Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla

Čovek ujeo psa – deca pretukla Rašu Popova – šta je sledeće…

raša Moj mikrokosmos je moje sklonište od sveta. Od loših vesti, negativnih ljudi, malicioznih priča. Moj mikrokosmos su i moji dragi ljudi, prijatelji, roditelji, sestra, moj partner. Moje priče, moje cvetne esencije. Sve je to u tom paketu. Ali, ponekad iskoračim u onaj drugi svet, kao što kosmonaut iskorači iz svemirskog broda, da vidi stanje.

Stanje u makrosvetu:

1. Žena, majka – pozvana sa Biroa za zapošljavanje – kaže ponudili joj neki stranci da sklapa delove za kola. Strani poslodavac – nudi platu ispod minimalca. Osam sati u tri smene. I to sve u zvaničnoj ustanovi – razgovor vode strani poslodavac, predstavnik Biroa i ta žena. Znači da je neko aminovao takvo zapošljavanje ispod granice dostojanstva. Da li bi u svojoj zemlji smeli tako nešto? Naravno da ne. Ali zato ovde mogu. I, da, ako ta mlada majka odbije taj posao može da bude skinuta sa spiska Biroa (malo sam prisluškivala razgovor u autobusu).

2. U mesari žena kupuje švarglu. Prodavačica joj nudi kraj jedne. Kaže žena mnogo joj je. Prodavačica seče dok ne smanji količinu na toliko da to košta 56 dinara. Švargla. I dajte mi 100 grama onog parizera na popustu. Hranite se zdravo. Vodite računa o kalorijama. Vodite računa o raznovrsnosti. Vodite računa o ceni, kad malo razmislim.

3. Krava nam još nije do kraja crkla (nekako se još drži, valjda zubima za vazduh), od prošlog puta kad izađoh u makrosvet. I dalje pljuju po prosveti. I dalje im je najveći trn u oku. Vide oni svaki veliki odmor, vide godišnji odmor i praznik (nešto mislim  – jesu ostalim radnicima u javnom sektoru ukinuli ove stvari pa im zato to toliko smeta?) Toliko su se zagledali u prosvetarsko dvorište da ne vide ono što pišu. I kako pišu. Možda bi trebalo napraviti jednu reklamu i o pravima prosvetnog radnika (u ovoj kampanji protiv diskriminacije koja se vrti u reklamnim blokovima).

I, sve ovo možda ne bih ni pisala da nije na društvenim mrežama osvanula poražavajuća vest – DECA PRETUKLA RAŠU POPOVA. Prvo sam mislila da je to jedna od onih šaljivih vesti – ili nešto poput ČOVEK UJEO PSA, ali do kraja teksta s osećanjem gorčine i tuge shvatim da to nije šala. Došli smo skoro do kraja.

Dva dečaka, koliko sam shvatila deca imaju oko 11 godina. To su godine u kojima bi oni trebalo da gledaju emisije koje vodi Raša Popov. Ali, više nema dečijeg programa, nema pametnih pouka čika Raše, nema edukativnog sadržaja na televiziji, dečije radio emisije odavno ukinute, ali još veći problem je – šta to dvoje dece rade na ulici i ko su im zakonski staratelji?

Ne krivim ni centar za socijalni rad. Znam da tamo svaki socijalni radnik ima u nadležnosti oko 35 slučajeva. Vrlo slično školi. Škole i socijalne službe su ostali jedini bastioni brige o deci. Mislim na institucionalizovanu brigu. Mislim na vaspitanje i obrazovanje. Mislim na sisteme vrednosti. Mislim na čast i dostojanstvo.

Raša Popov se čitav život bavio decom. Bio jedan od onih divnih svačijih deka koji ume da ukaže i pokaže. Ispriča, objasni, zasmeje, poduči. Bio je simbol nas koji smo životni vek posvetili brizi o deci. Na kraju bajke svi žive srećno do kraja života. Na kraju ove bajke imamo (konobar, da platim):

pretučenog Rašu Popova

pretučenog dekana Fakulteta političkih nauka

decu na ulici (jer zakon štiti decu – ne smete ih kažnjavati – da bi ona mogla da kažnjavaju vas – kakav nonsens)

ponižene socijalne službe i školstvo…

Odokravah nazad u svoj mikrosvet.  Možda, kad sledeći put izađem vidim onu kravicu kako veselo pase i druži se sa komšijinom, i neka dečica skakuću oko nje, dok dobre starine pričaju priče, a u školama neki zadovoljni i nasmešeni ljudi dočekuju neku čistu i umivenu decu. Jer, kravica daje mleka svima…

Tags: , , ,

14 Comments

    • Stanimire, pročitala sam. Danima razmišljam o tome, razmišljam o to dvoje dece, i nekoj sličnoj njima. Njihova sudbina je već sada zapečaćena. Dok stignu do popravnog doma (kad zakon dozvoli) imaće već toliko toga na malim dušama, a kad tamo stignu to će biti kraj balade. A s druge strane niko neće da ih uzme u hraniteljsku porodicu, socijalna služba je nemoćna… mi smo decu pustili niz vodu, ne samo ovu već generacije nam odnosi voda… neku u neke druge krajeve, neke u zaborav…

  1. Ja se bunim, laprdam, jezicarim, vicem, no svet ode niz vodu ali urlacu dok mogu protiv nasilja, za lepotu i slobodu

  2. E, sve bih ovo potpisao, do poslednje tačke, odnosno uzvičnika. Godinama je jasno da svi ti zakoni o “zaštiti maloletnika“ štite u stvari male huligane. Dobru decu više nema ko da zaštiti, pomenuti zakoni samo su ih izložili na milost i nemilost bahatim vršnjacima. Juče je mom kolegi učenik rekao “majmune jedan“… Mislite da će se dogoditi nešto? Neće, naravno, jer on je zaštićen, on je naučio da kaže da je bio “isprovociran“, a pošto spada u one grupe o kojima se govori u onim reklamama, on mora da ima “zaštićeno pravo“ da ima više prava od drugih.
    I, na kraju, kao što negde rekoh – kada vidim kako su deca vaspitana, jasno mi je da je većina roditelja u permanentnom štrajku.

    • E, ovo si divno rekao. Roditelji u permanentnom štrajku, ali i roditelji koji se plaše svoje dece, koja im povlađuju u svemu jer su deca naučila model ucene i nagrade. Govorim o jednoj grupi dece. Radeći u prosveti, nažalost, znam da takva deca ne završe dobro u životu, koliko god im roditelji povlađivali, pojede ih sistem – jer ako ne odgajimo dete sa stavom, pozitivnim pristupom, spremnošću da i kad padne nastavi da se bori, da nije sramota nemati već je sramota ne znati, onda smo omašili i kao roditelji i kao vaspitači. Dobra deca su uvek na margini – i mi decenijama unazad tako postvljamo sistem – udvaramo se lošima (da nas ne stigne osveta loših), a marginalizujemo te dobre.

  3. Kao i ti grčevito se držim, čak skrivam, u svojem mikrokosmosu, ali, ipak htela ne htela, moram da izađem i u ovaj veći, posle čega mi treba velika snaga da nastavim dalje. I na žalost, čak i kad tugu ili bes pretočim u redove, ostaje žal i gorčina, gde su nestali ljudi.
    Sve si lepo rekla, ali je malo onih koji ovome pridaju značaj.

    • Dok god, draga moja Olja, do nekoga dođu naše reči ima smisla. I kad ne napiše znam da je neko video, mada volim kad razmenimo reč jer tada se rode neke nove ideje i neka nova rešenja. Hvala ti na tome što si tu i što reaguješ i pridaješ značaj. <3

  4. Kada sam ja bila klinka postojala su 3 tv kanala i prepodne ono što se zvalo „školski program“ i „Naučno-obrazovni program“. Danas imam više kanala nego što mi pada na pamet da gledam, a na ova tri emutuje se isti onaj program od pre 20-25 godina, samo bez ovih gore navedenih emisija. Nema više ni kvizova,sve je postalo seks i crna hronika. I onda šta očekvati? Znam ja da Tv ne vaspitava decu, ali mediji generalno danas ima veliki uticaj u našim životima. Ko zna kuda plovi ovaj brod!

  5. Потписујем све што си написала. Од првог до последњег слова.
    И знам да си, као и сви нормални људи, јако тужна због свега овога што се догађа. Можда чак и више, јер ти ипак радиш са децом, ти си та која се труди да надомести чак и оно што су родитељи пропустили а то нико не цени. Чак ни родитељи неке деце. А то онда боли…

    • Boli, ali boli to što vidiš da neko klizi kroz tvoje prste jer nema više za šta da se uhvati. Škola mora biti na liniji sa roditeljima i sa društvom – a ako su dva modela loša treći gubi bitku. Jesam tužna, ali pomalo i uplašena u kom pravcu idemo kao društvo – da li će nasije postati jedini oblik komunikacije i izražavanja mišljenja među neusaglašenim stranama. Hvala ti, draga Luna…

  6. Snežana Medan says:

    Strašno, strašno… Nije ni čudo što bežimo od sveta oko nas. Reči nemam…

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: