Intimni imaginarijum

DOBRO SRCE ANUŠ NENIKE

Aniko Čaba ostala je udovica vrlo mlada. Njenog muža je ubio konj. Ritnuo se, valjda nečim preplašen i udario ga kopitom pravo u čelo. Našli su ga nekoliko sati kasnije već hladnog u štali. Za njim su ostala dva sina. Arpad i Đula. Aniko, u selu poznatija kao Anuš neni preuzela je na sebe brigu o imanju. O svekrvi koja je nadživela sina. O dečacima. Imala su oni na kraju prvog dvorišta kućicu u kojoj je njen pokojni Zolika voleo da posedi s komšijama, da popije i zapeva. Sada je kuća bila prazna, a njoj je nedostajala pomoć. Tih dana je u selo nošena vihorima tužnih godina došla Boriška sa ćerkom Olgom. 

littleaugury.blogspot.nl

littleaugury.blogspot.nl

„Kažu ljudi da vam treba pomoć“, reče Boriška došavši kod porodice Čabo. „Sve znam da radim, samo da prehranim ovo moje devojče.“

Dala joj je Aniko kućicu na korišćenje, dogovorile su se i oko plate i njihov zajednički život je počeo. Anikin stariji sin Arpad bio je Olgino godište i njih dvoje su vrlo brzo našli zajednički jezik. Bili su kao brat i sestra. Odani jedno drugom. Ušuškani u svet detinjstva, kasnije i odrastanja. Delili su tajne, bili jedno drugom uteha i podrška. 

Boriška je bila nemi svedok teškog Anikinog života. Umela je ona da napravi privid kao da je sve u najboljem redu. Uvek osmeh na licu. Nikad suza. A plakala je za Zolikom, plakala je zbog svekrve koja je svoju patnju iskaljivala na Aniki i deci. Ali, znala je da suze pretvori u osmeh. I niko o njima nije znao osim Boriške i Olge koja je, onako dečije slutila. 

Boriška je uspela da uštedi od svoje plate toliko da sebi kupi stančić u gradu pored. Olga je završila fakultet i udala se. Dobili je sina. Obe su ostale u kontaktu s Aniko. Redovno su se čule telefonom, razmenjivale svakodnevne događaje, podsećale se vremena provedenog zajedno, gajile iluziju vezanosti. Telefon je magična sprava za zavaravanje. Čovek može godinama, pa i decenijama da ne vidi nekog, a da se čuje redovno. Životi teku odvojeno.

U tom virtuelnom svetu oni su i dalje jedni o drugima imali sliku davnoprošlih vremena. Olga je Arpada i dalje doživljavala kao mlađeg brata, pomalo krutog, još nedoraslog do muškarca, a preraslog mladića. O Aniko su svima pričali kako je divna, kako se čitav život žrtvuje za sve, kako na sebe nikad nije mislila. 

Godine su i kod Anuške prolazile svojim ritmom. Mlađi sin, Đula otišao je jednog prolećnog dana u daleku Australiju. Rekao je – ako se vidimo, vidimo… I više se nije javio. Arpad je ostao uz majku. Vremenom je postao pravi muškarac, pouzdan, dobar sin. Oženio se, dobio dvoje dece. Svekrva je umrla, pa su kuću preuredili tako da su sada u njoj živeli on i njegova porodica, a malu kuću, u dnu prvog dvorišta je sredio, izolovao, promenio krov i sredio za majku. Ona je imala svoj cartvo u kom je gazdovala, njegova žena svoje i svi su živeli mirnim i jednostavnim životom. 

Deca su rasla. I Olgin sin i Arpadovo dvoje. Njegova nisu planirala da studiraju. Oboje su upisali škole koje će im biti od koristi na selu. Olgin sin je upisao fakultet. Jedan, pa drugi. Nije mu baš išlo. Ali, ona i njen muž su uvek iznalazili način da mu obezbede dovoljno novaca ne bi li još jednom probao. Onda je jednog dana došao kući i rekao da bi on sada da počne nešto da radi. Čuo je da je organska proizvodnja hrane sada hit i on bi to isto mogao, ali eto, ti njegovi nesposobni roditelji nemaju baš ni malo zemlje.

Olga je prebirala po glavi – kako da pomogne sinu jedincu. Ili kako da sa sebe skine osećaj krivice koji joj je on nabijao govoreći da su ona i muž joj, nesposobni, neuviđajni, kako će se pokupiti i otići u tuđinu da ga više nikad ne vide jer bolje nisu ni zaslužili. Olga je bila sve očajnija. Svakakve ideje su joj padale na pamet. Prebirala je po sećanju sve ljude koje je znala, svaku mogućnost, svaku reč koju je ikad čula i u kojoj bi se mogla naći iskra rešenja za njihov problem. 

Setila se Anuš nenike. Setila se da je ovoj mlađi sin otišao u svet. Setila se da je starica bila beskrajno tužna. Setila se da je nekada mnogo plakala, ali nikom o svojoj muci nije pričala. Pomisli Olga, sigurno Anuška i sada mnogo pati, mada to preko telefona ne spominje. Ono što Olga nije znala da starica više ne vodi računa o domaćinstvu, niti se raspituje, niti se petlja – samo živi u svom paralelnom univerzumu misleći na Zoliku, Đulu i sve one kojih više nema.

I, krene Olga onako izokola da se žali na sudbinu. Anuš neni je slušala i pomisao da bi i Olgu moglo da snađe šta i nju, da joj ode dete učiniše je tužnom. Vremenom je čak osetila krivicu što nema utešne reči za svoju telefonsku sagovornicu. Sve dok ova nije direktno upitala – može li njen sin da počne da obrađuje onu njivu koju bi Đula da je tu obrađivao. I starica pristade. Ne pitajući i ne konsultujući se s ostatkom porodice. Gvožđe se kuje dok je vruće i Olga najavi posetu selu već sledećeg meseca, sa čitavom porodicom. Aniko je, tek tada, ispričala Arpadu o čemu je to ona satima pričala s bivšim stanarima. 

labafrica.org

labafrica.org

On sasluša majku bez reči. Voleo ju je beskrajno i bio spreman za njenu sreću sve da učini, ali ga je ovim nepromišljenim obećanjem dovela u vrlo neugodnu situaciju. Ona nije znala da je bratova zemlja izdata u arendu i da je od tih para školovao decu i odvajao na knjižicu, ako se brat ipak jednog dana pojavi. Bila je stara i davno je prestala da razume vrednost novca i kako sin i snaja obezbeđuju normalan život za sve njih. Nije znao kako da joj objasni da ako da tu njivu on nema od čega da školuje svoju decu. Nije mogao ni da je pita koliko dugo bi trajala ta „usluga“. I ko bi plaćao porez na tu zemlju, da li bi mladi „gazda“ znao šta sa zemljom uopšte treba da radi. 

Dugo je tu noć razgovarao sa suprugom. Prevrtali su moguća ređenja, a sve sa jednim jedinim ciljem da ne povrede staričina osećanja. Dogovorili su se da on sutradan pozove Olgu i objasni joj situciju. „Razumeće ona“, reče on. Takve dobre i razumne je se on sećao. No, sutrašnji razgovor je bio mučan. Olga je vikala, govorila da je on ne razume, da ima sreće što toliko toga ima i da bi u ime starih i dobrih vremena trebalo da joj izađe u susret. Da je ona sinu već sve ispričala i da je sudbina njene porodice u njegovim rukama. Pa neka od vidi šta će i kako će. 

Odlučio je da još jednom popriča s majkom. Da joj položi račune i objasni kako i od čega oni to poslednjih godina žive, školuju decu, idu kod lekara, ostavljaju za Đulu, ako se ipak jednom pojavi. I Anuš neni ga sasluša ne odajući nikakve emocije. Nije bio načisto s tim da li je razumela, i… da li ostaje pri svom obećanju. 

„Dobro, neka dođe Olga, pa ćemo svi sesti i razjasniti se. Možda će se neko čudo ipak dogoditi“, pomisli on.

I na nekoliko dana stigoše im gosti.  Arpad ih pozdravi i pozva u kuću. Njegova žena je iznela piće i vratila se u kuhinju da završi ručak. Arpad ode po Aniko. 

„Majko… majkoooo“, u pola glasa izgovori on ugledavši je kako zgrčena leži na krevetu. „Ženo, zovi lekara! Nešto s majkom nije u redu…“, povika on. Prišao je krevetu i dodirnuo joj ruke. Bile su hladne. 

„Srce joj je stalo u snu“, reče lekar, „nije se mnogo mučila“. 

Olgi se učini da domaćini suviše dugo ne dolaze u sobu i izađe na dvorište.

„Arpad… „

„Olga, mama je umrla, izgleda noćas u snu. Molim te, idite sada, nije vreme za priču…“

„Razumem“, reče ona i krene da pozove svoju da krenu kući. Arpad je nije pratio.U mislima  je bio kilometrima udaljen od ove realnosti. Olga i njeni izađoše na ulicu. Čulo se kako motor automobila počinje da bruji.

„Odlaze“, prođe mu kroz glavu kad začu škripu kapije. Mahinalno pogleda u tom pravcu. U okviru je stajala Olga i osetio je da želi još nešto da mu kaže. 

„Arpad, molim te, javi mi što pre šta ste odlučili u vezi sa zemljom…“, reče, okrene se i uđe u kola. 

 

10 Comments

  1. Poslednja recenica me ubila u pojam! Zar smo bas takvi postali da vise nemamo osecabja za druge u sebi vec sebicni gledamo samo da nama bude dobro? Slazem se sa Vasom prijateljicom, vremena su uvek ista, samo se ljudi menjaju, a cini mi se da se ne menjaju bas na pozitivno!

    • Draga Monika, možda je to neka vrsta ispita za sve nas. Da vidimo gde smo slabi. Inače, kako Indijci kažu – sadašnji život je priprema za budući – valjda oni tako kažu kako seješ…

  2. Заболела ме је последња реченица, баш ме је заболела :(

  3. Priča koja ima mnogo poruka u sebi :(

  4. Anonimni says:

    O, majska! Šta se to desi u ljudskim srcima?

    • Ne znam. To se već mesecima pitam. Da li život postane surov, pa biramo neke puteve čudne… ili? Ne znam. Reče neki dan prijateljica jedna draga – vremena su uvek ista, samo se ljudi menjaju i sve više verujem u to. Samo jedno drugo pitanje imam za sebe i druge – jesmo li promenom postali oni što u stvari i jesmo… ili smo prvo bili dobri a onda se nešto desilo…

  5. Predivno…tako nezno, osecajno, a zivotno

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: