Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla

Kao moja mati – ili Čola iz plavušinog ugla

Možda ovaj post ne bi ni trebalo napisati. Možda se neki neće složiti sa mnom, ali danas sam opet čula Čolinu pesmu KAO MOJA MATI i ne mogu da se otmem osećaju da je ova pesma sve osim ljubavne. U stvari, ljubavi tu ima, ali one dečačke koja idealizuje lik majke, one koja mu nikada neće dozvoliti da ostvari zdrav i kvalitetan odnos sa ženom jer ni jedna neće biti kao njegova mati.
Ona nema svoje ja i nikad ništa nije bilo po njenom – jedino je možda njena bila želja da se uda za njega. Bila je kraljica i sluškinja – kraljica svom sinu, sluškinja svom mužu – jer nikad nije bilo po njenom. Kakav je bio taj njen muž mogu samo kroz neke naznake da pretpostavim. Bahat, nemaran, neotesan čovek, koji je ženidbom završio brigu o kući, kućištu i porodici. Jer, u kući je bila ona, mati, koja je na svoja pleća natovarila čitav jedan svet – brigu o deci, brigu o časti i dostojanstvu – čuvanje porodičnih tajni – možda čak i prikrivanje njegove nevere da se ne iznevere deca, njegovi i njeni roditelji, rodbina, komšije…
Ona zatvara uši pred ružnim vestima. Ne čuje ništa loše – što ne čuje to i ne zna i sa tim ne mora ni da se suoči. Ako ne zna ništa ne mora da se promeni. Ako ne zna onda je sve i dalje kao u raju – ona je kraljica u domu i dama na ulici. O krevetu ona ni ne razmišlja – postavljena na pijedastal (žena-majka koja je rodila sina naslednika nije ona sa kojom se uživa). Često se i danas kao opravdanje za prevaru u braku može čuti ovaj argument – ja to sa njom ne mogu da radim, ona je majka moje dece.
Ona ni ne vidi ništa. Sve što je van njenog vidokruga to i ne postoji. Pogled pun prezira koji joj on upućuje, podsmeh u očima onih koji su i čuli i videli, karmin na njegovoj košulji, svi tragovi koji odaju se u njenim očima ne ogledaju.
Ona ne vidi. Ona ne čuje. Ona ne zna.
Ona je kraljica i svetica – bez krune i oreola. Ona je podignuta dovoljno visoko da je niko ne dotakne, da je ništa ne dodirne da je život mimoiđe, da bude idealizovana u očima drugih, a opet bačena na kolena, sluškinja sa teretom brige o porodici na leđima. Slabašna i nemoćna, žena-žrtva idealizovana u očima dečaka koji mrzi ženski rod, mrzi i svoju majku što je bila tako slaba i bezlična, a s druge strane se stidi svojih osećanja te ih transformiše u bezuslovnu ljubav prema idealnoj ženi – majci.
I meri svet prema njoj – on unapred zna da su sve ostale predodređene da mu slome srce, da su sve iste, kipovi bez duše, unapred osuđene – jer u njima vidi onu drugu ženu zbog koje majka niti je čula niti je videla, zbog koje je postala otirač, neko ko noćima plače, a ujutru opet preuzima svoju „časnu“ ulogu žrtve.
Ne voli on svoju majku. Ne voli on ni jednu ženu. Ne voli ni oca. On je tužni dečak odrastao na zamišljenjoj slici ljubavi i požrtvovanja koja će mu se rasprišiti kad prvi put bude pokušao istinski da voli i kad bude shvatio da je tako nešto nemoguće. Jer svaka žena koja nije njegova mati je ona druga – ona što ruši tuđu sreću i rastura dom. Svaka druga nije nekrusana kraljica i svetica već laka žena – (a on ne veruje u takve, kao što su one, tipove).
Zato je ovo za mene tužna pesma – tužna slika stvarnosti, osakaćenih emocija, razrušenih iluzija, unapred osuđenih ljubavi. Zato mi je žao svih onih koji se kunu da su njihove majke baš ovakve bile i ovako volele njihove očeve. Kunu se u savršenstvo sreće i ljubavi, a nikada svoju majku nisu zapitali da li je istinski srećna i da li bi sve isto uradila kada bi mogla ispočetka.
Ovo i nije pesma već esej o srušenim snovima, idealizovanim ženama i nekim duboko nesrećnim dečacima u telu odraslih  muškaraca. Tako to iz mog ugla izgleda…
Ti nikad neces biti kao moja mati
sto je bila, ocu mom, kraljica, sluskinja
sve, al’ nikada po svom

Ti nikad neces znati ljubav dati
kao sto je ona ocu mom
dala sve sto imala je
sve da sacuva dom

Ne vjerujem ja u kipove
ni takve k’o ti tipove
kad ti jednom srce slome
ne vjerujes nikome

Ti nikad neces znati ljubav dati
kao sto je ona ocu mom
dala sve sto imala je
sve da sacuva dom

 bleading heart
Tags: , , ,

18 Comments

  1. Vidim da je ovaj post star oko dve godine. Slučajno sam nabasao, pokušao sam da izguglam šta mu to znači što peva o kipovima (nisam ranije uspeo da odgonetnem na šta misli kada pominje kipove). Hvala postu sam konačno razumeo da se kip odnosi na nekoga ko je bez duše (u očima onog ko pominje te kipove)… Tako da, hvala. Inače, slažem se sa mišljenjem o tekstu, i sam sam pesmu smatrao tužnom, ali pored svega ja je i dalje smatram lepom pesmom u kojoj mogu da uživam.
    Navešću za primer pripovetke Laze Lazarevića u kojima glavni likovi nikada u ljubavi ne mogu da pronadju sreću jer ih sprečavaju životni stavovi, majke, očevi, porodice iz kojih potiču ili makar morbidnost sudbine. Život nije sapunica sa srećnim krajem u tim pripovetkama, pa ni u ovoj pesmi, ali srećan kraj nije ono sluša neka pesma (ili čita pripovetka).
    Lično sam mrzeo Lazićeve pripovetke jer sam smatrao da je njegov stav koji bi trebalo zaključiti iz tih pripovetki bio treba živeti po ugledu na te glavne likove iz njegovih priča – iste one koji se odriču ljubavi, čije duše uporedjuje sa jesenjim suvim lišćem iako te duše pripadaju mladim ljudima koji bi trebali da budu naivni, puni snage da tragaju sa svojim željama i otkrivaju život svaki dan. Buntovnost je nešto što mladi likovi njegovih priča ili ne poseduju ili u retkom slučaju kada je poseduju postaje jedna od tema radnje i opisuje se kao nešto što treba pobediti da bi se uspešno vratili u realnost. Tek sam kasnije uspeo da uživam u njegovim pripovetkama, ne pre nego što sam shvatio da ceniti neko delo i uživati u istom ne zahteva slaganje sa piščevim mišljenjem.
    U ovoj Čolićevoj pesmi smatram da je u redu stavljati roditelje na pijedastal, naročito majku. Kao odrasla osoba, svako bi trebao da razume da su roditelji takodje ljudi od krvi i mesa, kadri da prave greške i koji su verovatno preživeli mnoge svoje greške u prošlosti – isto kao što ni mi sami nismo imuni na greške. Kao što smo mi bili mladi i naivni, pa i ranjiva deca, i oni su nekada bili deca, kao i njihovi roditelji pre njih. Lik u pesmi (Čolićev lik iz čijeg ugla nam je prikazana situacija) pravi svoju grešku u tome što želi da nadje majku u svojoj izabranici, odnosno želi da nadje u izabranici isto onu „sveticu na kolenima“ koju vidi u liku svoje majke. Osim što je to najverovatnije nemoguće, on je svestan te realnosti, te nemogućnosti. On sam sebe osudjuje na večnu patnju i nesreću jer odlučuje da želi ono što smatra da treba želeti (što je slično Lazićevim likovima) dok je istovremeno svastan da je želja neostvariva. Ono čega možda nije svestan je da mu ni ostvarenje želje ne bi donelo sreću jer kako je osećao i znao za patnje svoje majke, tako bi morao da zna i oseća patnje svoje izabranice – jednostavno, on je morao da voli svoju majku inače ne bi mogao da je digne na pijedastal, inače ne bi mogao da oseća njene patnje ni da zna za iste, osoba koju verovatno potajno mrzi bi logičnki bio njegov otac, a ne majka. Kako je majka idealizovana slika žene, ako ne nadje takvu neće biti srećan. Ako nadje takvu, to mora značiti da je postao poput oca i onda je on sam uzrok patnji te idealne žene koju mora da voli, pa pošto ona nije srećna ni on to ne može biti.
    Ovako sagledano, pesma je psihološki teška jer pojam sreće izaziva kontradikciju, pa realnost može da se proživi samo kroz tugu i depresiju. Alternativno bi „pesnik“ mogao da provede život bežeći od stvarnosti, ali to se ne dešava niti se javlja kao mogućnost, on baš naprotiv sam svoju stvarnost svestno i namerno oblikuje po svojim idealima gde je on osudjen da bude večno nesrećan da bi ispoštovao ideale. Jedino zadovoljstvo može naći u nesreći, ako ispoštuje ideale što je istovremeno emotivna kontradikcija, a i jedina logična odluka koju može doneti.

    • Sale, hvala na ovom komentaru. Izuzetan je kompliment kad neko posveti toliko vremena da reaguje na određen tekst i to argumentovano. Svako od nas vidi stvari iz svog ugla, i to je veličina teksta (ne mislim ovde na svoj, već recimo na Lazarevićeve ili tekstove pesama). Ako nas ostave ravnodušnim nisu postigle poentu. Ako nas izazovu, ako nas nateraju da se duboko zamislimo onda je poenta postignuta. Nadam se da ćemo se i dalje pratiti. Hvala vam!

  2. lana banana says:

    a ja sam mislila da on pjeva maćehi

  3. Slažem se sa Snežanom-bolesna pesma.Ja ne volim nove Čoline pesme. Samo one „predratne“. Mada i tamo ima za bukvaliste posla. Recimo ja sam se uvek zgražavala na „Tvoje oči kao zrele šljive padaju po meni“. Sad se stavi u ciple jednog bukvaliste pa zamisli kakav je horor refren “ Tvoje oči, tvoje oči,progone me,progone me“.

    • Draga Skit, potpuno te razumem jer ja sam bukvalni bukvalista i sve u slikama sagledavam. Ljudi se često smeju kako uvek tražim dlaku u tekstu :) ali šta ću, malo mi je to i zbog posla, ali radila sam to i kao mala… :)

  4. Bravo za tekst Majska!
    Potpuno si u pravu za sve što si napisala. I postoje takve majke i danas, i takvi sinovi…
    Tužno ali istinito…

    • Strašno je što je tako nekad bilo, ali upravo Luna, tuga je što smo i danas okruženi takvim vezama, brakovima, sinovima, majkama. I tu nema mnogo pomoći. Ali, izgleda mi ove godine krenulo da malo i o tome pričam.

  5. Ima toga na terenu koliko hoces jos uvek …

    • Ima, i biće toga uvek. Svaka je porodica priča za sebe – e sad, kako kaže pisac – svaka je nesrećna na svoj način, a opet srećne liče jedna na drugu.

  6. Ne znam tu pesmu. I bolje, jer bolesna je. Potpuno si u pravu u svakoj reči. Oni koji se neće složiti sa tobom su oni koji iste takve stihove mogu, u svako doba, da napišu… A ima ih, sijaset, na žalost.

  7. Ponižavajuće, sebično…Možda je takvih brakova bilo pre 100 godina?
    Nikada mi se nije dopadala ova pesma, mada Čolu obožavam.

  8. Ima tu Edipa, ohoho…

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: