznanika, neke osobe su, bez vidljivog razloga, napuštale vaš život, sve vam je jako dobro znano, i vesti na televiziji, i loša propaganda i izgubljene godine, i razvodi,  ali ipak se nadate da ćete naići na makar jednu jedinu svetlu i utešnu misao. Da li nam je Zlatić daje? To ostavljam da otkrijete sami. I u ovaj roman  je autor utkao sjajnu muzičku podlogu da lakše gutamo istinu, i u ovom romanu on je jedan od likova, a vaše je da zamislite koji bi mogao biti jer ga u svakom tako mnogo ima.

Ovim romanom autor je načinio korak napred u svom sazrevanju u dugoj formi. Da li je tema ta koja mu nije dozvoljavala da bude lepršav u opisu kao u svom prvom romanu, ili je sad već zreli autor pred nama, pokazaće tek njegov treći roman.

„Zrenje“ je knjiga koju obavezno treba pročitati, bez obzira da li ste ta generacija sa kraja šezdesetih, ili roditelj nekog ko sada ima lepih četrdeset i nešto ili ste generacija rođena nakon 90-tih godina prošlog veka. Za svakog se u ovoj knjizi krije parče istine koju je dugo zrila u Dejanu i sada plodove daje čitaocu.

Kao nezaboravnik, kao podsetnik, kao intimnu istorijsku čitanku, toliko bolnu i istinitu da će jednog dana, kada mnogo vode Pekom protekne, kad i poslednje generacije u Palanci zaborave Krug,  i grobove prekrije trava i imena potpuno izblede, neko reći da je pisac imao stvarno bogatu maštu jer takva stvarnost nije uistinu mogla da postoji.

Kao u nekoj hronici izmaštane stvarnosti.

Tags: , , , , ,

2 Comments

  1. Никако да прихватим двојност Астероида и Облогованог (Колета и Дејана)!!!
    Поздрав М.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: