Knjige, filmovi, i ostali životni začini iz mog ugla / O paraterapiji kod Majske

„Romantični egoista“ – da li ste ga upoznali?

Romantični egoista.

 

romanticni egoista _ korice

Najnovije izdanje Booke (kada je lik i delo F. Begbedea u pitanju). U Francuskoj je ovaj roman prvi put objavljen 2005. godine pod naslovom  „L’égoïste romantique„.  Ne znam da li je Booka namerno krenula objavljivanje Begbedeovih dela  s kraja – to jest od Francuskog romana „Un roman français“ (2009) ali ispostavilo se da je to bio najbolji redosled za domaću čitalačku publiku. Otkrili smo ga kao pisca klasičnog romana, pa potom kroz jedan malo manje klasičan, ali još uvek roman – „Upomoć, molim za oproštaj“ -„Au secours pardon“, interesantan i po tome što nam je predstavio još jednog Francuza koji svoje roman bazira, između ostalog,  na fasnicaniciji pravoslavljem, slovenskim narodom (ovaj put su u pitanju Rusi). Tek potom Begbedea upoznajemo u delima koja su pomalo neobična za naše podneblje.

Muškarac koji se razmeće svojim obrazovanjem i poreklom (i to sve sa debelim pokrićem). Muškarac koji je progovorio o strahu od ljubavi i težnji da je ostvari. Muškarac koji je promiskuitetan do granice nepristojnog – ali kao opravdavajući momenat stalno provlači svoju težnju da nađe ljubav svog života. Da se zaljubi i bude veran. Ako bi trebalo da izdvojim tri nasumična, površinska motiva koja povezuju sva njegova dela bili bi to: sex, kokain i alkohol.  Ali, ako bih pokušala da zađem u onu sferu – šta je pisac time želeo da nam poruči tri motiva bi bila: strah, žudnja za ljubavlju, usamljenost.

Čitav ovaj tekst sam započela ne bih li vam predstavila „Romantičnog egoistu„. Ali ispostavilo se da je lakše da vam dam širi okvir o piscu nego da vam prepričam ovu knjigu. Jer, ovo nije roman. Nije ni zbirka priča. Najbliža je dnevniku po svojoj formi. Svaki zapis počinje jednim danom u nedelji. I to je sve što ga sa dnevnikom povezuje. Ispod „naslova“ u obliku dana – Begbede stavlja zapise koji svojom formom pre podsećaju na aforizme, crtice,  intimne ispovesti, isečke iz trač rubrika, kratku priču, vest. I motivi su opet isti – i površinski i dubinski. I opet je Begbede svedok jednog vremena – navodeći realna mesta, događaje, ličnosti koje su u istoj vremenskoj ravni sa njim. Neki su, poput Mišela Uelbeka poznati i našoj čitalačkoj publici, dok su nečija imena značajna samo u francuskom kulturnom ili društvenom miljeu. Imena poput Hju Hefner, Marsel Prust, Patrik Beson, Amelija Notomb su poznata i na ovim prostorima.

Fansinantna je piščeva nonšalantnost u vezi sa opisivanjem realnih likova i događaja – ono što bi kod nas bilo predstavljeno kao skandal  (on iznosi detalje razgovora sa Uelbekom, proziva Besona zbog raznih stvari – pa čak i neke ljubavne intrige zbog neke davne Begdedeove ljubavi, pa i svoju očaranost neobičnošću Notombove). I sve pod tezom – postaješ poznat kad postaneš junak nečijih knjiga, kad te prepoznaju u restoranu i kad ne moraš da platiš. Verovatno je to stav i svih onih koje spominje, te mu to daje mogućnost da iznosi intimne detalje iz sveta poznatih i francuskog džet-seta. S druge strane, kako kaže, sve to sa sobom nosi ogromnu dozu aksioznosti – jer ti više nisi ti, ti si lice sa naslovne strane, s tv ekrana, neko koga prepoznaju i kome se ne prašta.

Biti poznat i bogat – tome težimo. Postajemo poznati i bogati – izloženi jasnosti do krajnosti. Pokušaj da se od toga pobegne – nemoguća misija ako želimo da sačuvamo popularnost. Slava nam pruža lažni privid ljubavi i obožavanja, pisanje čuva uspomene koje nismo imali (sećanja – do dvadesete godine ništa ne pamtim, posle dvadesete bih sve da zaboravim – parafraza autora). Težnja za iskonskom, pravom, jednostavnom ljubavlju zbog koje će postati veran, monogaman, papučar. Neko ko rano odlazi na spavanje, ko vodi ljubav a ne izvodi seksualne vratolomije – sve više, sve jače, sve bizarnije – kad nema ljubavi drugi stimulansi nam podižu želju.

51ZPPGJ8JDL._

Sve u svemu – nisam vam mnogo rekla, ali se nadam da sam vam barem malo zagolicala maštu da sami pronađete i sebi protumačite ovog  „Romantičnog egoistu„. On to zaista i jeste. Romantični dečak bačen u svet odraslih – postaje egoista, tražeći u sitnim, zadovoljstvima i opijatima u stvari, ljubav koju nije dobio kao dečak, uspomene koje je potisnuo, ženu koja će biti drugačija od svih onih koje su prošle kroz njegovo detinjstvo dok je boravio kod oca – lepotice, prazne, ali savršene – kao lutke. Možda jednog dana sve to i pronađe i odraste. A dotle, on će tražiti, patiti, voleti, ostavljati, a mi ćemo uživati u njegovim delima.

Moja topla preporuka – „Romantični egoista“ – u izdanju Book-e.

Tags: , , , , , , , , , , ,

3 Comments

  1. Vladimir says:

    Uz dužno poštovanje koje iskreno iskazujem i osećam prema autorki koja se potpisuje pseudonimom „Coolumna“, ne mogu a da ne skrenem pažnju na jedan detalj koji se tiče medijske i opšte etike, a u neposrednoj je vezi sa potpunim i relevantnim prikazivanjem jednog književnog dela. Nije – bez uvrede – ni učtivo ni profesionalno pisati, recimo, o srpskom prevodu jedne francuske knjige, a ne navesti ime prevodioca. Istina je da sam u ovom slučaju ja neposredno zainteresovan činilac, ali na isti ovakav način bivaju prenebregnuti stvaralaštvo i trud desetina drugih uglednih književnih prevodilaca u nas.

    Srdačan pozdrav,
    Vladimir D. Janković

    • coolumna says:

      Poštovani Vladimire,

      izvinite što vam ranije nisam odgovorila, i verovatno ste mislili da sam to namerno zbog kritike uradila, ali nije tako. Tek večeras uđoh da blog. Vladimire, moje srednjoškolsko zvanje jeste prevodilac (nekada su takvi smerovi postojali) i poštujem prevodioce i veoma često se pitam da li je neko delo zaista toliko dobro kao što mi se namah čini ili je to u stvari toliko dobar prevod. Previd jeste moj, jednostavno, nemam neko pametno opravdanje, osim da sam zaboravila da napišem da je jedna od stvari koja me je kod Begbedea upravo dojmila – prevod – perfektan srpski jezik, fantastično poznavanje istorijske, političke, kulturne, estradne scene francuske i čak često na svojim časovima navodim baš „Francuski roman“ kao primer romana u kojem nam je prevodilac pomogao, svojim sjajnim prevodom, da shvatimo i zavolimo F. B. na prvu prevedenu knjigu :)
      Moja greška… moje izvinjenje

      • Vladimir says:

        Draga Coolumna,

        Hvala vam za ove lepe reči. Obradovali ste me. Žao mi je sada što je moj ton u prvoj reakciji bio, možda, na mahove malo oštriji, i molim vas da mi to ne uzmete za zlo. Budući da i sami imate prevodilačkog iskustva, i da vam je ta oblast sasvim bliska, svakako ste zapazili da ne oskudevamo u ljudima koji olako, bez razmišljanja, raspale po prevodiocu (i lektoru) zbog omaške ili neznanja, dok je, s druge strane, vrlo malo onih koji hoće da pohvale neko maštovito, uspelo rešenje. Kritike, naravno, mogu biti i konstruktivne, umesne i opravdane, ali od svega najviše boli to preskakanje, previđanje prevodioca, koji tako postaje nekakav autorov ghost writer na drugom jeziku.

        Meni je, u svakom slučaju, drago što u vama imam jednu uviđavnu, kompetentnu i važnu čitateljku.

        Srdačno vas pozdravljam.
        Vladimir Janković

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: