Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla

Salagadoola mechicka boola bibbidi-bobbidi-boo

Sada mi je kliknulo.

Zašto ritam? Zašto stalno „vučem“ ovaj naziv kroz forume, sajtove, sada u svoje blogove.

Moj deda, nađtata, imao je jedan mali crni tranzistor, i verujem da, bi to svima onima koji su mu bili bliski bila prva asocijacija na njega. Taj mali tranzistor je „krivac“ što nikada nisam postala ljubitelj spotova, što volim da slušam muziku, što svaka događaj u životu mogu da podvučem nekom melodijom, ali svakoj melodiji isto tako dodeljujem lični film.

Moj lični film ima još jednu uporišnu tačku – a to je stari radio koji je imao gramofon integrisan u sebe, a koji je u našoj kući dugo stajao u kutku predviđenom za igru, sa sve ozbiljnim pločama koje je  kupovala moja majka. Ne sećam se više igračaka, ne sećam se ni igara iz tog kutka, ali se dobro sećam sati provedenih u puštanju ploča.

Moja i malo mlađe generacije, sećaju se slikovnica sa bajkama uz koje su išle male gramofonske ploče. Pepeljuga, Pinokio, Snežana… Današnje (pri)sećanje, neka ostane u jednoj bajci. Beše to Pepeljuga. Ni danas nisam sigurna da li je samo u našoj mašti stih Salagadoola mechicka boola bibbidi-bobbidi-boo glasio Saradagula medžigadula bibidi babidi bu… Ili su je i oni iz PGP isto tako sinhronizovali, ali kada god mi se iz nekog ćoška iskrade taj stih, ja se ponovo nađem u tom kutku, prostoru omeđenom dvama kaučevima, u novoj tek opremljenoj kući. Setim se,  uz ovaj stih, od svih silnih doživljaja u vezi sa svojom mlađom sestrom upravo ovog  jednog…

Beše zima ’77. Prvi raspust u mom životu, a ja dobila boginje. Rubeole. Mama me namestila na jedan od ona dva nova kauča, i zagradila stočićem, da Ivana ne bi mogla da dođe u kontakt sa mnom, da se ne zarazi. No, svako ko nju zna i ko je je seća još iz bebeće faze, zna da je to bila nemoguća misija. Prvo, mada je tada imala tek 10 meseci, stolovi na nju nisu bili prepreka. Drugo, baš ta činjenica da se iza stola krije nešto što ona „ne zna“ beše izazov nad izazovima. Tako da je Ivana vrlo brzo „zaradila“ svoje prve boginje (a nekih 17 godina kasnije, opet uz muzičku podlogu, ona će sa mnom „podeliti“ morbile, ali to je već sasvim druga priča, za neki drugi put).

Ali, kad sad malo bolje prevrtim film po glavi – moglo bi se reći da je to začetak i mog interesovanja za politiku. Pamtim – te zime, na tom raspustu, dok sam ležala boginjava, spiker je pročitao vest da je u avionskoj nesreći stradao drug Džemal Bjedić. Beše to prva nesreća za koju sam čula, ali mislim da mi je fascinantnije od toga bilo ime druga koji je tog dana „tragično“ stradao. Džemal. Bjedić. Tajanstveno, za sedmogodišnju devojčicu iz vojvođanske ravnice ravno imenu iz neke bajke. Valjda zbog toga nisam to stradanje uopšte povezivala sa smrću već sa nečim iza nje, iza svega realnog i stvarnog.

Tako nekako sve počinje. Uz muziku, kao bajka. Ali, o tom, u nekoj od sledećih muzičkih crtica… koga to bude zanimalo.

Tags: , , , , , ,

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: