Intimni imaginarijum

Ponekad poželim pesak pod prstima

Znam da put je težak, a ja na njemu pešak.

Sve dobro znam.  Koračam, klecnem, pa opet. Ne prebirem po glavi negativne poruke – ni da sam loša, niti da ne mogu, niti da ne umem. Davno je um moj naučio da se ne samosažaljevaAli, povodaželim nekad jednu plažu, jedno drvo – ispod njega šišarke otpale, jedno prelepo more i njegove lekovite valove. Poželim tišinu prekinutu samo zrikavcima, koji mi svojim zričanjem pričine kao da gori negde neki asfalt, ali daleko od mene, od tog drveta, mora i valova. Poželim da ne znam, na neko vreme, ni koji je dan, ni da li je poštar zazvonio dvaput ili je nešto poskupelo triputa. Ni da li je neka voćka (nekada to behu cvećke, ali šta ćeš svako vreme ima svoju modu) dospela na naslovnu stranu.

Poželim da voda sa mene spere sve ružne taloge, onako kako to iskonski radi. Voda ne pita, ona spira i pročišćava. To želim, da odnese i nikom ne donese. Da me miluje. Da osetim mokru kosu na leđima, da osetim  trnce kad zamahnem kosom i kad ošine me po leđima, onako vlažna i vazduhom prohlađena. Da jedini osećaj bude ta blaga uzbuđenost kože pri dodiru sa prirodom. Da mi se stomak zbog toga na tren zgrči. Da noge osete otpor vode pri hodu, da ruke osete gustinu i postojanost njenu, da se padu pustim, a da me zemlja ne dočeka već zagrljaj valova i varljivost plava i zelena. Da mahne mi drvo sa obale, kao rod mi najdraži. Da padne još jedna šišarka kraj otvorene knjige, i zaliči na kolač koji bi detetu majka donela. Da zasladim trenutak kad voda me iz zagrljaja isprati.

Poželim da voda opere naslage koje nanesu dani poput ovog. Ne da mi ispere dane, ne da mi ukrade trenutke, samo da sljušti gorčinu s duše. Splahne neke ružne stvari. Očisti, pročisti, raščisti, i pusti.

Poželim tako neke trenutke. Ne tražim lakši put, ne želim da neko podmetne umesto mene, ne mislim da ne mogu, ali poželim samo kratku pauzu od svega, na jednoj obali, pod jednim drvetom, na nekom moru.

Da sastavim delove kad me more pročisti, da pronađem celinu ispod taloga, da vidim kožu čistu, belu, svežu, kao kad bejah devojčica na istom tom moru, pod nekim drvetom, na nekoj obali. Da zagrizem semenku šišarke kao naslađi mamin kolač. U tišini nekoj daleko od svega. Na tren.

4 Comments

  1. Anonimni says:

    I sanjam…

  2. Poželim. Češće nego ponekad.
    Divno si ti sve to rekla.

  3. Ovo je tako divno sročeno… Već sam zamislila sebe na toj nekoj obali, pod tim nekim drvetom, sa knjigom u ruci, dok tišinu ispunjavaju talasi koji se ritmično ponavljaju…

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: