Coolumna kod Majske

KAKO PUSTITI NEKOG KAD ZA TO DOĐE VREME

Dan prvi

Opet postavljam sebe u izazov

Svakog utorka i petka po tekst na blogu – dok ne dođem do 26. Zašto taj broj? Ne znam. Zašto sam u izazovu – znam. Zaglavila sam se, nije ni stvar nedostatka inspiracije već sam počela da odbacujem priče. Ispričam ih u glavi i odbacim. Kad se tako nešto dešava – znam da se nešto menja i da treba toda osvestim sebi. I biće mi lakše ako budem podelila s vama svoja promišljanja.

Možda je još neko od vas na putu svlačenja čaure, možda se još neko od vas u ovom trenutku pita u kom pravcu, kuda, kako. Možda je još neko od vas u dilemi da li je na dobrom putu. Ako ste se našli barem u jednoj od ovih dilema – putujte sa mnom i delite svoja iskustva. Ako niste, budite posmatrač koji može da svojim iskustvom, promišljanjem doprinese da osvetlim sledeću etapu svog puta.

krosnja1

Nekim se knjigama moramo vratiti

Ovih dana reklamiraju film „Koliba“ i, eto nema slučajnosti, otvori kutiju s pitanjem zvanim – šta kad znamo da je kraj? Naime, za svoj 40. rođendan dobih na poklon ovu knjigu. Bila je veliki hit, verovatno se i sami sećate s kojom pompom je najavljivana a kasnije i prodavana.

Lično nikad nisam ljubitelj onog o čemu se mnogo priča, a tada mi pogotovo knjiga s temom smrti nije bila ni na kraj pameti. Ali, dobih je na poklon. I počeh da je čitam. I ostavih je vrlo brzo. Kao što sam ostavljala i druge knjige ili filmove koji su imali ikakve veze s ovom temom.

Naime, godinu dana pre toga me je napustio suprug. Bez reči. Tiho. Bez grča. Samo je otišao. Nismo stigli ništa da kažemo jedno drugom. Ono što je utešno jeste sve vreme pre toga provedeno u miru i poslednji noćni pozdrav.

I zaboravih ja na knjigu, povratih se u normalu i u zimu 2011.  draga prijateljica me upita da li bih bila voljna da pričam sa ženom kojoj je pre nekoliko meseci preminuo supružnik. Ja rekoh da – sve misleći možda ženi treba uteha i topla reč. No, žena koju sam tog dana upoznala je ona vrsta osobe koju bi trebalo svi, barem jednom u životu da upoznamo. I to onda kad smo  onoj dobroj fazi, kad su svi oko nas dobro i kad smo mi dobro, da bismo mogli da razumemo njenu priču. Bez straha i bez mnogo pitanja.

I poče ona da priča. Oboma to nije bio prvi brak. Ona nije imala dece. On je imao iz prvog braka.Njih dvoje su bili izuzetno posvećeni jedno drugom. Onda su se jednog dana suočili s činjenicom da on odlazi i da nema načina da se više išta učini. Samo da se čeka kraj. Usput, upita me ona, da li sam pročitala „Kolibu“. Rekoh da nisam. Reče, mi da pročitam drugi deo knjige – jer je njima dvoma mnogo pomogla. Obećah joj da hoću, i sada sebi obećavam da ću se ponovo vratiti tim poslednjim stranicama i da ću pogledati i film.

Šta je htela da mi kaže

Šta je bila poenta njene priče? Bila je ta da su se zajedno pripremali za njegov odlazak. Pričali o smrti, zahvaljujući se na svim trenucima koje su zajedno proveli, na svemu onome što su uradili, opraštajući sebi sve ono što nisu stigli da urade. Prolazila je s njim sve detalje njegovog života, sve ono što se uradio, postigao, dao, primio. Prisetio se i svih trenutaka sa svojom ćerkom (jer on je imao nju iz prvog braka). 

Upitah je – zar joj nije bilo isuviše teško da prođe kroz sve to? Rekla mi je da nije. Da su ti trenuci dali onaj završni delić krugu zvanom sveta tajna braka. Ona je u tim trenucima videla i smisao njihove veze i svoju ulogu u njegovom životu i lekciju koju je ona trebalo da nauči.

Ona je bila ta koja je, hajde da to pesnički kažemo, pripremala njegovu dušu da se preseli u drugu dimenziju (ako ne verujete, vaše pravo), oslobodila ga straha od plovidbe, očistila ga svih taloga krivnje, tuge, straha i kad je došlo vreme, pozdravila se s njim i dala mu blagoslov da ode. Miran. Da ne luta. 

Šta je ona dobila time

Ona je opet imala priliku da se pripremi, da kroz njegov odlazak razume smrt iz prve ruke, da jednog dana, kad dođe njen trenutak ode bez straha, a u međuvremenu je njena misija da ljudima prenese poruku. Svako od vas bi njenu priču shvatio na svoj način. Ili o njoj više ne bi ni razmišljao. Kao što nisam ni ja nisam do pre neki dan kad mi se ova tema, što zbog Vaskrsa, što zbog toga što postoji jedna osoba koju znam i  koja je blizu tome da otplovi.

Svi priželjkuju da kad trenutak dođe sve bude brzo i jednostavno. No, ne ide uvek tako. Dok god postoji i najmanji zračak da se stvari mogu okrenuti u smeru zvanom život treba ići u tom pravcu.

No, onog časa kada i putnik i oni koji ga prate postanu svesni da se putovanje više ne može odlagati – mislim da treba iskoristiti trenutke koji su nam dati u tom međuprostoru – nazovimo ga pristanište, predvorje… kako god – i posvetiti se duši. Reći sve ono što mislimo da treba da kažemo, pričati, dati svu nežnost koju imamo u sebi, milovati rečima, rukama, rasplitati konce koji nas vezuju, brisati osećaj krivice, puštati putnika da ode. Dati mu do znanja da odlazi voljen i bez ikakvog tereta. Reći sve dok možemo i imamo kome. 

Ispričaću vam priču o pripremama za put moje bake.

Poslednje godine svog života provela je sama. Po svom izboru. Deca su odlazila svakog vikenda da joj pomognu, skuvaju, donesu, operu… ali preko nedelje je živela parče života posvećeno samo njoj. Deca odrasla, deka otišao – i blesavo zvuči, prvi put u životu je imala trenutke samo za sebe. Kao dete je počela da radi – bila je jedna od kućnih pomoćnica u bogatoj jevreskoj porodici. Tamo je i živela dok se nije udala za dedu. Onda je odgajila troje dece. Brinula o majci, čuvala godinama mene… Svaki njen trenutak je uvek nekome pripadao. Sve do tih nekoliko godinam na kraju.

I onda je jednog dana, ne znam kako, i ne znam šta joj se to ukazalo, rešila da je vreme da ode. Legla je u krevet zatvorila oči i nije više pričala ni sa kim. Seoski lekar koji je lečio i nju i dedu je došao i rekao mami i ujaku da ne treba da je vode u bolnicu, da ne treba da rade ništa što bi je uznemirilo na njenom putu već da to vreme iskoriste da se pripreme. Dobri doktor je predvideo njen odlazak skoro u minut tačno. Rekao je da će on sa svoje strane uraditi sve da ode dostojanstveno kako je i živela, a da se oni potrude da je puste da ode. Bilo je teško prihvatiti da neko koga beskrajno volite ne želi više da živi. Prva misao je uvek sebična i lična. Teško je shvatiti da neko može sam od sebe da reši da ode. Ali kad smo prihvatili, ostalo je vreme da se oprostimo, ko god je gde od nas bio i da u sebi sačuvamo sve ono što nam je dala i da je ispratimo s ljubavlju i toplinom. Da je pustimo da putuje. Ne nedostaje nam manje, ali nema nedorečenog.

Zaključak dana:

Nije mi namera da vas rastužim. Želela sam da sebi odgovorim na jedno pitanje – i pišući vam – dobih odgovor. Kad dođe vreme za odlazak bilo bi dobro da da odemo bez tereta. Da odemo spokojni i sa činjenicom da je naš život imao smisao. Da smo voleli i bili voljeni. Da smo davali i da smo umeli da primimo.

Da smo u nečiji život uneli radost i da je neko u naš život uneo istu tu lepotu. Da smo bili srećni i da smo živeli svaki trenutak. Da se ne kajemo i da oprostimo drugima ali i da primimo oproštaj od njih.

Isto tako, dok ne dođe naš trenutak, treba da brinemo o dušama onih koji odlaze od nas.

I, ako ovu priču proširimo na čitav život – svaki dan treba da bude ispunjen. Svako oseća svoju svrhu i treba da živi u skladu sa njom. A jedni prema drugima treba da budemo nežni, puni ljubavi, razumevanja i opraštanja – jer nekad imamo priliku da se spremimo, a nekad neko ode brzo, tiho i bez pozdrava – i tada je naša uteha i blagoslov upravo u svim onim sitnicama koje smo jedni drugom davali i u svim nežnostima koje smo razmenili, svemu onome što smo jedno drugo naučili, što smo oprostili, što je obogatilo naš svet. 

Ako znate nekog kome bi ova skica iz života značila, podelite.

Tags: , , , , ,

14 Comments

  1. Смрт је једина истина(=извесност) која (може да) нас (о)трезни. Није ми јасно зашто се ми и поред те чињенице непрестано и ненасито опијамо собом…
    Мени је ово један од твојих посебно драгих и значајних текстова. Осети се колико си га писала срцем. А на тему смрти говорити срцем је веома тешко…

    • Hvala ti na ovom dodatku, ne bih čak rekla komentaru, na post. Sebični smo u svom strahu, sebični jer mislimo da radimo najbolje što umemo, sebični da bismo izbegli kajanje. Sebični jer mislimo da mora tako. Kako si ovo lepo rekla – neprestano se opijamo sobom – nenaučeni da upijamo Božje reči i da razumemo pouku i poruku koju nam upravo Vaskrs daje.

  2. Snežana Maričić. says:

    Hvala ti za ovu divnu priču.

  3. Jelena Dilber says:

    Ovo je zaista divna priča i mislim da ću je dugo pamtiti. I kada bude dolazilo vreme da oni koje volim odu, misliću na to koliko je važno da u tim momentima više mislim na njih nego na svoj bol. I da do tada učinim sve da ljubav i pažnju dam na vreme, a ne da mi ostane, kao što mi se dešavalo, pa da mi bude poput tereta i tuge što je nisam dala kad je moglo. Hvala ti na ovoj priči, ma koliko da je pomalo i tužna, zapravo je duboka i tera na dugo dugo razmišljanje <3

    • Draga Jelena, hvala na komentaru. Mislim da je cilj naših razmena upravo to da nešto ostane, da neko iskustvo ponesemo, da shvatimo da može i drugačije, da nismo uvek mi ti koji smo u centru i da je beskrajna ljubav upravo voleti tog nekog toliko da ga pustimo da ode.

  4. Upravo se sutra navršava šest meseci od smrti mog tate,koga konsiderišem kao da je još uvek tu,da je živ, što govori kakav je moj odnos prema smrti. Njegovu smrt sam shvatila kao njegov odlazak u neki drugi svet,u kome je on nastavio da živi, da će me dočekati jednog dana kada na mene doðe red, i da ćemo na kraju opet biti svi skupa.

    • Draga Sunčice, takav je i moj odnos. Ja zamišljam jedan dud ispod kog sede svi oni koje volim i tamo dočekuju svakog ko stigne. Tamo ćemo svi mi jednog dana… naša su tela prolazna, a duše odlaze i čekaju nas… jer energija nestaje samo prelazi iz jednog oblika u drugi. Hvala vam, Sunčice!

  5. Meni je ova priča pala malo teško ne zbog poruke već zbog mog ličnog osećaja urgentnosti da stvarno oprostim sve svima(koliko je to uopšte moguće)i da onda mogu da pustim ljude da odu kada je za to vreme.Ovo je lakše reći nego uraditi jer nam sadašnja kultura ne ide na ruku. Iako to nije lako, veština prelaska se u nekim tradicijama uči, prenosi se sa kolena na koleno. Meni se čini da budisti imaju najnormalniji odnos prema onome što treba pustiti ili prevazići i tu ne mislim na religiju nego na stil života.
    Inače, u poslednjih par nedelja mi se mnogo ljudi javilo zbog strahova i briga da će umreti ili da će neka bliska osoba umreti. Ja sam, takođe, imala takve snove. Naprosto se naša svest radikalno menja i mi na taj način otpuštamo staro. Kako je, navodno, strah od smrti najjači strah u životu, prirodno da je tu najviše i nereda:) Mislim da treba o ovome više pričati, kada nešto nije tabu, lakše se prihvata. Ako bi život shvatili kao put a ne kao konačni ishod, možda bi nam stvarno bilo lakše da zavolimo i prihvatimo MNOGO ljudi na tom putu. Otišla sam predaleko, naravno, ali ovako stvarno mislim, osećam i delam u skladu sa tim:))

    • O, hvala ti! Da, ni meni ovo nije slučajno došlo. Mi i dalje mistifikujemo i ja sam, pišući imala tu neku dozu anksioznosti. Jednostavno kad se od nečega pravi tabu i ako smrt stalno guramo pod tepih, ona iskoči kao nešto jako strašno. Kad bi svako iskreno mogao ili hteo da navede čega se to plaši, i zašto se grčevito drži i kad više nema nikakvog smisla… Bila sam na nekim radionicama u vezi sa smislim života, i ima tu raznih razloga – neki su vrlo ozbiljni, neki šaljivi, ali u korenu svega je strah od nepoznatog.
      Komfuzni smo, ne dovršavamo stvari, ostavljamo napola, idemo dalje… i u toj stalnoj žurbi propustimo život. Zato pišem sada dok još ima nade za dane i godine da ne propustimo i da se ponašamo kao nežna bića da bismo svaki čas bili u miru…

  6. Dva puta sam pročitala ovu vašu priču. Upravo razmišljam koliko zrelosti i filozofskog umeća treba običnom čoveku da bi shvatio ovako nešto, da je i smrt sastvani deo života.Od malena nas uče da je smrt nešto mračno i strašno.Strašna jeste kada dođe iznenada, na početku ili polovini životnog puta.Kod ostvarenih ljudi,koji su ispunili većinu svojih ciljeva i zašli u godine, ona dođe kao neki vid oslobađanja. Pukim slučajem, pre pola sata sam bila kod mame,i pričale smo o mojoj baki,njenoj mami, ženi bez dana škole, ali punoj životne mudrosti, iskustva i sirove inteligencije. Njena uzrečica je bila “ Ne daj mi, Bože, dugog vijeka“. Otišla je mesec dana pre mog venčanja, koje je već tad bilo zakazano,i rekla da ni slučajno to ne otkazujemo, jer sve u životu ima svoj redosled i da ga treba poštovati.

    • Draga Anomimna, hvala na ovom ličnom iskustvu. Mislim da se svi u nekom delu života zapitamo kakav to kraj treba ili može da bude. Ne možemo da biramo, ali ako smo u mogućnosti da nekom olakšamo da ode, ili da onima koji ostaju ostavimo samo lepe misli i takve poruke poput te koju vam je baka ostavila, sve dobija neki dublji smisao. A ja sam daleko od mudrosti, to ja tražim odgovore i otvaram pitanja…

  7. Kada je baka bila na tom putu, radovala sam se što je poživela 95 godina. Nisam tugovala što odlazi, kapirala sam to kao prirodan proces. Što reče čika pop, ja ne pamtim kad sam sahranio nekoga ko je umro od starosti. Bila sam mirna i srećna, zbog svega što smo živele zajedno. Njene ćerke nisu htele da je ostave ni samu u sobi. Dve medicinske sestre, kao da su se celog života spremale za te dane. Iz sobe joj nisu izlazile. Porodično smo doneli odluku da je pustimo da ode. Smestili smo je u bolnicu, posle samo par dana je bio kraj.Otišla je u snu, mirno, bez bola i patnje što mi je mnogo pomoglo da shvatim da je sve u redu, da je baš to pravi, dostojanstven kraj ovozemaljskog.
    Jedna ćerka je to prihvatila na sličan način. Druga, i danas, tuguje misleći kako je izneverila svoju majku. Do nje je.
    Odem na groblje, popričamo, nasmejem se. Srećna sam što je toliko godina živela zdrava i vesela. Moja majka nikad sebi neće oprostiti…

    • Zato mislim da je ova priča važna. Koliko je lepo pustiti nekog da živi, toliko je lepo i ljudski pustiti ga i da ode kad dođe vreme. Hvla ti na ovom tvom iskustvu, možda i ono nekom pomogne. Žao mi je tvoje majke, kad bi barem nekako mogla da razume da je učinila najbolje pustivši baku da ode… tj. ona svoju majku…

    • Stvarno je retko ovakvo razmišljanje, hvala što ste podelili;)) Zapravo je dragoceno jer je zdravo, čini mi se da je to pravi izraz-zdrav odnos prema životu i smrti.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: