Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla

O ljubavi, statusima i papirima

venčanje3Neko nam se kanda danas udaje.

Danas se udaje jedna draga žena. Ovo je delimično tekst o njoj, ali delom i o ljubavi i večitoj potrazi za njom.

Kako ona u jednom svom statusu na FB reče – ovim činom gubi jedan pomalo nepopularan status (razvedene žene p.a.), što me podseti na jedan post S. Medan o jednom drugom statusu – statusu udovice.

Danas ni profil na Fejsbuku ne možete kao svet da popunite ako ne napišete svoj status. Račun u banci? Status. Ugovor o poslu – status. Dete daje podatke o roditelju i njegov status. I tako u krug. I nije dovoljno da kažete da li ste u braku ili ne (što bi trebalo da bude za sve dovoljno), vi morate da se deklarišete da li ste:

– samac

– udovica/udovac

– razveden/razvedena

– komplikovana veza (nakaradni prevod na društvenim mrežama)

Sva ova pitanja su kao prst u oko onome koga pitate. Nekako je ljudski da budete u vezi, ali iz raznoraznih razloga vam samo ta mogućnost nije dozvoljena – kad kažete da ste u vezi insistira se na tome da se upiše da ste u braku.

Ne, nisam u braku, živimo zajedno, ali nismo venčani. 

A da ipak upišem da ste u braku?

Ali nisam, u vezi sam.

Ali…

Ovo je, recimo deo razgovora sa devojkom koja prodaje Kirbi usisivače. Ona i dalje nastavlja – znate mi nemamo tu mogućnost – mogu li ipak da upišem?

Kad popustih – ona krene da mi menja i prezime – haaaaaaalo, devojčice, nemoj sad i ruku da mi uzmeš ako sam ti dala prst.

Ali… 

Nema dalje…

Tako da status žene koja se danas udaje, od pre nekoliko dana na Fejsbuku, ima smisla. Sad može jasno da se deklariše.

***

venčanje2Vest o njenoj udaji posebno me je takla. Ona je izuzetno sposobna, pametna, ima dobar posao, stabmeno obezbeđena, razvedena, ima divno dete – ali i želju da nekome potpuno pripada. I da neko pripada njoj. Da postanu jedno.

Parče papira ništa ne znači.

I novac je parče papira pa niko ne pristaje da radi besplatno. Čak ni kad je to posao koji najviše voli. I ne polazimo od pretpostavke da će posao izgubiti na svojoj draži onog trenutka kad se papir umeša u priču. Besplatno rade samo volonteri. Ali, oni svesno ulaze u tu priču – rada bez novca za opšte dobro drugih ili da nauče nešto.

Tako je i sa venčanjima. I sa tom vrstom papira.

I ovaj tekst je ponukan upravo tom dragom ženom i njenim statusom. Razvedene majke. Sa detetom. Nečija želja da se oženi sa vama, da vas iz jednog statusa prevede u drugi, da prihvati vaš prošli život i da vas zbog toga poštuje izuzetan je čin.

Postoji jedna grupa muškaraca koja mnogo voli žene koje nemaju status slobodna već razvedena (ređe udovica) jer u glavi gaje ideju da one više ne žele da se udaju, ili da im je teško, pored toliko slobodnih devojaka, da nađu novu ljubav i da će pristati na kakvu god vezu bez ikakvih obaveza i bez ikakve garancije. Takvi muškarci su slomili srca i slomili samoopuzdanje mnogim razvedenim ženama, srušile im veru u ljubav, u mogućnost da će ponovo pored nekog biti srećne i sigurne.

Ali mojoj prijateljici nisu slomili ni volju, ni želju ni nadu. Nisu joj slomili veru da postoji taj jedan koji baš nju traži i želi je toliko mnogo da je spreman da joj promeni status. Da stane sa njom pred lice ljudi i Boga (jer nije Bog samo u crkvi) i da joj kaže to DA, da joj se obeća i da u njegovim očima pročita beskrajnu ljubav i odanost. Da je voli i malo više jer on je voli sa svim njenim koferima koje nosi sa sobom. Voli je i sa onim možda i neizgovorenim od strane drugih ali sigurno prećutno rečenim – da je mogao da nađe i neku slobodnu, neku koja još nije prošla stazu razvoda ili udovištva. I zbog toga i ona njega voli još malo više. Za nijansu ili dve.

Jer ljubav je čarobna stvar. Jer statusi su glupi, ali su svuda oko nas.

Za kraj samo još jedna kratka priča o parčetu papira – na prvoj godini fakulteta slušala sam entografiju kod divnog proferosa Mirka venčanje1Barjaktarevića. I kad je došlo vreme za ispitivanje onako usput on me pita: Šta mislite, šta je vrednije parče belog neispisanog papira ili novčanica? Tada, prilično mlada, ne znajući baš mnogo o životu, ali znajući da ovakvo pitanje mora imati dublji smisao, rekoh: Pa, parče belog papira. Na njemu mnogo toga možemo ispisati, a na novcu je već ispisana vrednost… Tek kasnije shvatih pravu vrednost papira – belog i novih priča koje svaki put imaju novu vrednost a vrede onoliko koliko vredi ono što je pisac na hartiji zapisao.

E, tako mu, valjda to dođe i sa tim bračnim papirima. Brak vredi toliko koliko je vredelo ono što su na tom belom papiru zapisali oni koji su svoj potpis stavili blanko – pa tek onda krenuli da pišu priču. Ako valja ta priča – nema tog novca koji je vredniji od tog papira, ako priča ne valja dali biste sve novce da obriše taj blanko potpis.

Kao u onoj staroj: ko proba kajaće se, ko ne proba kajaće se.

Mojoj prijateljici želim da na papiru na koji su danas stavili blanko potpis ona i njen dragi ispišu priču vredniju svih novaca ovog sveta. Neka im je sa srećom.

Tags: , , ,

6 Comments

  1. Sanja Ciganović says:

    Volela bih da sam ta drugarica kojoj je priča posvećena. Skroz ličimo.

  2. Дивно написано. Не схватам баш зашто људи, неки људи, толико беже од љубави, припадања…да ли је то страх од губитка слободе, себе…не знам…али знам да човек може бити и слободан и свој и вољен. Знам из личног искуства. Ја сам његова, он је мој, припадамо једно другом а да ни једно од нас није изгубило себе…
    Поздрав Мајска :)

    • I ja sam se jedno vreme pitala, ali odgovor mi se nameće – da bežeći od pripadanja, mi bežimo od sebe samih i svoje suštine. Jer, ako smo sami sa sobom u ravnoteži, onda nemamo strah da nas neko ugrožava i da to „pripadanje“ znači gubitak slobode. To jeste još jedna u stvari sloboda – da volimo i budemo voljeni da delimo i da uvećavamo, da rastemo i da neko uz nas raste. Hvala ti, Luna i veliki pozdrav i tebi!

  3. Snežana Medan says:

    Uh… Kako se me našla i pogodila danas sa ovom pričom. Danima unazad razmišljam o tome šta bih radila kada bi se sada pojavio neko u mom životu ko bi hteo da me uzme! Naravno, da me uzme da budem njegova, da se njegovim imenom zovem! Da to bude ljubav! Ne kukavičluk onih koji su godinama pokušavali da me slome, da sruše svaku lepu iluziju o ljubavi, kao oni koje ti pominješ, gore…
    Ja još uvek verujem u ljubav. Pravu, čistu i jednostavnu. I mislim da je divno kada se to kruniše brakom, zašto da ne? Ne zbog statusa, to je marginalno. Nego zbog osećaja pripadanja koji nam je svima toliko potreban. A davno smo ga izgubili… Nema ga…

    • Upravo. Ljudi beže od te definicije pripadanja, kažu čovek je slobodan kad je svoj, i slažem se potpuno sa tim, ali kad si svoj i svoje spojiš sa nečijim pa dobiješ duplo, umnožiš ljubav, sreću, to jeste ono ka čemu svi teže. Sloboda je za mnoge u stvari nemanje osećaja odgovornosti već mogućnost da lepršaju bez ikakvih posledica. Zato nije potrebno menjati statuse ako se ne želi, ali udvojiti se, umnožiti, biti u ljubavi i biti nečiji… to je divotna stvar.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: