Razgovori kod Majske

Između novinarstva i obrazovanja

Pročitavši pre nekoliko dana jedan sjajan tekst na blogu aleksandranm tekst o njenom viđenju nekih stvari u vezi sa prosvetom, odnosom medija prema istoj, njenom životnom putu, poželeh da malo više saznam o Aleksandrinom viđenju obrazovanja i vaspitanja u nas. Interesovalo me je i zašto je napustila novinarstvo, šta je dobila time što je prešla u prosvetarske vode, a šta je izgubila. Takođe su me zaintrigirale i metode koje primenjuje u radu sa đacima. Ona je, na moju radost, pristala da bude gost kod Majske na blogu i da napiše jedan inspirativan tekst na tu temu. Ja sam istinski uživala, a nadam se da ćete isti utisak imati i vi. O Aleksandri ukratko ono što i piše kod nje na blogu magistar, ex novinarka rts, profesorka, blogerka. I topla preporuka njenog bloga…

  ALEKSSvoju profesionalnu karijeru sam otpočela radom u osnovnoj školi, krajem osamdesetih, prvo u Novom Sadu, gde sam i završila književnost, pa nedugo potom u Rumi, gde sam odrasla.

Nisam bila srećna kao nastavnik. Imala sam osećaj lične sputanosti i nezadovoljenih ambicija. Klinci u Novom Sadu su mi se činili malim čudovištima, prezahtevnim i prebučnim. Izgubila sam glas posle nekoliko dana, a deca u Osnovnoj školi  „Vasa Stajić“ su pričala da je nova nastavnica jedan dan čak i pala na času… Što je, nažalost, bila istina.

Klinci u Rumi su bili još strašniji. Kao početnica, iako sam se zaposlila u školi koju sam pohađala sama, dobila sam odeljenja sa lošom socijalnom kartom –  deca agresivna i neambiciozna. U jednom osmom razredu, devojčica je uredno pretila nožem ostaloj deci, pa se jednom prilikom njena razredna onesvestila.

Zasukala sam rukave i razjasnila   neke stvari sa  malom, poučena lošim iskustvom iz Novog Sada.

Ne pitajte kako sam to izvela. Bile su to osamdesete.

Postala sam heroj škole. Deca su me toliko obožavala da sam na testiranju proglašena za najprofesorku. Direktor je bio oduševljen mojom metodom i odmah mi ponudio posao za stalno.

Mali petaci koje nisam umela da smirim su me molili da ih lepo istučem, jer svi tako rade. Doslovno su mi to rekli.

Bila sam jako nesrećna i kada se završila školska godina, pobegla sam iz osnovne škole naglavačke.

Zaposlila sam se u TV Novi Sad, gde sam u redakciji kulture informativnog programa, provela sledećih deset godina.

Škola&novinarstvo

Pitanje ljubazne i inspirativne blogerke na čijim stranicama gostujem je bilo – šta sam eventualno izgubila odlaskom iz novinarstva.

Svi znate kakve su devedesete bile. Rat, propast velike Juge, izbegličke kolone, inflacija, restrikcije struje. Negovanje ekstremnog nacionalizma i povratak patrijarhalnoj kulturi i religiji. Sarajevo. Arkan. Vukovar . Krajina. Sloba. Mira.  Embargo. Bombardovanje.

U takvoj atmosferi nije bilo lako biti novinar u kulturi koja neće biti instrument dnevnopolitičkih potreba.

Ipak, kao novinar naučila sam da ekonomišem rečima, što se nadam se, vidi.

Da ispričam priču.

Da je MANJE više.

Da izdvojim žito od kukolja.

Da pronađem poentu i gde je jedva vidljiva.

Da lepotu povežem sa logikom.

Da naučim kojoj se ciljnoj grupi obraćam i da u tome budem dosledna.

Da budem precizna i jasna ili pretenciozna i nejasna u tekstu, kako okolnosti ili priča nalaže.

Da nosim odgovornost izrečenog  jer televizija kao medij utiče na ljude i to jako.

Nosi tu odgovornost i internet, ali si na njemu lično ogoljeniji (ako nemaš izmišljeno ima i identitet). Interaktivnost u kojoj se podrazumeva i mogući komentar na ovaj moj tekst, već stvara procep u smislu ranjivosti mene kao blogera. Svako me ko piše može ugroziti. Ili osnažiti, kako mu drago.

Kada je o televiziji reč, o njoj zaista mislim kao hladnom mediju koji izaziva masovnu hipnozu, u Maršal Makluan smislu, apsolutno.

Kad radiš na TV u posao koji sam ja radila i koji je podrazumevao slabo isticanje sopstvenog lika, zaštićen si kao svaki hipnotizer.

Iz novinarstva mi nedostaje avantura i privilegija da budeš, ako to želiš, na setu snimanja svakog srpskog filma, generalnoj probi svake nove predstave, držanja u ruci tek prevedene knjige koja je dan ranije dobila Nobelovu nagradu…

Da te prijatelji (ili oni koji misliš da su ti prijatelji) upoznaju sa svojim prijateljima sa akcentom ko si i šta sve uvaženo radiš…

Kada sam promenila posao i otišla u srednju školu da predajem, jedna od drugarica koja me je tako pompezno upoznavala sa svima njoj bitnim, godinama, kada me je na nekoj promociji upoznala sa nekim ljudima (jedva) odmahnula je rukom rezignirano i čini mi se pomalo prezrivo… Prosveta.

Prosveta

Moja drugarica sa kojom sam odrasla.

Da li da napomenem da se ne družimo više.

Družim se, sporadično, sa njenim bratom koji je profesor na fakultetu. Prosveta, msm.

Šta sam dobila kada sam iz novinarstva prešla u školu… Raskošnu energiju dece zbog koje neću nikad umreti.

Smeh posle i za vreme svakog časa.

Radim u Zemunu, u srednjoj stručnoj školi. Seoba je bila potpuno privatna, rodjenje sina i vrlo rano, udovički status koji je isključivao celodnevno izbivanje iz kuće kako je novinarstvo zahtevalo.

Jednom prilikom me je koleginica koja ima status ledene, pitala zlurado, šta imam od toga što me deca vole.

Da li u XXI veku treba uopšte odgovoriti na to pitanje.

U Srbiji gde su, kao i sama država sa reformama u obrazovanju, mnogi roditelji izgubili konce oko toga šta su temelji dobrog vaspitanja.

A nažalost mnogi nastavnici šta je temelj dobre pedagogije.

Jer mi nismo samo predavači. Nego šerpasi, vodiči, madjioničari, lekari, psiholozi. Isceljitelji.

I da bi ta zahtevna uloga mogla da se sprovodi baš moraš da voliš taj posao i da budeš OK sa samim sobom.

I da voliš i razumeš decu.

I da imaš čvrstu ruku i autoritet. Da umeš da nagradiš i da kazniš kada je to potrebno, ne praveći nikakve kompromise. Da umeš da zaobiđeš uska pravila  Zakona o obrazovanju…

Srednjoškolci jesu moja lična mera. Dovoljno su radoznali, a ipak i samodisciplinovani da bi mogli da podelimo iskustvo ogromne srpske i svetske književnosti koja nam je u planu i programu. Teškoće da nateram, zavedem i nagovorim klince da čitaju su ogromne.  Ali ne odustajem i dosledna sam. I jednica je ocena. Ima tu avgusta, a nekoliko puta (samo tri, za petnaest godina) i srušene godine. Dovoljno da se zna da šale nema kada je o čitanju reč.

Čak i oni koji me tokom školovanja zbog čitanja mrze, kad završe školu, kažu da je to bilo odlično iskustvo za njih.

Lični uticaj i promena stanja svesti je nešto što je nenadoknadivo.

A to prosveta nudi.

Samo treba biti svestan te moći.

Koristim dramske procese u obrzovanju od kada sam 2000. došla u školu.

Još sam sama kao studentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, osetila šta znače daske koje život znače i ta me ljubav nije napustila do dana današnjeg.

Pretprošle godine sam zajedno sa klincima osvojila i jednu značajnu nagradu,  (prvu na svetu) koristeći razne oblike izražavanja koji su nam dostupni, kao i obrazovnu svrhu postojanja jedne saobraćajne škole.

Prošle godine je to izgledalo ovako, što jedeo istoimene kampanje, a i sama vozim bajs decenijama.

ULICA ZA BICIKLISTE

U potrazi za novim sistemskim rešenjima, koji bi u redovnu nastavu uvrstili i kampanje i dramske  procese, okrenula sam se i samousavršavanju. Posle intenzivne obuke u ApsArtu  TEATAR ZA ŽIVOT  uključila sam se i u obuku koju nudi  http://bazaart.org.rs/

Alati su izuzetno moćni, pozorišne radionice ceo jedan novi svet koji mi pomaže da lakše prihvatim napr. Decu u inkluziji za koju mi profesori u školama nemamo baš nikavo ni formalno ni neformalno obrazovanje.

Bazaart insistira na tome da bi svaki predmet mogao da koristi pozorišne elemente.

Nisam sigurna u to.

Nisam sigurna ni da imamo dovoljno dobre volje, niti dovoljno formalnog pozorišnog  znanja da od časa elektrotehnike napr. napravimo takav jedan čas.

A obrazovni procesi svakako nisu improvizacija.

To ne, nikako.

Tags: , , ,

9 Comments

  1. Oblogovan says:

    Хах… Морам рећи да се са Александром углавном не слажем када су политичка становишта у питању, али код оног набрајања сигурно се слажем са њом када помиње Аркана, Слобу и Миру, за остало не гарантујем. :)
    Свеједно, овај текст, ако занемаримо неке мање битне ствари, могао бих и сам да потпишем. Нисам почео у школи и нисам се бавио овим “артовима“ на крају, а нисам ни предавач српског језика, али све то и није суштина.
    Све остало је “баш сам то мислио да кажем“. :)
    П.С. Узгред, чак смо у исто време радили и на РТНС, ти редовно, ја хонорарно, али ипак… :)

    • Svet je mali i svi se u jednom trenutku sretnemo. To da li nam se stavovi slažu, to nije bitno, bitno je da budemo tolerantni i da umemo jedni druge da saslušamo i poštujemo. A čim smo svi tu, to samo znači da smo svi takvi!!! I, da… nekad i ne znamo koliko su nam priče slične, zato i hoću polako da se otvaramo i na ovaj način. Hvala ti Oblogovani na komentaru :)

    • bogo moj…znas da sam Oblogovan to pomislila, kad si pisao kako si kao student isao na Masinac…Hm. Heh. Ma ja ni od mog deteta ne trazim da se slaze sa mnom…Ni od djaka. Trazim da se slaze sa sobom. I ima svoje misljenje. I da prepoznaje. Dobro od loseg. Sta nas drugo moze spasti?

  2. Saška, kao prvo, sačuvaj neko slovce i za mene, trebaš mi u sredu. Ko i Meri što mi treba posle, u ponedeljak.
    A tekst je sjajn, inspirativan, optimističan i informativan.
    Čestitke za vas dve.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: