Paraterapija - ili veruj mi na reč!

Pustiti druge da budu ono što jesu – stepenik na putu odrastanja

file5131239156112Verovatno su ste se već susreli sa pojmom afirmacija – rečenica koje nam pomažu da se „reprogramiramo“, tj. da u svom mentalnom zapisu promenimo lošu misao koja nas blokira i ne da da „ozdravimo“ svoje misli a time i telo. Afirmacije koriste i terapeuti u „klasičnoj“ medicini i psihoterapiji,  to nije izmišljotina takozvane lake ili popularne psihologije. Koristi ih i crkveno učenje, naše mame i bake su nas učile afirmacijama od malena, i ne znajući da se one baš tako zovu.

Sećate li se  Ruške Jakić i njene čuvene rečenice: Dobro jutro, lutko… koju je, kako je govorila, ponavljala svako jutro čim se pogleda u ogledalo. Deluje smešno? Ne, nikako. Pokušajte sami. Čim ustanite – recite sebi tu rečenicu (ili nešto slično pozitivno, pogotovo ako ste muško – recimo… dobro jutro macane :D ) pre nego što počnete da perete zube i nasmešite se… Sutradan pre pranja zuba recite sebi recimo – Još jedan grozan dan preda mnom i namrštite se. Šta mislite koji dan ćete biti raspoloženiji i uspešniji?

Dobro formulisanu afirmaciju (od strane stručnog lica – lekara, terapeuta, vaše duhovnog učitelja, iz neke knjige koja je baš tome namenjena) možete ponavljati i bez mnogo razmišljanja o pravom značenju. Bitno je da povoljno utiče na vas. Ali ja sam  danas  želela da podelim sa vama jedno svoje razmišljanje o jednoj misli koju sam koristila i koristim kao jednu od svojih afirmacija.

MOGU SLOBODNO  DA BUDEM ONO ŠTO JESAM I MORAM DA PUSTIM DRUGE DA BUDU ONO ŠTO JESU.  TREBA DA ODRASTEMO.

 

Dobro, ja sam ovde napravila malenu modifikaciju radi sebe (jer reč MORATI nekako nije dobra za moje „programe“). Počeh da razmišljam o rečenici. Mogu da budem – da zaista – mogu da budem dobra, loša, pametna, debela, mršava, dosadna, tužna, vesela, raspoložena… Sve mi je to dopušteno. Tj. mogu sebi da dopustim da budem u skladu sa svojim emocijama, sa dešavanjima oko sebe, ne moram da se povinujem nečijim željama, naredbama, očekivanjima. I to zvuči potpuno u redu. I svi bismo se nekako složili u vezi sa ovim prvim delom rečenice. Problem nastaje u drugom delu – i moram da pustim druge da budu ono što jesu. A ne puštam uvek. Iz najbolje namere – reći ću vam kao iz topa, a isto biste i vi meni rekli kada bismo sada mogli da prozborimo koju. Kad nekoga savetujem – nemoj da budeš tužan, nemoj se smejati kao lud na brašno, bolje da pojedeš ovo, nemoj da ležeš kasno, ne smeš da piješ, nemoj da se družiš sa tim i tim, moraš da jedeš jabuku svaki dan… kako ja tog nekog drugog puštam da bude ono što jeste ako svaki čas imam neku pametnu misao za njega ili nju? To što ja ne želim da neko bude alkoholičar, gojazan, premršav, bolestan, neispavan, u lošem društvu… to su samo moje želje i moje sagledavanje stvari. Ponekad ili najčešće i jesam  u pravu jer sa strane bolje vidi – ali to potire rečenicu  – DA PUSTIM DRUGE DA BUDU ONO ŠTO JESU – kao što i ja mogu da BUDEM ONO ŠTO JESAM.

Ja sam neko ko stalno ima sjajnu misao za drugog – mogao bi, mogla bi… a što ne bi… nemoj više… I time potirem čitavu afirmaciju – jer ako primenjujem samo prvi deo koji se odnosi na mene, a i dalje pokušavam da držim pod kontrolom drugog, onda treći deo – koji i jeste ključan –  ne pije vodu – TREBA DA ODRASTEMO. Jer, svi smo mi ovde sa nekom svrhom.

To možemo posmatrati i kao „pravo“ odrastanje – deteta u odraslu ili odgovornu osobu. Ako roditelj ne zna gde je granica kad treba da prestane da kontroliše život svog deteta – nastaju raznorazni problemi – od toga da dete nikako da prestane da bude dete, do toga da roditelj postaje frustriran i  konstantno kuka kako nema vremena za sebe, kako nikako da počne da živi svoj život jer dete nikako da se osamostali, dete, gledano sa strane, postaje beskorisno, izgubljeno, nesnađeno, ne ostvaruje socijalne kontakte, ne funkcioniše u svakodnevnom životu samo zato što nije ispoštovana drugi deo rečenice koji nas uči da moramo da pustimo druge da budu ono što jesu – tj. da pustimo naše dete raširi krila i pokaže da smo ga dobro vaspitali i da može bez nas. A ne puštamo ga iz jednostavnog razloga jer mi nismo spremni da budemo ono što jesmo pa nam je dete dobar izgovor za to. U toj vezi niko nije ono što jeste, niko nije zreo i komplikacije koje iz ovog odnosa proističu nisu tema ove priče. Ali su dobra ilustracija.

Takav odnos kasnije nalazimo u vezama – jedno koje misli da je zrelije i pametnije – ne pušta drugo da bude ono što jeste. Iz raznoraznih strahova. I opet nema odrastanja – ovaj put duhovnog.

Kad sam shvatila poentu ove afirmacije, shvatila sam da je ovo jedna od najbitnijih stvari koju treba da reprogramiram kod sebe. Da se razumemo – ne znači da ne treba da kažemo svoje mišljenje, da posavetujemo – ali samo ako nam neko da dozvolu za to. Ako nas pita. Ne znači da ne možemo reći da smatramo da je alkohol štetan, kao i duvan ili koka kola, ali ne smemo da vršimo pritisak na druge da se okanu toga osim ako nam oni za to nisu dali ovlašćenje (ako nekome recimo treba potpora da bi prestao da pije, puši… a mi mu dođemo kao osoba za podršku). Isti je slučaj i sa depresijom, tugom, patnjom. Ne smemo da pritiskamo osobu, ali dobro je ako ona zatraži od nas pomoć i podršku. U takvim odnosima „mentorstva“, „podršavanja“ uz obostranu saglasnost postajemo zreliji, mudriji…

Kvalitetan i dobar odnos dve zrele osobe sam po sebi dovodi do toga da nemamo potrebu za velikim količinama alkohola, duvana, slatkog – koji su u suštini komnenzacija za recimo manjak ljubavi, samopouzdanja, hrabrosti… Opet druga tema. Znači kad „odrastemo“ nemamo potrebu za nadomešćivanjem jer imamo sve što nam treba i sve što radimo radimo u normalnoj meri. Pojesti kolač ponekad, popiti čašicu jednu nekog pića, a ne biti u iskušenju da se u tome ide do krajnosti  je potpuno u redu. Preterivati u tome govori da postoji neki problem – prejedanje recimo pokazuje potrebe za zaštitom ili skrivanjem (pa salo postaje zaštitni omotač)  ili može da izazove osećaj krivice, bezvrednosti što dovodi do bulimije, anoreksije… ali opet, to je neka druga tema.

Potražite svoje afirmacije. Pokušajte da proniknete u to – šta ja to treba da menjam, šta to koči moj duhovni razvoj, na čemu treba da poradim, kako ja to blokiram druge, kako to drugi loše utiču na mene. Ja sam svoj kamen spoticanja pronašla i osvestila, sad se trudim da primenjujem ili promenim svoj mentalni zapis. Naravno, imam još afirmacija sa kojima radim, ali ova je ključna. Jeste li vi pronašli svoj ključ koji otvara vrata lične radionice ili ste još u potrazi? Ako ste ovo pročitali do kraja, znači da ste na dobrom putu i da znate o čemu govorim. Oni koji su još na početku prestali, i oni su na dobrom putu, samo ga traže na neki drugi način.

Tags: , , , , , ,

6 Comments

  1. Uvek me rastuži, a moram priznati, istine radi, ponekad i naljuti, što ovakvi tekstovi, postovi, prodju, skoro nezapaženo :( Mnogi jednostavno tudje znanje, iskustvo, na žalost, doživljavaju kao soljenje pameti, davež, ne prepoznajući „srce na dlanu“, tj. ljubav i želju onog ko je napisao ove redove da i onima koji ih čitaju bude dobro kao što je i njima. Hvala za ove redove. Uživla sam u i u njihovoj profesionalnoj noti, ali i u jednostavnom prikazu istih.

    • coolumna says:

      Videh na FB da komentar nije prošao. :) Nisam nekoliko dana gledala komentare, a ovde svaki prvi komentar na tekst mora da bude odobren. Tako mi podešeno, zbog spamera. Ponoviću ovde isti komentar, a tebi od srca hvala na podršci i iskrenosti. Istinsko hvala. :)

      Draga Olja, ja sam i tamo naglasila da ja nisam profesionalac zato se sve to i zove PARAterapija, ali je ovo rezultat mog rada, izučavanja, proučavanja, iščitavanja, razgovora sa prijateljima ili ljudima koji imaju poverenja u moj sud. Neko mi jednom reče, dobronamerno valjda, da ovakve tekstove treba pisati sa „odmakom“ tj. kao univerzalno štivo bez ličnog pečata. E, ja to ne umem i nisam teoretičar, već pokušavam da dobližim ljudima da život može biti i drugačiji od onoga kako su ga drugi za nas zamislili, da se sve može popraviti, ili barem većina stvari, ako postoji dobra volja. S druge strane, kao lingvista po struci, delovanje rečima mi je uvek bilo posebno interesantno, jer sve je u rečima izgovorenim ili onim koje nam se „vrte“ po mislima. Imam utisak da ljudi više vole da čitaju neke nepoznate autore i da ona o proroku u svom selu uvek i svagda važi. Ali, ima i vas koji me ipak „pročitate“ i razumete da ovo nije želja da nametnem svoje mišljenje, već da podelim i možda podstaknem na lično promišljanje i delanje. Hvala ti, od srca, kao i uvek.

  2. Moja mantra je „Živa sam. Dan može da počne“ :)

  3. Tihidonkihot says:

    Jos uvek u potrazi…

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: