Intimni imaginarijum

Ruke koje krote zvezde na čelu

Pod jednim dudom sedi jedan čarobnjak koji ju je pretvorio u princezu, pa otišao. Pod orahom sedi drugi kome su svi njegovi bili ždrebci sa zvezdom na čelu.

I njih dvojica, sede tako i gledaju tu princezu-ždrebicu kako se bori sa sobom. Tamo gde su ne mogu da joj pomognu. Tamo gde jesu, kucnu se čašicom i jedino što im ostaje jeste da je gledaju. Znaju oni šta je krv i šta je ono divlje u ljudima i šta su zvezde koje traže ruke da ih pripitome. Gledaju i navijaju.

„Opusti se“, šapuću sa svojih visina. „Prepusti se, princezo, ovo je tvoja zaslužena sreća. Pusti se jer tvoje mesto je tu. To je tvoja livada, tvoje igralište, tvoje mesto pored njega je sigurno. Sada si tu gde treba da budeš… „

„Ali, vas dvojica ste…“

„Jesmo, nas dvojica smo drugačije krotili, ali ti treba da se pripitomiš, a to je drugi par rukava. Svako svoju ždrebicu kroti na drugi način. Pogledaj u sebe i videćeš da je sve dobro. Znaćeš da smo tvog ždrebca blagosiljali. Nije lako s tobom, zvezdo, a on je imao hrabrosti da ti priđe blizu, da ti spusti ruke na sapi i da te pitomi. Opusti se, ne otežavaj sebi. Opusti se i prepusti se, princezo, i pusti ga da te voli onako kako smo mi nekad voleli svoje ždrebice. Beskrajno, do poslednjeg daha, do poslednjeg udarca kopitom u zemlju, ovu našu na kojoj su rasli dudovi i orasi. Ne brini, zvezdo!“

Tamo negde ispod duda i oraha sede njih dvojica. Pored njih na klupi još neka draga lica. Gledaju na ovo dvoje koji se krote i pitome, gledaju ih kako ovu zemaljsku livadu pretvaraju u svoj dom i smeškaju se. Nazdravljaju i šapuću najtoplije reči ljubavi koje mogu da izgovore samo oni koji su ih beskrajno voleli i koji ih i sada tako bez kraja i konca vole i čuvaju.

Zvezdu koju su pripitomile tople ruke… blagosiljane ljutom sa onog duda…

 

 

Tags: ,

2 Comments

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: