Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla

Dan trideset šesti – sprema se još jedna godišnjica mature…

36. dan

detaljIstrajavam. Dan po dan. Danas beše nedelja (i još uvek je). Već sam pisala šta mi nedelje znače, pa vas neću još jedared time zamarati.

Nego, moja prva generacija, kojoj sam bila razredna, slavi ove godine 15 godina mature. Davno to beše, a opet kao juče da sam ih dobila. Sastajemo se u junu. Neću joj da padam u junske sevdahe, samo se unapred radujem viđanju sa njima. Divne moje devojčice i jedan dečak.  Ona priča od neki dan, o 33 godine, kao da je za njih pisana.

Sećam se kada sam ja bila prva godina Karlovačke gimnazije i moja razredna ušla, pa reče nešto u stilu da smo mi kaluđersko (ili beše monaško) odeljenje jer nas ima 35 devojaka i samo jedan dečak. Prevodilačka odeljenja su uvek nekako bila ženska, dok je u drugoj smeni bilo dečaka i činilo se da je tamo bolja zabava (nije se samo činilo, već je i bila bolja…)

Volela sam gimnazijske dane. Volela sam svoju generaciju. Danas je decu teško naterati u školu, a nas je bilo teško isterati iz nje. Volela sam i staro dvorište, Vilenjak, kafa kod Anđe.

Sećam se kako su direktor i profesori smišljali hiljadu i jedan razlog da ne idemo u Vilenjak. Prvo je išlo obaveštenje da je zabranjeno, pa su nam starešine branile, ali ništa nije davalo ploda. Onda su krenuli sa ofanzivnijom taktikom da se po sendvičima posipa droga i da ćemo svi postati narkomani budemo li i dalje tamo išli. E, sad da je to bila istina, ja bih sada bila duboko navučena na opijate, jer sendviči u Viliju, vegetarijano, behu nenadmašni, kao i  večita cigareta u uglu Petrinih usana, retka kafa, ali atmosfera prava karlovačka.

No, volela sam i jutra kod Anđe. Kad je ona skuva, pa nam posle još i pogleda u šolju… Divni dani, odela koja mirišu na mekike, pa čak ni da hoćeš ne možeš da slažeš gde si pre (ili za vreme) časa bio…

Ne znam, seća li se moja generacija svirki u dvorištu škole? Svirala su mnoga ozbiljna imena tadašnje rok i pank scene Novog Sada. I uvek je bilo puno i uvek je sve bilo bez i jednog incidenta.

Snimaka iz dvorišta nema – evo jedne ilustracije sa Mašinca… (neko je propustio da Vecu, Maju i mene malo usnimi)…

No, kad pomislim na to doba, ja se setim jedne pesme Plavog orkestra – u to vreme mi ovo sa starenjem nije ni padalo na pamet – mladost nas je opijala… Ono zbog čega ću zauvek voleti ovu pesmu jesu stihovi – o zimi, i njemu koji će svoju bucu čekati pred prvom gimnazijom…

6 Comments

  1. Moje odeljenje bilo je pravo timočko-đaci sa svih strana i svi mi smešteni u internatu. E, to je bila prava zabava. Po završetku srednje škole opet smo se rasuli, svako na svoju stranu. Zato volim godišnjice mature…

    • I moje se odeljenje rasulo. Mnogi od njih su na drugim kontintentima, pa ih retko i na te datume viđamo, ali kako kažu, svako ima svoje mesto u našem životu, pa i ti ljudi fizički daleko, ali srcu blizu…

  2. Znam i neke profesore koji su, protivno pravilima, obožavali kafe kod Anđe! Hvala ti na ovoj priči! ♥

  3. E, a ja sam najradije vreme provodila i pare trošila u poslastičari preko puta gimnazije, koje više nema.
    A kada bih svratila preko leta, obavezno pitanje je bilo- kad vam počinje škola.
    I skoro na Fb upoznah unuku vlasnika te poslastičare u kojoj se prodavala najbolja bela alva na svetu.
    Kafića nije bilo u okolini, a pekari smo kupovali krive kifle, bez kajmaka, neki su mirisali na luk iz ćevabdžinice u koju ja nikada nisam ulazila, a negde pred kraj škole ušli smo nekoliko puta u Kafanu Zlatibor koje više nema.
    Ko bi rekao da ću ovako brzo, još mi nije ni šezdeseta, s nostalgijom pričati o gimnazijskim danima ;)

    • Joj, draga moja, ja to radim od dana kad sam iz nje izašla. Svako od nas ima nešto što ga veže za mesta na kojima je odrastao, učio, voleo, patio… :)

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: