Coolumna kod Majske

Drugi dan – o blogerskoj porodici, druženju, Pradi i još nekim životnim sitnicama

strah2. dan

Kažu da je najteže napisati drugu knjigu – a verovatno je tako i sa drugim danom u projektu. :)

Pošto smo na radnom raspustu – jer Uskrs je samo dečiji godišnji odmor dok mi i dalje radimo (trenutno pišem jedan projekat, i neke važne stvari za školu papirološki odrađujem, jer kad nema dece onda prosvetari rade sa papirima, ili fajlovima), no, htedoh reći da imam malo više vremena da pratim medije. I, tako, upratim  na televiziji neki miting podrške, kažu novinari da ne znaju ni ko je organizovao, niti koga tačno podržavaju, zna se da poržavaju Beograd na vodi – ali ono što je meni na trenutak privuklo pažnju bio je jedan transparent. Na njemu je pisalo – BORKO NOSI PRADU. Sad, ne znam da li je to dobro, jer ako je to bio miting podrške da li je to podrška Borku ili Pradi? Da li to znači da će i Prada da dođe u Beograd, ili da treba i mi da nosimo Pradu kad idemo na vodu? Čisto se zapitah… I verujem da će odgovor uskoro da dođe sam od sebe.

***

Danas su i Blagovesti. Kažu da danas treba započeti neki važan posao, krenuti u realizaciju nekog značajnog projekta, dobro je da studenti započnu pripremu ispita, a i ja već nekoliko dana čekam neke vesti, nadam se da će biti dobre. Pišem vam kad se dese.

***

Na jednom od statusa danas napisah da imam o čemu da pišem – a to nešto jesu blogerska prijateljstva i mesto blogova i blogera u mom životu. Ima jedan broj blogova koje redovno pratim, ima jedan broj koji takođe pratim, ali njih čitam recimo jednom nedeljno jer više vremena nemam. Ima i usputnih postova na blogovima koje neću verovatno redovno pratiti, ali koji u datom trenuku objave neki tekst koji mi promeni način razmišljanja, da informaciju, objasni nešto…

No, ovaj put sam htela da pišem o blogerima. Neki dan Olja Ka objavi da ide u svoj divni Perlez, a vi nemate pojma koliko romantično ovo mesto za mene, ja pomislih – ako me put samo navede na tu stranu, eto mene kod Olje. Nasmešim se na tu ideju i na tu misao koja je tako lagano i logično došla. U Karlovcima već imam svoju bazu – divnu kuću Sneškinu, čeka nas Majdanpek i porodica Zlatić, Niš i draga Negoslava, za Beograd ne brinem :) U Novom Sadu trenutno čekam kafu sa dragom Danijelom Gikić. Svi oni znaju da su pozivi uzajamni i da je naša kuća i njihova. I, dok sam danas razmišljala o predivnoj blogerskoj porodici, shvatim da blogovanje nema veze samo sa nama koji pišemo, već i sa našim porodicama – jer kad vas neko pozove u dom ili vi njega to je poziv u porodicu, tu smo svi uključeni. I to me opet odvuče koju deceniju unazad – sećate li se onih porodičnih časopisa u kojima su ljudi iz bivše Juge nudili kuću porodici iz drugog grada kao razmenu za odmor… Danas je to svetski projekat – Cauch surfing, a mi smo to imali još ihahaj. Ne bih o politici, nego o projektu zvanom Jugoslavija koji je u stvari bio Evropska Unija u malom – imali smo sve što oni danas imaju – zajednicu država, predsednika svake države (dobro, republike), glavnog u toj zajednici, zajedničku valutu… Imali smo škole u kojima je deci bilo nuđeno da se bave od šaha, fotografije, preko raznih sportova, organizacija manifestacija, likovnih radionica… i prosto niste mogli da ne nađete sebe. Sećam se svog razrednog, predavao je fizičko i bio je strog. Mnogo. I imao je običaj da lupa čvrge dečacima. Ali je zato i onog najproblematičnijeg uspevao da zainteresuje za sport i da on njih često napravi vrhunske takmičare. Jednom je tako jurio našeg, sad već pokojnog druga, kroz čitavu školu, pa se ovaj mangupski uzverao na krov škole, a razredni za njim – da mu pokaže da mu je stalo. I sve je nekako ličilo na moguće dok je razredni brinuo o Dejanu. Kasnije je Dejan pao razred i niko više nije u njemu video vrhunskog gimnastičara već samo problematično dete. I pušten je niz vodu. Tužna jedna priča i neću danas o njoj.

Sad će lagano ponoć, i vreme je da vam pre toga predam dan drugi. Šta je još obeležilo ovaj dan? Lepe sitnice – skuvala sam popečke od krompira, napisala projekat, blogovala, posetili smo kumove, dobila prelepu povratnu informaciju o cvetnim esencijama.

I, da – jedan predlog za drugare kuvar blogere – ima dosta recepata za hrono i ostale prilike – ali ko napravi dobar blog ili kategoriju hrana za dijabetičare biće hit. Ishrana za dijabetičare je korisna za sve one koji imaju bilo kakav problem sa variranjem šećera, dobra je i za dijete, to jest za promenu režima ishrane, pa bi to bilo veoma korisno i čitano.

I, da… nisam zaboravila – Negoslavin predivni tekst u kome spominje moju malenkost. A ja rastem od sreće kao kvasac :) Srce jeste najjače oružje ili šta Merima kaže o tome.
..

Završavam za večeras. Večeras bih vas sve podsetila na jedan film koji ste verovatno svi gledali, ali nema ozbiljnog prosvetnog radnika koji intimno ne sanja da dobije jednom ovakvu podršku.  I da se setimo još jednom čarobnog Robina Vilijamsa… Toliko od mene za večeras.

Tags: , , , , ,

10 Comments

  1. Možda sam malo zakasnila, ali, „kriv“ je Perlez, tačnije, moja bašta, moja želja da u jednom danu, ili kratkom vremenskom roku, dovedem sve u željeni red, udesim, namestim, a onda zaboravim da jedem, ne spavam od umora, ne čitam..Drago bi mi bilo, do neba, da dođeš, dođete, da prošetamo kroz perleške šorove, sad već ulice, da vidimo što je za viđenje vredno, a meni je sve vredno, da razmenimo koju čašicu razgovora u mojoj bašči, popijemo kafu.. Očekujem da se to i ostvari i verujem u to. :)

  2. Draga Merima, hvala na spominjanju i podsećanju :) Ona naša, dogovorena kafa i dalje stoji, nego eto i sama znaš, uvek imamo neke kočnice :) U poslednjih mesec dana ne znam gde sam, slabo sam posećivala blogove koje rado čitam, ponekad malko i zavirim, ali ne ostanem dugo…. Nadam se da će se i to promeniti…

    Divno je ovo što radiš. Svakim tvojim tekstom nas bodriš, ohrabruješ, podsećaš, ukazuješ… prava si Učiteljica (Profesorica)-nema šta! I baš zato ti od srca želim, ako još uvek nisi doživela tako nešto, da i ti dobiješ svoju „O Captain, my Captain!“ scenu… jer si je svakako zaslužila :)

    P.S. Drago mi je što si pregurala i ovaj drugi dan. I samo da znaš, sad ću sve da ostavim, da skinem onaj film po tvojoj preporuci, da skuvam kafu i da ga odgledam, a sve ostalo neka čeka…

    • Draga Danijela, verujem da će ti se film mnogo dopasti. Prvo zbog glumaca, drugo što je istinito, treće što je divna ideja. Ja strpljivo čekam, pa ću dočekati i da kafenišemo, ne brinem, razumem kad naiđu male gužve, dobro je to… nekad malo da nas prodrma. Scena poput ovih… direktno ne, indirektno u manje stresnim situacijama jesam doživela i ponosna sam na svoju decu… :)I, da prođe drugi dan… lagano tečemo u treći koji ti trebalo da donese neki ustaljeniji ritam :)

  3. Taj je film tako utjecao na mene da sam godinama kasnije dala svom blogu ime carpe diem. Oh, captain, my captain!…
    Dopisujem se već godinama, nešto što moja djeca nisu okusila niti je to više „in“.
    Blogiranje me obogaćuje i usrećuje.
    Divno je naći prijatelje istomišljenike, bez obzira hoćemo li se ikada sresti.

  4. Na konto tog druženja nekad…Pre neki dan sam se u društvu podsećala onih prijatelja za dopisivanje. Ono kad iz novina izabereš nekog sa druge strane zemlje pa se upoznajete na taj način. Iz toga su, takođe, iznikla brojna dobra prijateljstva. Da zaključim, pisanje nas očigledno spaja. Drugi, najteži dan, je prošao! Sad teraj dalje ;)

    • O, podsetila si sad i mene. I mi smo redovno kupovale Bravo i ITD i tu nalazili drugare iz čitave zemlje (pa čak i strance) i divno se dopisivali. Moja prijateljica je posle 20 godina pronašla na FB jednu od tih svojih tadašnjih i nastavile su da se druže. Divota. E, da prođe drugi dan i idemo dalje. Hvala što si tu! I hvala na ovom divnom dodatku!!!

  5. Hvala ti na pominjanju, draga Mery! Uvek si dobrodošla na moj kauč!:-)

  6. Nisam htela da se oglasim, ali to ipak činim- zamisli, počela sam da ti čitam i misli. Tačno sam znala koji film sledi, posle rečenice kojoj je najavljen :)

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: