Knjige, filmovi, i ostali životni začini iz mog ugla

PRIZIVANJE „RAZGOVORA S BOGOM“

 

RAZGOVORI-S-BOGOM-KNJIGA-I-95x0-000003117204Slučajnosti?

Ne. Želja, iskrena? Da. Neko vreme već želim da pročitam knjigu „Razgovori sa Bogom“, Nila Donalda Volša. Našla sam je u elektronskoj formi, ali ja sam onaj stari tip koji ne ume da čita na kompjuteru (a čitač elektronski još nemam, ali polako). I tako, obigravam oko teksta, ali ne ide.

Mnogo mi da štampam, o iskreno, najviše volim knjige. O knjizi sam znala vrlo malo, ali me nešto vuklo da je pročitam. Nije ni prva, a verujem ni poslednja koja se tako nekako namesti i kucka dok ne otvorim. Knjigu još nisam pročitala, a hoću, ali sam sinoć pogledala film. I to opet  ne slučajno. Na jednoj stranici koju pratim, onako usput je osvanula vest da će uveče biti film.

Neobično urađen – počinje motivacionim govorom. O razgovorima sa Bogom. I, onda jedno pitanje iz publike uvlači nas u priču. Nil je bio uspešan poslovan čovek. Bio oženjen, razvodio se, ima decu. Gubi posao, doživljava saobraćajnu nesreću i tom prilikom povredi kičmu i vratne pršljene. Nema posla, nema više prijatelja, nosi kragnu za vrat – zbog toga mu ni socijalno ne može naći posao, gazda ga izbacuje iz stana jer tri meseca nije platio kiriju. Krah.

Nema više ništa. Bukvalno. Odlazi do svoje bivše kuće, u kojoj sada živi bivša žena, uzima šator i odlazi u kamp gde razapinje šator. Napolju je kiša, mrak, hladno. On ulazi u šator, i pre no što zaspi samo zamoli Boga da ne umre tu i na taj način.

Ujutru se budi i shvata da je kamp pun skitnica, ali da postoje uređena pravila, ako želi da ostane tu. Postoji nedeljna kirija za boravak, kupatilo ribaju sami za sobom, poštuju jedni druge. Mogu da recikliraju konzerve i flaše i na taj način skupe pare za kiriju. Nil je rešen da ne ostane dugo tu. Jedan od skitnica mu kaže – da je najteže sprijateljiti se sa skitnicom, i da je to prijatljstvo kasnije najteže prekinuti. U trenutku počeh da razmišljam – koliko takvih ljudi živi oko mene a da ja ni ne znam da su beskućnici.

Sticajem nekih okolnosti, znam nekoliko osoba koje su beskućnici, tu među nama,  i znam kako izgled može da zavara i kako je tanka linija između onog danas imaš – sutra izgubiš sve, ali baš sve.

Čovek koji ima valjda teško razume onog ko nema. Mada, nameće mi se pitanje, da li je u pitanju nerazumevanje, ili strah da bi nama moglo da se desi isto, pa iz straha postajemo bahati, grubi. Skitnici i beskućniku teško ko daje posao – jer prvo gledaju spoljašnjost koju je teško održavati u beskrekornom stanju u lošim uslovima.

S druge strane, neki ljudi namerno gaje taj stil bahatosti – ali njih javnost doživljava kao simpatično-ekscentrične ljude. Opet, vlada jedna predrasuda da će skitnica da pokrade, na nema radne navike, da je verovatno i na prošlom poslu bio loš, pa zašto da ga zaposlim baš ja? I tako u krug.

Nil je jedan od srećnika koji je uspeo da nađe posao. Stvorio je mali krug prijatelja, iznajmio stan i suočio se s prvim iskušenjem. Kad je izašao na piće sa prijateljicom pojavio se skitnica baš onaj koji mu je rekao onu rečenicu o prijateljstvu. Došao je prljav, sa flašom pića, pokušao da sedne za njihov sto. Onako pijan, uspeo je samo da padne i ispoliva pićem ženu za stolom.

Tu je Nil u trenutku morao da nauči vrednu lekciju – da li će biti bolećiv preme nekome ko ne pokušava da se izvuče iz tog sveta, ko je alkoholičar i ko spada u one ljude koji nas večito vuku na dno.  Neko će reći – sebično je napuštati ljude koji su sa nama delili jedan deo naših života…

Ne, nije sebično i ne napuštamo mi njih, već nas božja promisao razdvoji. Dato nam je da u ovom životu prođemo jedan put, da nešto naučimo, ispravimo, vratimo, pređemo na viši nivo, duhovno uzrastemo. Na svakom stepeniku svog razvoja mi srećemo ljude i dobijamo zadatke.

Ljudi koji su na tom nivou, kao i mi s ciljem da pređu na viši, oni će biti deo našeg sveta, a oni koji su rešili da ostanu zaglavljeni ostaju tamo odakle mi prelazimo na viši, drugačiji, dalji, kako god, ali tu nam se putevi razilaze. Druga bitna lekcija bila je u vezi sa  prijateljstvom – na svom novom putu sreo je dve žene.

Kad je naišao prvi krah u novom životu, jedna je nestala – ona koja ga je učila da se zbogom govori na rastanku, u trenu kad je od nje zatražio malo ljudskog razumevanja, samo se okrenula i rekla upravo to – s bogom (ostaj)…. ili jednostavno zbogom. Druga, koleginica sa posla, ostala je uz njega. Kao prijatelj. Radio-stanica u kojoj je dobio šansu da radi je bankrotirala. Nil je opet imao stan koji je trebalo plaćati, posla nije bilo, imao je jednog prijatelja i mnoštvo pitanja i dilema. Napisao je svoja pitanja na papir i umoran od svega zaspao.

Tada su počeli njegovi razgovori sa Bogom.

Čuo sam vapaj srca. Video sam traganje duše. Znam koliko ste duboko žudeli za Istinom. U bolu ste je prizivali, i u radosti. Preklinjali ste me beskrajno. Pokaži se. Objasni se. Otkrij se.

Učinio sam ovde i sada, na način tako jasan, da ne možete pogrešno razumeti. Jezikom tako jednostavnim, da vas ne može zbuniti. Rečnikom tako običnim, da se ne može izgubiti u preopširnosti.

Dalje idite. Pitajte me bilo šta. Bilo šta. Smisliću način da vam odgovorim. Koristiću čitav univerzum da to učinim. Zato budite pažljivi. Ova knjiga nije jedino sredstvo. Možete postaviti pitanje i odložiti knjigu.

Ali, gledajte. Slušajte reči sledeće pesme koju čujete. Informacije iz sledećeg članka koji pročitate. Priču filma koji ćete tek gledati. Slučajni govor osobe koju budete sreli. Šapat reke, okeana, vetrića koji vam miluje uvo – sva ta sredstva su Moja; svi su ti putevi Meni otvoreni. Ako slušate, kazivaću vam. Doći ću ako me dozovete. Pokazaću vam da sam uvek bio tu. Uvek i svuda…

N. D. Volš

Boga, Svevišnjeg, nekog ko od gore (ili čak iz blizine) gleda sve, Univerzum… imamo svi uz sebe. Moje poimanje Boga je malo drugačije od klasičnog. Moj odnos je takođe drugačiji. U mojoj užoj i široj porodici ima nas raznih vera. Od pravoslavaca, preko reformata, do nazarena i subotara. I onih koji sebe ateistima zovu. I videla sam da je verovanje za svakoga isto, ako je iskreno.

Ja sam nekako možda najviše vezana za Boga kao deo nečega što je svuda oko nas. U drvetu, cvetu, u osmehu, u dodiru, u dobrom delu, u dobroj misli, u reci, u moru, u kapima kiše, u zelenoj travi, šljivi, kruški, u svemu što me okružuje. U ravnoteži duše i tela. U balansu reči i dela. U ljubavi. Duboko verujem da smo svi mi zaista ljubav i dok god su nam  i telo i um ljubav i mi smo  uravnoteženi  i dešavaju se lepe stvari i nemamo oosećaj da smo zaglavljeni. Tako ja to osećam. Kad dođe ta faza, kad se zaglavim,  onda dugo pričam sa svojim Bogom i tražim gde je zapelo. Šta mi to ne da da budem u skladu. I kad iskreno sebi priznam gde sam se upetljala, on me povede napred. I hvala mu na tome.

Gledajući juče film jedno mi se pitanje nametalo: ljudi od nauke ponekad insistiraju na tome da Bog ne postoji – da čovek koji se bavi naukom ne veruje. Onda sam zamislila tog čoveka, tog naukom potkovanog pojedinca koji veruje samo u sebe, kako ostaje bez apsolutno svega – kako razapinje šator u nekom parku, kampu, kako mu kiša lije za vrat, kako nema nikoga kome bi se obratio, kako mu je juče isto kao danas, a danas potpuno isto kao sutra jer on ni u šta ne veruje, osim u nauku.

I pored njega u istim uslovima jednog koji veruje. I zapitala se – koji će duže izdržati. Nekako verujem da je to ovaj koji ima na koga da se osloni i koji veruje da za sve postoji dobar razlog, pa i za tako drastičan pad, naučno neobjašnjiv.

Nauka ne može da nađe racionalno objašnjenje kako neko ko je učen, ko se dokazao na poslu, ulagao u svoje znanje može ostati bez ičega. Vernik zna da je ostao samo bez materijalnog koje će opet stvoriti – ali da je duhovno tu. I, opet se nameće isto pitanje – ko od njih dvojice uspeva da pregura teške dane  i onu staru – imao – pa nemao…

I, da još pitanje postavlja pisac, autor… kako to da su najplaćeniji ljudi glumci, pevači, političari – a ne majke, policajci, vatrogasci, učitelji – kao da se od ovih drugih očekuje da budu isposnici? Kakva je to rasporela vrednosti? Jeste li se vi ikada to zapitali? Neko za ulogu ili koncert ili funkciju dobije ono što jedna majka ne dobije za čitav život. Ravnopravna raspodela? Pitanje za neku drugu priču, ali dobro i vredno promišljanja…

Ne znam. Možda vam sve ovo zaliči na prepričavanje lektire, ili s druge strane na laički doživljaj božanstva, duhovnosti, ali drugačije nije išlo. Možda sam nekog zainteresovala da pročita knjigu ili pogleda film, možda nekog odbila od te zamisli, ali kako god, hoću da kažem da sledite svoje želje. Sledite svoje srce, i kad nešto jako i iskreno dozivate doći će. Kao ovaj predivni „razgovor sa Bogom“ u moj život…

10 Comments

  1. Snežana Maričić. says:

    Dopada mi se tekst, tim pre što slično mislim i u Boga verujem.
    Hvala!

  2. Duhovnost naspram novca. To je negde dilema u smislu pojma nagradjivanja. Ali eto ja se zapitah citajuci sta je ustvari nagrada u zivotu?

    • Vidiš, to bi bila zanimljiva tema recimo… šta je nagrada. Roditelji uvek kažu dete… Ja ne znam i još uvek nisam sigurna šta je nagrada. Svrhu svoju shvatam, pa mi je možda to, u neku ruku, i nagrada? Bacila si me u dilemu… :)

  3. Otvorila sam ovaj tekst sinoć, veče uoči Bogojavljenja. Slučajnost? Odavno ne verujem u slučajnosti. Nisam ga pročitala, ostao je otvoren za danas, jutros, u ranu zimsku zoru, jer, nema još ni pola pet. Kao poruka meni, od Boga data, kroz ove t oje napisane reči da idem dalje i da ne brinem jer imam njega, uvek i imam odgovor na svako pitanje kad upitam. Hvala za posredovanje :)

    • Malo pre pisah Olji Ristić odgovor o zadatku… ili svrsi. Ja sam pre nekog vremena… ima tome… shvatila da je to moja uloga -povezivanje, posredovanje… e sad da li bi i Bog voleo da budem njegov posrednik, to još ne znam :) ali hvala ti, Olja!

  4. Često bežimo i od nas samih pa i od razgovora sa nekim našim bogom. Evo, mene je na primer, podstakao tekst da zastanem i da malo razmislim gde sam pošla i s kim želim da idem. :) Hvala!

  5. Nemam šta da dodam, po meni, sve je rečeno onako, baš iz duše i često uhvatim sebe da smo isto mislile samo si ti to znala da pretočiš u reči, a kod mene su one ostale u meni samoj. Zašto, nemam odgovor za to, ali ću sigurno ponovo razgovarati sa Bogom, možda i na tu temu, a možda to baš tako treba I to je odgovor? Divno.

    • Znam Olivera da si ti jedna od onih koja si i duže od mene u toj priči, u tim predivnim razgovorima sa Bogom, Univerzumom… kako god ga zvali. Znači mi što si tu, znači mi da se poklopim u mišljenju, kao i razmimoilaženje… samo da se ne podrazumeva :)

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: