Pozitivno odrastanje / Razgovori kod Majske

Gost-bloger – CSR iz ugla Aleksandre Birta Ilić

drzim predavanjePre nekog vremena pisala sam o hraniteljstvu iz ugla jednog laika – dobro ne baš laika jer sam završila obuku za hranitelja, prošla jednu epizodu u vezi sa tim, upoznala divne ljude koji rade u Centru za socijalni rad, imala sasvim dovoljno vremena i prilika da vidim kako njihov posao izgleda, da budem svedok tome koliko su požrtvovani i spremni da pomognu u svako doba dana i noći.  Aleksandra Birta Ilić ostavila je sjajan komentar na ispod teksta i ja je pozvah da bude moj GOST-BLOGER jer je ona neko ko iz prve ruke može da odgovori na neka važna pitanja i upozna nas sa radom CSR, da kaže šta je to hraniteljstvo a šta usvajanje, čime se oni u Centru sve bave, koje su im mogućnosti, a gde su i oni nemoćni. Aleksandra, pretpostavljate, radi u Centru za socijalni rad. Više o njoj možete saznati na njenom blogu (vidi).Tekst smo podelile u dva dela. Volele bismo da ova priča dođe do što više ljudi jer mislimo da je o ovoj temi potrebno govoriti. 

 

Prvi deo

Ljudi u Srbiji su gotovo svakodnevno izloženi sledećem scenariju: dete leži samo u bolnici, a niko ga ne posećuje; dete je pronađeno kako živi na ulici, bez kontakata sa roditeljima i bez doma kom bi se vratio; i tako još hiljadu sličnih primera. Pa onda neizostavno sledi drvlje i kamenje javnosti na sistem i državu, ponajviše na Centar za socijalni rad (CSR), jer se nekako njima uvek pripisuje najveća odgovornost što je to dete na ulici, što je samo u bolnici, bez doma ili roditelja, i sl.

Prototip osobe zaposlene u CSR, kakvu je javnost nažalost vidi je, šalteruša Mica Ubica iz Nacionalnog parka Srbije. Mnogi misle kako u CSR rade neke lenje ženturače, koje po ceo dan ispijaju kafu i ništa ne rade. Dok deca na ulici bivaju ostavljena i nezbrinuta.

Nadam se da ćete dati šansu ovom tekstu i čuti kako je Mica Ubica možda ipak samo jedan izmišljeni karakter iz moderne srpske satire.

hraniteljstvo1

Posao u CSR je kao i svaki drugi posao

Da, postoje dani kada u CSR stignemo da ujutru na miru popijemo kafu i možda čak da kasnije na miru doručkujemo. Postoje dani kada uspemo ceo posao za taj dan da završimo, pa čak i privatni mail da proverimo.  Ali, isto tako postoje i dani kada i tu kafu srknemo za par minuta, a doručkujemo s nogu dok pišemo izveštaj ili trčimo na zakazanu terensku posetu.  A pred kraj radnog vremena shvatimo da ceo dan nismo ni u toalet stigli da idemo. Pa onda još kući ponesemo da radimo na predmetima, jer se nije stiglo na poslu. Baš kao i na mnogim drugim poslovima.

U CSR ima ljudi koji su pred penzijom i koji više nisu u vrhuncu visoke motivacije za poslom koji obavljaju. Međutim, u CSR ima isto toliko (čak i više) mladih ljudi, fakultetski obrazovanih stručnih radnika (socijalnih radnika, psihologa, pedagoga) koji su puni entuzijazma i ljubavi prema poslu koji obavljaju. To su uglavnom ljudi koji iniciraju i dodatne projektne aktivnosti za korisnike (van opisa radnog mesta), projekte koji su neretko bili prepoznati kao primeri dobre prakse od strane vodećih ustanova i organizacija, te predstavnika stranih delegacija. Baš kao što je i na mnogim drugim poslovima.

Posao u CSR nije kao svaki drugi posao

Ono što rad u CSR izdvaja od većine drugih poslova su ciljne grupe sa kojima radimo. Kod nas ne dolaze ljudi da se ulepšaju, lepo jedu, uzmu kredit i kupe lep stan. Kod nas dolaze ljudi koji su visoko socijalno ili materijalno ugroženi. Ljudi kod kojih problem toliko gori, da je kolateralna šteta već uveliko nastala. Ljudi koji nemaju od čega da žive, dete koje je na pragu maloletničkog zatvora, dete koje nema adekvatne roditelje, dete koje je zlostavljano, samohrana majka koje ne zna koji će problem pre da rešava. Na nama je da pomognemo da se svi ti problemi reše, ali i da sprečimo dalje širenje kolateralne štete. A sve to prvo kreće da radi samo JEDNA osoba, tzv. voditelj slučaja. Pa onda nakon što sasluša sve te probleme, konsultuje sa sa drugim kolegama i napravi plan daljih usluga, taj voditelj slučaja odlazi svojoj kući i posvećuje se svojim ličnim problemima. Ako uspe da se tek tako prešalta na razmišljanja o sopstvenom životu.

Mlade osobe su ogledaloPrevencija je ozbiljan nedostatak u našoj zemlji, i to na mnogim poljima. Slabo funkcioniše, naročito kada su u pitanju deca. Iz tog razloga njihova lična i socijalna ugroženost raste iz dana u dan, a glavno ograničenje sa kojim se CSR susreće u radu sa njima je taj što kod nas dođu kada problem već uveliko gori u velikim razmerama. Ta vatra ne bi ni smela toliko da se rasplamsa. Sistemska rešenja su ta koja manjkaju, kao i brojna zakonska ograničenja. I onda, kao da već nije dovoljno izazova, mediji još doliju ulje na tu vatru kad zbog senzacionalizma šire neistine tipa „Roditelj neće da vakciniše dete – CSR odmah dolazi i oduzima mu dete“, „Sve češća su ubistva koja su počinili maloletnici!“, „Porodica je htela da usvoji dete, a CSR im nije dao!“, i tako u beskraj.

Mediji rade svoj posao, ja se trudim to da razumem. Ali, njihov uticaj na mlade osobe je enorman. Pored vršnjaka, oni su ti koji promovišu osnovne vrednosti na kojima mladi zasnivaju svoje ponašanje. Pa kada je mlada osoba svaki dan izložena uspesima pogrešnih idola, ili senzacionalističkim vestima crne hronike o tome ŠTA se ponovo desilo, bez propratnog nastavka KAKO da to kod sebe spreči i ZAŠTO se takvo ponašanje ne isplati, logično je da će takva mlada osoba mislilti da je upravo taj pogrešan pravac onaj koji on treba da sledi.

Činjenica je da javnost često neistine širi i prihvata iz neznanja.

U nastavku teksta ću pokušati da razjasnim neke osnovne zablude koje postoje kada je rad CSR sa mladima u pitanju.

(Nastavak sledi…)

Tags: , , , , , ,

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: