Coolumna kod Majske

Ja sam zahvalna, a vi?

Sabiram malo ovaj mesec. Prođe avgust. Vreme da se rastajemo i idemo dalje. A u avgustu je bilo toliko divnih stvari. Toliko toga na čemu sam zahvalna.

 

 

Bili smo u banji Vrujci. Beše to poklon, beše to čin zahvalnosti za neke stvari, beše to jedan lep odmor od tri dana. Nama je dvostruko značio. Prvo, zbog zahvalnosti jedne mnogo drage osobe, drugo kao još jedan komadić odmora pred početak škole. I novog posla. O kom ćemo uskoro više. 

O zahvalnosti

Mogla bih mnogo toga na ovu temu da napišem. Neki bi rekli da je to samo jedno od mnogih učenja koja su nas preplavila. I bili bi u krivu. Zahvalnost je nešto čemu decu treba učiti od prvog dana. U stvari, rekla bih, deca se rađaju sa zahvalnošću, ali ih kasnije neki odrasli uče pogrešnim vrednostima pa i tome da je zahvalnost prevaziđena kategorija.

Ja sam rođena u vreme kada je trudničko bolovanja trajalo 2 meseca, tako da mogu slobodno da kažem da sam prve životne poduke dobila od bake i dede koji su me čuvali i vaspitavali kao svoje četvrto dete. Reč hvala se u njihovoj kući izgovarala bezbroj puta tokom dana. Za sve smo bili zahvalni. Za to što smo se probudili, za doručak, za oprane sudove  (jer nismo imali bojler, ni sudoperu, čak ni veš mašinu), za decu s kojom sam se igrala, za vreme provedeno s dedom u radionici, za bakine divne ručkove, kolače. Zahvalnost što su me čuvali, što su me odveli sa sobom dok su moji gradili kuću, zahvalnost što su me tako voleli. Što bi danas dedi bio rođendan, da je živ, sad se setih. Živeli su u malom, slatkom selu, gde su se svi znali, gde je popa brinuo o svakom parohijanu, gde je seoski lekar dolazio kod moje bake i kad nije vreme za to bilo, jer je ona pravila zaista predivne kolače, koje je on obožavao.

Zahvalnost moje bake dedi što je radio i zarađivao dok je ona odgajala decu – pa ga je poslednjih 10 godina negovala nepokretnog. Zahvalnost dobrom doktoru koji je poslednje bakina dane (bila je blizu devedesetim) učinio dostojanstvenim i bio uz tu divnu staricu, a nije morao. Njih više ni bolnice ne primaju, ali on je bio zahvalan i bio je tamo poslednjih sati.

Tako da kad govorim o zahvalnosti, govorim o nečemu što je duboko usađeno u moj kod, što osećam kao vazduh koji udišem, kao vodu koja gasi žeđ i daje život. 

Kad su počela da se pojavljuju učenja poput Ho’oponopono (to jest kad su postala popularna kod nas) beše to samo potvrda sveopštosti nekih vrednosti. Kao što je i oproštaj. Oprostiti i ne tražiti krivca van sebe. No,  o tom po tom, nekom drugom prilikom – planiram da pišem jedan tekst.

Htela sam samo da se zahvalim na nekim stvarima, ovaj put. 

Da se zahvalim upravo na tome što smo živi, zdravi, veseli, što se budimo s osmehom, što jedno drugom čuvamo strah i jedno drugo bodrimo kad je teško. I neizmerno se radujemo svakom malom uspehu.

Da se zahvalim što imamo jedno drugo, što imamo svoje najdraže. Što imamo tako drage prijatelje, realne i virtuelne. Da se zahvalim za početak nove etape u našem životu. Da se zahvalim što se naše dve potpuno različite energije ipak tako dobro uklapaju. 

Da se zahvalim čak i na manje lepim stvarima, ali koje su se desile u pravo vreme da smo stigli da reagujemo na vreme. 

Za kraj…

moja pričaUčite decu da kažu hvala. Učite ih da cene sve što im se dešava. Budite i vi zahvalni. Nije teško reći HVALA, a kad tu reč izgovorite, već ste obrisali sva negativna osećanja, ili barem većinu. Jer ružne stvari i reči  ne idu u paketu sa zahvalnošću.

Hvala svima što ste čitali. :)

Tags: , , , ,

9 Comments

  1. O, draga, divan tekst, pun topline, ljudskosti…Rekoh ti već da si ti moj heroj svakodnevice? :*

  2. I oooooogromnooo HVALA za ovaj tekst, za podsećanje da smo bez blagodarnosti nemoćni, a da tom MALOM rečju postajemo (sve)moćni! ;)

  3. Meri, svaki tvoj ovakav tekst me oplemeni. Hvala ti.

  4. Divno, za ovo vreme pomalo ili malo više neobično.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: