Coolumna kod Majske

Dan trideset peti – ili detalji koji nikad neće postati statusi…

35. dan

dvojeUđem na onaj FB i kao da se mi se čitav dan otvori pred očima. Znam ko je gde bio, šta je radio, o čemu je razmišljao, ko ga je nasekirao i šta ga je obradovalo. Kao dnevne novine u kojima su glavni junaci moji drugari, poznanici, neki ljudi koje znam poslovno, neke sa blogova, neki dragi bivši đaci. Sve važne stvari se pojave tu.

No, ono čega nema na Fejsbuku jesu stvari koje život čine realnim, koje odvajaju važno od esencijalnog. Na mreži nećete čuti da li je neko imao nekom, nakon ulaska u stan da vikne: „Stigoh..“ Da li je nekog neko pitao: „Kako ti je prošao dan?“ Da li je neko žurio kući jer je neko skuvao ručak i čekao onog drugog. Da li je neko nekog poljubio za dobrodošlicu? Osmehnuo se onako od srca i rekao: „A sad kafica, da se malo ispričamo…“

Sećam se, u jednom periodu svog života  govorila sam  ljudima da idem u stan, da sam stigla u stan… Prosto nisam mogla da nazovem to mesto, koje inače mnogo volim kućom. Kad bih pokušala da izgovorim idem kući – nekako bi mi se sve steglo. Kuća je dom. Kuća je mesto gde ti je srce. Kuća je mesto gde si se okućio, skućio, gde se osećaš potaman, kao u starim, udobnim cipelama koje taman pasuju i ni ne osetiš ih jer su razgažene po tvojoj meri, a kad nisi u njima nekako ti nedostaju.

Stan je mesto gde stanuješ. Možeš biti i podstanar, i gost i možeš posedovati stan, ali on nema emotivnu toplinu u sebi. On je nerazgažen, pomalo hladan, savršen ali mu uvek nešto fali.

U dve prilike sam u svom stanu imala „sustanare“. Prvi put je bila devojčica koja je jedno vreme u programu hraniteljstva živela sa mnom. Drugi put je to bila moja draga Maša koja je u stvari u nekom čudno inskonstruisanom gradskom traču, bila moja navodna ćerka, ali kako god, beše to lep period. Ne želim da poredim te dve priče, mnogo se razlikuju i iskustva su različita, ali činjenica da se vraćate tamo gde nekog ima poseban je doživljaj. Poseban je doživljaj, i prosto se svakog dana iznova radujem činjenici da nekom kažem dobro jutro, da nekom skuvam kafu kad se vrati ili da mene dočeka ista… Rečenica – stigao sam zvuči divno, kao i pitanje, nakon otključavanja – jesi kod kuće… Ali, to se ne kači na statuse… to je esencija…

No, razumem da ni sva vraćanja u ono što se zove dom i u kom vas neko čeka nisu ista. Nekada neko ne želi da se vrati. Nekada mu nedostaje parče prostora, nekada dom počinje da gubi srce, nekada dom postaje … dom za vešanje…

Takvih stvari nema na FB. To su detalji koje neću videti na zidu svojih prijatelja. Ni jednu nijansu doma i intime. Jer, onog časa kad budu postali javni znaću da im je dom postao stan. Da su postali sustanari, dvoje ljudi koji dišu isti vazduh i dele isti prostor, ali da osim toga u toj priči više ničeg nema.

I ne znam jesam li vam išta pametno ovog 35. dana rekla…

 

15 Comments

  1. Puno si rekla onima koji su hteli da te shvate :)

  2. Hm, ima istine u ovome. Valjda treba vremena…imam prijatelje koji su se nedavno preselili u novi stan. Njihov, lep, velik, u centru. Kažu: „još nekako ne umemo da uživamo u njemu“. A pomisliš to ide kao podrazumevano!

    • Znaš, kad mi je suprug umro, otprilike sam bežala iz stana… odlazila na posao i vraćala se kasno… i pored onog fizičkog neprisustva… zaista nedostaje ono kako si, kako je bilo, šta si radila… Niti da ja nekog pitam… To su ti trenuci kada dom postane samo prostor u kome boraviš. Hvala ti1

  3. Stan u novom gradu, u koji sam došla nakon što sam apsolvirala, godinu dana nakon udaje i nekoliko meseci nakon mog muža koji je već počeo da radi, postajao je dom postepeno, kako smo gradili brak i kako je naša porodica rasla. Isto tako je i Zaječar postao moj grad, često imam utisak da oduvek ovde živim.

  4. j.perovic30@gmail.com says:

    Mnogo si rekla Marina…
    Ja uvek govorim da idem kući. Ne znam zašto, možda zato što sam uvek živela u kući

  5. Anonimni says:

    Rekla si mnogo toga. U ne tako puno rečenica. Ko živi u stanu, nakon što je imao dom, razumio je.

  6. Da, u pravu si… Ja uvek govorim da idem kući. Mojoj kućici…

  7. Oblogovan says:

    Rekao bih da jesi…

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: