Coolumna kod Majske

IMA LI DOBROTA CENU I KAD DOĐE VREME ZA NAPLATU

Lični izazov broj 3

Pre mnogo godina  dođe kod mene na poduke iz srpskog jezika devojčica. Majka udovica s njih troje, reče mi da su oni odvojili novaca za 20 časova i da uradimo šta možemo za to vreme. Pristadoh.

Nakon nekoliko dana javi se i njihova kuma. Kaže i ona ima kćer koja upisuje srednju školu, pa da li mogu sa njom da radim. Mogu – što ne bih mogla.

Dve devojčice iz dve ektremne priče. U jednoj, samohrana majka troje dece, ima isprogramiran svaki dinar. Nema više ili manje. Ima taman. U drugoj, roditelji imaju toliko da ne znaju šta bi sa novcem. Beše to 2003. godina, setih se sada.

Prva devojčica dolazila je redovno i radila vredno. Druga od starta nije dolazila redovno. Nije dolazila. Pa je dolazila s kašnjenjem. Svaki njen nedolazak javljala sam majci. Mislila sam da roditelj treba da zna da mu dete nije tamo gde misli da jeste. I kad bi stigla na čas, nije htela da radi bilo šta. U jednom od mojih poziva njena majka mi reče da nije moj posao da vodim računa o njenom detetu i da prestanem da je zovem. Ja sam prestala i da radim s njom.

Ona prva devojčica mi je u martu saopštila da je to 20. čas i da smo završili. A mi nismo bili ni na polovini onog što je trebalo da zna za upis. I znala sam da ako sada stanemo sve prethodno pada  u vodu jer će biti polovično. I rekoh joj da znam koliko smo radili i da ja vrednoj deci uvek poklonim još jedan broj časova. I da je njeno samo da nađe vreme za rad.

Iskreno, prvi put mi se desilo da je neko proračunao i rekao više od ovog ne mogu. I moja reakcija je bila spontana i radost na kraju beše velika – jer je upisala ono što je želela. Posle nekoliko godina postala je profesionalna sportistkinja i sada ona pomaže majci.

Kada sam nakon godinu dana pitala šta je s kuminom ćerkom – rekoše mi da se spanđala s tatinim prijateljem… Možda se moglo naslutiti da će priča tako da se završi – jer ona još u osnovnoj školi više nije bila dete. Imala je dugu kosu uvek dobro ofarbanu s pramenovima, redovno je išla na kvarcovanje i depilaciju. Oni su joj davali novac za časove – ona ga je ulagala u sebe na drugi način. Da li su i roditelji toga bili svesni – i svesno je pustili da ide putem kojim dete ne treba da ide – to nikada neću saznati. Niti je za mene to više važno.

Ono što sam tada naučila jeste da se u tuđe živote mnogo ne mešam.

tumblr_m7ng6rmnid1r5zq6ao1_500_by_oshawottthefazbear-dayhdf9

Gde je nestala empatija

Sve češće čujem onako u prolazu, u autobusu, u redovima… da je omladina postala bezosećajna. Žali se moja generacija i oni stariji od nas. Deca neće da im ustanu u prevozu, neće da ih propuste u redu, ne javljaju se, odgovaraju drsko i bez poštovanja… U naše vreme… kad sam ja bila mlada… Da, bilo je drugačije – ali i tada smo mi bili slika i prilika svojih roditelja, vaspitača. Imali smo poštovanja i strahopoštovanja. Nismo ni mi izmislili ustajanja u prevozu, propuštanja starijih… već smo odrasli na onoj – nemoj da ja čujem – i to nemoj da ja čujem – vremenom je preraslo u – hajde da čuje nešto lepo. I tako su roditelji brinuli o nama i vaspitavali nas.

Neću reći da danas roditelji ne vaspitavaju – ali neki to rade prilično drugačije. Kad vam dete drsko odgovori to iz njega progovara porodični model. Kad je dete ljuto – to iz njega progovara opet nešto što se dešava a u kući se ne rešava. Kad ne ustane to znači da o njemu malo ko brine i da nema nikog da ga nauči elementarnim stvarima.

Danas manje znači hoću više

Stigli smo do tačke kada roditelji sve manje mogu da priušte svojoj deci. Ili barem jedan deo njih ne može da priušti ono što smatraju da njihovoj deci pripada i pribegavaju taktici zvanoj – moje dete to zaslužuje i moj detetu to pripada. Svi mi duguju i svi su dužni da vrate. Ne pitam da li može, uzimam. S takvim modelom ne možete očekivati da će dete umeti da pravi nijanse. Ono ne zna da se kroz svet ne ide silom, bez kucanja, bez pardona. Kakva će biti njihova deca, ne znam.

Ono što znam jeste da ako se igramo dugovanja – ako ste mi nekad dali 100 dinara – da li moja obaveza prema vama prestaje onog trena kad taksimetar života nakuca tu stotku? Da li ako mi uzmeš nešto bez pitanja (jer misliš da je to tvoje pravo) treba da ćutim i čekam šta će ti još zatrebati? Ako svet osvojiš silom, da li bi neka moja deca, ili neko koga zamislim kao svoje dete jednog dana trebalo da upadne i kaže – ovo sada ti duguješ?

Ili za sve postoji dogovor, osećaj odgovornosti, osećaj za meru. Ovakvo ponašanje nema opravdanja. Nema jer od dece pravi bezosećajne osobe. Nema jer seče veze među ljudima – kad prijateljstvo i dobrota koju ste nekad od nekog dobili dođu na naplatu – onda tu više nema iskrenih odnosa. 

Zaključak dana:

Zato – pazite kako vaspitavate decu. Vodite računa čemu ih učite i kakve im primere dajete. Setite se da smo mi u mnogo boljim vremenima od ovih često čuli od roditelja da nečeg nema ili da se za nešto treba potruditi – a vi se bojite da to svojoj deci kažete. Da li se bojite da će vas manje voleti? Da li će biti manje kvalitetni ljudi ako ne budu imali sve što vi mislite da treba da imaju?

Kakve sve ovo veze ima s početkom priče? Ima. Devojčica broj jedan nije imala mnogo, ali njena majka nije smatrala da joj svet išta duguje zbog toga što je ostala mlada udovica i što je merila svaki dinar… Njeno dete nakon srednje škole nije upisalo fakultet, mada je, verovatno kao sportistkinja to lako mogla, već je počela da radi (kao profesionalni sportista) i stvorila i sebi i svojima pristojan život. Fakultet može da upiše i sada.

Devojčica broj dva. Njeni su roditelji verovatno u onim smutnim vremenima došli do novca i smatrali su da svet pripada njima i da njihovo dete ima sva prava. Ona je imala sve predispozicije za sreću – osim jedne – primera iz kuće. Nesrećna i nezadovoljna porodica stvara i takvo potomstvo. I zato nisu sva deca loša i nisu svi nevaspitani, i nisu svi bezosećajni. To su samo oni koji takav model nose iz porodice. Zato – ne krivite decu – već se zapitajte – šta to muči njihove roditelje…tomkat2

Tags: , , ,

8 Comments

  1. Ne dajem mnogo na komentare upucene meni u bilo kom pogledu ili rijeci blago tebi za ovo ili ono, ali kada mi kazu da imam divnu djecu, da su dobro vaspitani (sto svakako jesu) i slicne komentare upucene u vezi moje djece, tada je moja sreca nemjerljiva i ponos skace do nebesa. Jer, to je najtezi zadatak i dugacak i tezak posao, koji se, kod mene i muza, hvala Bogu, isplatio. Upravo otvoreni razgovori, upucivanje na dobro i zlo i slicno, pomogli su u tome. Odlican tekst, draga Merima.

    • Draga Leno, imala sam priliku da upoznam tvoju porodicu (jedan deo) i mogu da potvrdim da je sve zaista tako kako kažeš. Jest, godinama gradimo i radimo zbog sebe i zbog svojih najdražih, i to radimo zarad ličnog zadovoljstva. Ako se o to zadovoljstvo zakači i neko sa strane divno, ali ako nam neko to nameće kao „moranje“ tu nastaje problem jer nema sve cenu i nije život sve po onom uzimala davala. Hvala tebi, draga!

  2. Baš tako kao što si rekla, deca velikim delom postaju ono što smo mi – njihovi roditelji. Vidim to po sebi i svojim roditeljima, vidim u sebi svoju mamu, izgovaram njene reči, i to tako često da se nekad uplašim i pitam, gde ja počinjem, a gde ona prestaje u meni. A na svojoj deci ću tek da učim. Šta će one naučiti od mene… heh, smeši nam se budućnost, bar ja biram takvu, nasmejanu budućnost.

    • Upravo! Mi je biramo i kreiramo. A, to sa roditeljima… da, koliko god sam mislila da neću biti kao mama… da neću kao tata – hvatam sebe da sam u stvari sve više ono što su oni – rečenice u jotu iste… razmišljanja, delanja… Ti imaš to divno iskustvo da kroz Mišice vidiš kako se formiraju neki novi ljudi i da učiš s njima, od njih i da ti njih oblikuješ :)

  3. Baš tako… sve si rekla.

  4. Roditelje muci svasta, samo treba da odluce sta su im prioriteti. Ako su deca prioritet – onda je svakako ulaganje pravo. Na zalost, mnogo se skrece sa koloseka, pa vidimo nesrecnu decu koja ne znaju sta zele, kao sto ne znaju ni njihovi roditelji.

    • Tačno. Ima sjajne dece i već negde naslućujete kakvi su roditelji. Deca zahtevaju da im se posvetimo, da ih razumemo, da ih poštujemo, ali i da im postavimo jasne granice – da budemo prvi koji će se određenih pravila pridržavati da bismo od njih mogli tražiti da budu dobri i čestiti ljudi.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: