Intimni imaginarijum / Knjige, filmovi, i ostali životni začini iz mog ugla

RIBARENJE, PRIČANJE, PRIHVATANJE, PUTOVANJE – SAV TAJ ŽIVOT

Pomere nas neke priče. Neki ljudi. Dotaknu vas neki filmovi. Okrznu slike u prolazu. Udare u tanku žicu knjige. I sve to promeni naš život. Suštinski. Jer nalik je to efektu leptira. Zamisli, ako lepet krila leptira na drugom kraju sveta dovede do promene u ovom mom prostoru, kako li tek priča nad kojom bdiš dok  je upijaš u sebe promeni…

Rekoh pre neki dan da čitam, evo i završih „Sav taj život“, Alehandra Palomasa. 

Stajala je na polici. Mesecima. Čekala valjda pravi trenutak da mi se uvuče u ruke. Početak je obećavao laganu priču. Baba, ćerka, unuka. I klizilo je. Dok nije počelo da zastaje u grlo. Kao talog u soku od višanja. Pa grebe i tera te da kašlješ, ali piješ do kraja. 

Pet žena. Pet priča – a sve su jedan život. Kako nam godine prolaze tako nas sve češće i žešće sustižu pitanja. S druge strane, ono što beše naša upitanost, vremenom nam postaje dobro znano. Stigli smo do godina kada je malo onih koji imaju eskluzivno pravo na bol i  privilegiju boli. Malo je onih koji imaju eksluzivnost nad pričom, retki su oni koji imaju iskustvo koje nismo lično iskusili ili koja već nije deo priče naše porodice. 

Apsurdnost pitanja

Do nekih godina bol može biti izgovor. Do nekog momenta je čovek unikat u svom okruženju. Onda, kako vreme prolazi, iskustvo postaje obuhvatnije. Roditelji se razvedu. Ostavi nas partner. Dete izgubi roditelja. Supružnik ode na onaj svet. Pod onaj nebeski dud odlaze oni koje volimo. Najčešće nekim redom. A onda se neki točak zavrti pa počne da preskače. Preko reda. Roditelji, deca, supružnici, braća, sestre… 

Jedno vreme smo van svih svetova. Pa smo jedno vreme van svog sveta. Pa bi trebalo da se vratimo u svet. Boli. Jako. Manje. Jače. Na trenutak zaboravimo. Pa nas osećaj krivice sačeka iza ćoška – s pitanjem – a kako ti to dalje – a mene nema? 

Onda mi to pitanje postavimo drugima – kako dalje kad tog nekog nema. I svoj osećaj krivice prebacimo na tog nekog. I on pomisli – pa jeste. U pravu je. Kako taj neko da ide dalje bez – onog koga nema…

Apsurdno zvuči i sama misao. Kako se ide dalje bez onog koga nema? Ide se kao što se ide bez onog ko je otputovao na drugi kraj sveta i više ga nikad nećemo videti. Ide se. U početku jako šepamo i tražimo nešto o šta ćemo se osloniti, a onda vremenom shvatimo da možemo i sami. 

Svi gubimo. I nas gube. Prvo u neki raskidima, rastavama, selidbama, a onda se jednog dana i mi odjavimo i odemo pod dud. 

Da li bismo hteli da svet u tom trenutku stane? Da zemlja prestane da se vrti? Da niko nikad više sunca ne vidi, niti jede, niti pije, jer je došao naš čas? Ili bismo radije da se slavi život i sve ono što smo svetu dali. Da nas pamte po trenucima. Da nas pamte po očima, osmesima, šalama. Po nekoj mudroj misli. Nekom zajedničkom putovanju, po onome što smo davali. Da to bude naša ostavština.

Nema privilegija. Ne treba padati u zamku i praviti heroje od onih koji su ispratili nekog. Stavljanje udovica, majki koje su ostale bez dece, muževe koji su ostali sami sa decom na pijedastal samo im dodatno otežava nastavak života. Jer, kako da nastave, ako od njih tražimo da ostanu zakopani u svojoj tuzi? Kako da krenu u susret novoj ljubavi bez griže savesti? Kako da ne budu čitav život nosioci spomenice koju nisu tražili. Kako da se posvete onima koji su ostali ako ih svaki put sažaljivo pogledamo i podsetimo… Kako da majka i dalje bude dobra onom detetu što je ostalo ako je zakopamo u tugu? Kako da bude dobra žena ili dobar muž nekoj sledećoj ako nosi ranac prethodnih tuga?

Ne bih se u svakom viđenju saglasila s autorom. romana. No, „Sav taj život“ je za svakog od nas nešto drugo. 

Pitanja?

Zašto nas ostavljaju?

Zašto se to drugima nikad ne desi?

Zašto odlaze deca?

Zašto neko ko ima skoro sto godina i dalje živi?

Zašto smo dobijali manje pažnje od roditelja?

Zašto je uteha u porodici?

Zašto nas nekad ta ista porodica duboko razočara?

Smem li da budem srećna? 

Smem li da se smejem?

Smem li da nastavim život dalje?

Smem li da odrastem i preuzmem odgovornost za sebe?

Moram li išta od ovoga?

Odgovori

Nema ih. To jest za svakog  su drugačiji. Jer ko je od nas pozvan da bude onaj ko će znati sve odgovore i ko ima pravo da bude taj koji će reći ovo je ispravno, a ovo nije. Vreme stvarno čini svoje. Vreme koje posvetimo sebi i svim ovim i mnogim drugim pitanjima, vreme koje nam pomaže da dobijemo svoje lične odgovore. Vreme koje u naše živote dovede ljude koji nam, nesvesni, daju odgovore, smernice, utehu, vetar u leđa. Na nečijem primeru vidimo kako se može dalje, ili kako izgleda ako se zaglavimo. Neko nam bude usputno stajalište na kom odmorimo dušu, prepoznamo poruku i nastavimo dalje. Neko zauvek ostane s nama. Neko zauvek ode. Neko ne može da nosi toliku bol, a neko ima topline i blagosti da bude ta nežna ruka koja prima našu i vodi nas.

Neke lekcije su surove. Neki odgovori su hladni u svojoj jednostavnosti. Neki nam ne prijaju, dok drugi zaviju ranu i budu tu dok ne zaraste.

Crta na kraju

Sada definitivno znam da nema podvlačenja crte. Možemo zastati i videti u kojoj smo fazi. 

Naši planovi se često sudaraju s ogradama koje smo sebi postavili. 

Treba rušiti ograde i pustiti život da se dešava.

Dešavanja prihvatamo ili ne prihvatamo, ali ovaj život ima za nas najbolji plan.

Najbolji plan za nas je možda duboko razočaranje za nekog drugog.

Neko drugi nema prava da određuje pravila ili da nas uči šta i kako treba.

Šta i kako treba ne znamo ni mi sami, već možemo živeti tako da svakim šta i kako jednog dana budemo zadovoljni.

Budemo li mi zadovoljni nije toliko važno da li smo postigli sve ciljeve već kakvo je bilo putovanje.

Putovanje svakog od nas počinje iz iste tačke, ali već sledećeg trenutka svako ima svoj vlastiti put.

Ako vam kažem da mi je posle ovoga malo jasnije i lakše možete mi verovati. U jednom trenutku sam se osetila kao da mi klize iz ruku neke istine, neka učenja, neke mudrosti, neke tehnike. Mislila sam – ja to nikad neću uspeti da ispratim. A sada znam da je jedino što treba da uradim sa svim – da ih uz osmeh i mahanje ispratim iz svog života, iz svog mentalnog dvorišta, svu tu navalu novonastalih ribara. Ne kažem da sve to nije dobro – jer svaki od njih će određene ribe uhvatiti. Jer svaka riba nekoj mreži teži. Za nešto se moramo uhvatiti. I, ne mogu da kažem, budite oprezni i pazite… jer ja sam svoje mreže našla, ali nisam pozvana da vam govorim koje su dobre i u koje vas ja lovim, a u koje ja nikad ne bih dozvolila da budem ulovljena.

Zašto? Smem li? Moram li?

Pitanja za svakog od nas pojedinačno, kao što su i odgovori unikatni. 

Jer… sav taj život je samo naš. 

I, tako ga treba i živeti. 

 

Za kraj – imate li vi neka pitanja na koja nema ko da vam odgovori, ili još čekate odgovor? Da li biste ih podelili sa mnom?

Fotofrafije s Pinteresta

 

 

Tags: , , , , , ,

3 Comments

  1. hvala ti

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: