Intimni imaginarijum

Možda kad vetar jednom oduva snove

Ovaj je tekst napisan u trenutku kada sam tekstove imala razbacane na nekoliko mesta. Stalnim seljakanjem više nisam znala ni gde oni pripadaju, niti gde sam ja u toj priči. Branko Radičević je napisao pesmu o svojim pesmama – koje će ostati siročići kad njega ne bude bilo. Valjda je ta veza između napisane reči i onog ko piše normalna. Sada su skoro svi tekstovi sa oba bloga na ovom, jednom, i kad pređem pogledom, i vidim ih sve tu, i meni nekako bude oko srca milo. Volela bih samo da i svi sa starog Ritma dođu u novi dom mojih priča i skica… Čekam – vrata su uvek otvorena i prozor odškrnut…

Zagledana u daljinu vidim samo beskrajnu ravnicu i čujem vetar koji briše lice zemlje i čisti sve što nije sklonjeno ili u zemlju utopljeno. Zagledana, shvatim da i moje misli nesklonjene čisti vetar i raznosi, kovitla, pa mi ih opet baci u lice, u oči, takvom žestinom da zasuze. Barem tešim sebe da je od vetra.

Ovaj tekst nije trebalo da bude na ovom blogu i trebalo je da bude ozbiljan i „racionalan“. Trebalo je da bude naCoolumni. Ali nju smo preselili jer gasimo domen. Racionalna ja vrlo dobro razume tu odluku. No, ona što krsti jariće, kucka i kaže – Coolumna je nešto posebno – ona je poklon… Ona je pravljena samo za mene. I ne mogu da odem na ono drugo mesto gde su mi premešteni tekstovi. Kao da sam u kući u kojoj niko ne zna da baš ja živim. Kao da mi je neko oduzeo dragoceni dar. Znam, to ovaj vetar baca isitnjene reči u moje oči i guši me… onako kao kad detetu oduzmeš igračku pa neutešno plače. Ima mnogo bitnijih stvari na ovom svetu znam, ali nema mnogo onih koje su meni mnogo bitne.

Ovaj tekst je trebalo da bude posvećen prijateljstvu. I onome o čemu danima razmišljam – šta se to desi da neko prijateljstvo koje je dugo i strpljivo građeno, koje je prošlo mnoge teške životne testove, koje je zaliveno trenucima iskrene radosti i povezanosti odjednom nestane. Izbledi. Prekine se. Ne mislim da ona usputna poznanstva koja su nam ulepšala život u nekom času, i na kojima smo baš zbog tih trenutaka zahvalni. Mislim na ona iskrena. Prava. U kojima smo ruku u vatru spremni da stavimo za onog drugog. A onda shvatimo da ma koliko pržili ruke u tom plamenu drugog nema ni na vidiku.

Razmišljam o posvećenosti. I opet je kriva zima i vetar. I romantični filmovi. Ako niste gledali „Pisma Juliji“, a skloni ste provetravanju poput mene, nemojte ga ni gledati. Znam da samo u sapunici 50 godina može biti tako dobro oprano i namirisano da dvoje ljudi koji su se rastali kao deca, odživeli ozbiljne živote, voleli, rađali decu, sahranjivali, nakon pola veka završe pred oltarom kao da se ništa desilo nije.

Pravi problem  i nije u tome što mi sve deluje suviše sapunjavo, a deluje,  problem je u tome što ja baš želim da se sve zapenuša  i potajno u sebi navijam za takav srećan, romantičan, sladunjav kraj. A kad se desi, onda pogađate… krivim vetar. A možda samo stvari gledam iz pogrešnog ugla.

Kad se malo presaberem – ja svet vidim ovako: njih dvoje  i jedna kućica u cveću. Kuća ima verandu, na njoj dve
stolice za ljuljanje i stočić između na kome su dve šoljice kafe, neke sitnice poput novina, knjige otvorene na nekoj strani… Iz kuće se čuje tiha muzika kao podloga za priču jer njih dvoje i posle toliko godina imaju šta jedno drugom da kažu. Nije ih pojela tišina. Nisu im sliku počele nagrizati bubice rutine, učmalosti i besmisla.

Oni imaju svoj krug. Makar i nevidljiv, ali njihov, onaj koji ih povezuje i drži zajedno. Na verandi dočekuju prijatelje, drage ljude, one sa kojima dele i dobre i loše dane, oblake i sunce.

Oni su posvećeni jedno drugom.

Čovek i njegova žena.

I žena i njen čovek.

Sigurna luka.

Sidro.

Možda bi trebalo da pređem na onu drugu stranu ulice i vidim svet iz drugog ugla.

Možda bi trebalo da budem racionalna i svedena na meru.

Možda bi trebalo…

Možda kad stane vetar i prestane da mi mrvi reči.

Možda kad u ravnici izraste nešto nalik planini pa mi se misli ne budu kotrljale beskrajem nošene poput jesenjeg lišća u beskraj.

Možda kad prestanem da plačem uz ciganske violine, leđima okrenuta vratima da mi svet suze ne vidi.

Možda kad prestanem da verujem u snove.

Možda kad spustim zastave.

Možda kad budem priznala da sam nadanja pustila niz vodu.

 

Možda da nisam oduvek sanjala ovaj san:

Želio bih kupit kuću
U Bosutskoj 27A
Dva i sedam

Proljeće kad stigne
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu

Drvenu u tamnom laku
S naslonom i udubljenjem
Kakva se još uvijek nađe
U uredima, općinama

Proljeće kad stigne
23 ožujak, travanj
Stolicu iznesem na verandu
Stolicu iznesem na verandu

Možda ni ove priče tada ne bi bilo…

310542_508558009171750_293384560_n

Tags: , , , ,

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: