Intimni imaginarijum

Jedan potpis menja sve(t) ili uticaj ranog mraza na žetvu

Slušam stare ploče. Lažem, slušam neke pesme koje sam prvi put čula na pločama koje je mama kupovala. U mom ćošku, između dva kauča, bile su moje igračke i gramofon. I ploče. Kad smo i sestra i ja poodrasle, mama je govorila da je nju stalno morala da nagleda jer je bila hitra, i nemirna, a da sam ja bila od one dece, koju si mogao satima da ostaviš na jednom mestu i da sam uvek umela da nađem zabavu u svom svetu.

Mama je volela muziku (danas je retko sluša). I kupovala je ploče, uredno, ali ih je, kako je život odmicao, sve ređe slušala. Taj luksuz, ili privilegiju dugog vremena, imala sam ja. Njena kolekcija ploča postala je moja, njen izbor muzike formirao je moj najraniji ukus, njene nepreslušane pesme, gradile su moj svet. Moja ljubav prema melodiji i ritmu reči bila je divno opravdanje za redovitu kupovinu vinila. Nešto nalik onom – nije kome je namenjeno, već kome je suđeno…

Mama je volela i Balaševića. A kako i ne bi kad joj je, tamo negde na samom početku karijere potpisao prvu singlicu. Seća se ona, tada još malo poznatog pevača, beše to 1978.  koji je dolazio u Stoteks da se raspituje da li je izašao singl „Kristifore, crni sine“… Kad je izašao, zamolila ga je ga joj se potpiše  i on je napisao – Najlepšoj prodavačici ploča Đorđe Balašević. I dan danas imamo tu singlicu negde u kući.

Poetika njegovih tekstova trajno je uticala na moj način pisanja. Ono što ne mogu da zamislim, što ne mogu da vidim kad zatvorim oči,to ne umem ni da opišem niti o tome  umem  da pišem. Zato moje priče često, neke ljude, asociraju na isečke iz filmova. Slušajući Balaševića, ja sam uranjala u drugi svet. Ili u prvi – svet ravnice, zlatnih polja, šaša, njiva, jednog drveta u polju, bagrema, dudova, deda i neba, snaša, prvih ljubavi,  benda Neoplanti, ranog mraza koji uništi žetvu, ljubavi, nežnosti, topline. Uz sve to sam odrasla. Sve to je deo mog detinjstva. Napisao je mnogo antologijskih pesma (neko bi rekao svaka mu je njegoševska), ali najtužniji i najživotniji scenario ima:

Godine prolaze, mnoge su se stvari promenile – ali film  koji se vrti u mojoj glavi kad čujem ovu pesmu i dalje je isti. Ili, da kažem, sve sam bliža istini… sve bolje razumem i maštam o kući i nekom podrumu, i mogu da zamislim tog svog druga iz detinjstva koji mi priča tu priču, svaki put kad dođe, i ja slušam, mada sam davno daleko od svega tome nalik, u svom miru, sa svojim čovekom… nekom zamišljenom decom. Konji su otišli sa dedom, u drugu priču, ali ova priča ostaje za sve vremena. I kad bih tražila onu svoju najskuplju, možda bi to bila ova – ne zbog tragične ljubavi, već zbog toga što me je zauvek uvukla u svet pisanja, što je definisala stil i moć imaginacije, što bih iznova i iznova mogla da ronim i svaki put izađem sa nekom drugačijom nijansom – istine.

I tako je ovo za mene najlepša Balaševićeva priča:

Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,  vidi nebo i zemlju, ma, ima pravo. Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši, koji laže i voli. Mada smo učili istu grubu životnu školu,  mi smo nekad daleki, pa to je ljudski. Svako nosi u sebi nekog svog malog Boga kom’ se potajno moli.

I zato vraćam priču na vremena kad smo bili jeleni hitri,  i sve smo bliži istini i tuzi sto smo bliži sledećoj litri. Pitam ga šta sad,  kad si otišla. Ma budi mangup, kaže on,ima mnogo sličnih njoj. Pitam ga da l’ zna da se volimo, da se još volimo.
Ma kojesta, gundja on, dodaj bokal, stari moj!

Moj drug iz detinjstva se oženio zelen, al’ je imao sreće, ja vidis nisam – ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne, neke potpuno strane. I sve mi se čini da ne postoji način da mu objasnim tebe, jedinu pravu zato topim u vinu čitav svet,
jer u času može svašta da stane.

Pitam ga da l’ zna da je nevažno sto si otišla. Avantura, kaže on, šta ti sada ostaje. Ostaje mi to što se volimo, što se volimo da l’ zbog vina, kaže on, al’ ovo smešno postaje…

I zašto baš ova? I zašto najskuplja? Jer, u nekom mom filmu, sve ostale pesme su nastale kao epizode ove glavne. Tako ja zamišljam nebo, ako smem da parafraziram Antića, ili… tako zamišljam razvojni put mojih priča… Posle su došle neke ozbiljne pesme, drugačiji pevači i grupe i muzički pravci, ali da treba da napravim listu deset za kuću na selu, kao u ruskom romanu, ova bi bila verovatno na vrhu. Pa sve ostale…

Tags: , , ,

14 Comments

  1. Možda meni nije najskuplja, al’ mi je jedna od skupljih. I ja vlasnika te pesme mogu optužiti da je kriv što sam danas ovde, što me je naterao da pišem i što mi je oblikovao mladost. Hvala mu, jer verujemtda je zbog njegovih pesama toplija, zbog knjiga slikovitija i zbog njega samog uzvišenija.

    • Svako ima svoju najskuplju ili onu zbog koje su se neke stvari promenile – nešto kao skretnica za vozove – odjednom se samo krene neočekivanim kolosekom. Hvala ti, anomimni, na komentaru, i hvala što znam da imamo neke zajedničke znakove pored puta. :)

  2. …Тако носталгично, тако сетно, тако далеко…
    Ђолетови текстови су – Романи!!! Сасвим изроњени из амбијента руске класике. Зато су и болни. Сан је, наиме, тешко досегнути.
    Поздрав М.

  3. Stjepan Pandurovic says:

    Jao ja sam vec danima u njegovim oblacima.Ne secam se kad me je poslednji put ovoliko drzalo…To je posebno raspolozenje, nije ni seta ni tuga ni sreca..a opet jeste sve to zajedno..i samo vrtim njegove pesme.

  4. Snežana Medan says:

    Setna i topla priča…

  5. Ne znam za druge,ostale, ali ja veoma volim poeziju Đorđa Balaševića, koju je on prožeo muzikom da bude, po meni, još bolja. Da mi je, samo zrnce praha njegove nadarenosti kojom on opisuje ljude i svet.

  6. Bravo… Sjajan tekst… I ja sam ga vol’o, dok nisam ostao samo na tome da volEm njegove tekstove. Sve mimo toga uspeo je da upropasti, ali, nema veze. Pravićemo se da nismo videli zarad svega što je napisao. Bilo bi lepo da je to sve bilo i iskreno, ali sad… Mnogo ištemo, jbg. Nije mi teško da verujem da je u vreme kada je pis’o to zaista i mislio. I da ono “šta je bilo posle“ zanemarim… Eto, i to je neki kompromis.:)

    • :) znaš, ja sam se u tu pesmu zaljubila davno. Moj neki san i jeste kuća kao iz ruskog romana… i život sklonjen od dnevnih rutina. I onda neko to sroči u stih. Ili srok, kako Slovenci vele.
      Ja sa Balaševićem nemam taj problem – kako je i šta je, valjda zato što nam je tu pod nosom a u Novom Sadu je teško biti zvezda pa makar se i zvao i Balašević. Olivera je ta koja kvari sliku i pomera ram, a on je, jednostavan i kad ga sretneš javiće ti se i ako se ne znate jer sigurno se od nekud znate. Boljke od kojih pobole poznati, deca koja prave gafove u roditeljsko ime… to je nešto bez čega teško ide, ali je recimo najmlađi član za svoj 18-ti rođendan sa drugarima donirao neke bitne stvari dečijem selu. Neka je i marketing, ali je nekom olakšalo život.
      A mene je Đole naučio da pravim filmove bez trake, samo prstima kasnije naslikam to što sam odgledala… :) hvala ti na divnom komentaru. :)

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: