Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla

HALO KOMŠINICE NIJE RAT

Izazov broj 4.

Imate li vi problema s komšijama? Da li vam nekad padne klapna i mislite da ćete iskočiti iz kože? Mislite li da ste jedini kojima se dešavaju loši međukomšijski odnosi? E, pa niste. Život u zajednici nije lak, uklapanje toliko ljudi na jednom mestu u kakvu takvu idiličnu priču deluje nekad kao nemoguća misija. Ali, uz popuštanje i dogovor, i ove stvari mogu da se dovedu u balans. Ako smo ljudi :) Ovaj put – jedna priča na tu temu.

tumblr_ni2i5m1Vgi1r0lapto4_250

 

 

 

 

Melanija kuca svakih nekoliko dana na naša vrata.

–         Komšija, opet ne možemo da spavamo od vas. Puca nam glava. Iz vašeg stana non-stop neka treska. Moje dete, ljubi je majka, ne može da uči!

–         Jeste, jeste, kaži im, mama! – podvriskuje iza nje devojče u godinama bližim jubilarnoj nagradi u firmi, nego onim prikladnim studentu.

–         Živci joj se istanjili, komšija! Ona vaša mlada kad krene da pegla u pola noći kao da udara bubnjeve… Znate, zveči li, zveči! I, šta vi sve radite u kupatilu, sve znamo…

–         Kaži im, mama… Ne mogu da spavam od njih. Kao da sam u kineskom zatvoru… Komšija, nemojte da se zbog toga posvađamo, ali buka koju pravite potpuno je ista kao kad Kinezi zatvore nekoga u kocku pa lupaju po njoj… Već bih ja završila fakultet da vi i ona vaša mlada u klompama… ponavlja ‘ćera zakriljena širokim plećima svoje majke.

–         Ne nosi, komšinice, ona klompe. Pogledajte kako su joj male ove papuče što ih ima… i još guma, mekana…

–         Ma ne, znam ja, nosi ona klompe. Nego, da vi njoj kupite, vidite, ovakve lepe mekane… Probajte komšija! Bar probajte! – unosi se Melanija mom dragom u lice, ne bi li mu što bolje prikazala kakve ona tihotapke nosi.

–        Ma, znate to je do parketa… pokuša on još jednom da joj objasni.

–         Kakav parket, peglate u pola noći i svašta radite u kupatilu…

I, tako postah ja mlada u klompama koja pegla u pola noći, i usput izvodi kineske borilačke veštine u kupatilu. Za ovo mlada, ne bih mogla reći hvala, jer nije baš planirala da mi komplimentira već to beše samo blaži oblik za snajka, čest i neinovativni način za nazovi suptilno „mećanje„.

Ovo, za peglenje, duboko se prešla, jer ja peglu uzimam u ruke samo po kazni ili za praznike, a koliko se sećam ni jedne zgode slične ovima u poslednje vreme nije bilo.

A klompe? Njih ni na plažu, ali moj mi dragi za svaki slučaj zameni one papučice sa gumenim đonom jednim šlapicama platnenim u obliku deda-mraza. Blagdanski, praznično, u fazonu. Kako god. Valjda da me uteši i smiri. Razumem ja, svi smo mi pomalo polupani, niko više skoro nije nov k’o čaša, ali, tu su i geni.

Kako da objasnim komšinici – da diskurs „nemoj komšija da se zbog toga svađamo„, nije urbani, da stan nije kuća u planini pa na svakih kilometar po jedna. Mir i tišina. Samo vukovi nekad u hladne zimske dane zavijaju glasom, i u tišini se prišunjaju. Oni ne nose klompe. Njima se ne kuca na vrata. Oni dođu sami. Kako da joj objasnim da ja baš nemam toliko zaludnog vremena da bih vukla noge njenom čedu nad glavom – niti imam toliko dokonog vremena da bih primetila onog iznad ili ispod nas kad ide u kupatilo.

Melanija će nam opet zakucati na vrata. U to ne sumnjam. Mezimica u majke mora imati dobru ispirku zašto joj neke stvari iz knjige ne ulaze u glavu, već su  joj uši na plafonu. Prvo sam bila frustrirana, ali shvatih da je bolje da smislim neke zvuke u kojima glavnu ulogu ne igraju ni klompice, ni pegla ni dotični predstavnici borilačkih veština.

Ja i onako nisam militantno orijentisana – i da sam živela šezdesetih godina prošlog veka sigurno bih na leđima svoje teksas jakne nosila veliki natpis – MAKE LOVE NOT WAR.

Ja toliko mogu za mir u kući da uradim…

преузимање Komšinice, pa nećemo valjda zbog toga da se svađamo… 

 

 

8 Comments

  1. Шта рећи за ситуацију кад комшија бесан дотрчава у 7 навече и урла како од буке не може да се живи, да мора да се води рачуна о кућном реду?! А „бука“ је била тихо свирање на синтисајзеру, у време кад кућним редом није предвиђена тишина.

    • Na to se danas mnoge moje prijateljice žale. Od agresivnog komšiluka ponekad je teško baš živeti. A znam i one koji su počeli da se plaše. Kuda sve to vodi?

  2. Tebi verovatno neje tako smešno, ali ja sam se pošteno nasmejala :))))
    Klompe, peglanje i Kinezi! Komšinica ti je luda!
    Hahaaa…

    • Jelo, danas je i meni smešno… ali kada se do događalo, a ja bila friška ovde… bilo je baš onako grrrrrrr… Onda mi to sve pretvorimo u zafrkanciju… šalu, šegu, kao što većinu stvari pretvaramo i tako ublažavamo stres od ovakvih ljudi. E, onda je nastao i ovaj tekst… :)

  3. Draga, svetu se ne može ugoditi, nikad. Čak i kad imaš kuću, potpuno zasebnu, uvek se nađe neki komšija da mu nešto
    kod mene, tebe, zasmeta ;) Imam puno dogodovština na tu temu.

    • O, znam. Ja sam dete odraslo u kući… i sve znam. Samo su tamo ljudi malo „javniji“… ili sam ja ipak imala sreće sa svojim kućevnim komšijama!

  4. Hahahahaha, ja sam u kući, pa isto – dok je njihov orah udarao u našu kuću i potkopao nam ogradu, nije bilo važno. A sad im moje grančice od jasmina… tanke inače od najtanjeg prsta, prave lad.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: