Paraterapija - ili veruj mi na reč!

SAMO ZA ONE KOJI VERUJU DA JE LEPOTA U NJIMA

Sedam dana se spremam da napišem jedan tekst.

U tih sedam dana se mnogo toga još izređalo u mojoj glavi – neke ideje – koje se polako uklapaju u nešto što bih volela da podelim sa onima koji vole da čitaju moje postove i one koji veruju u ono što imam da kažem. Ponekad zaista treba pustiti stvari da se slegnu, da nam pred očima bude šira slika i da se naše ideje poslože. No, hajde da krenem od prošle subote, ili još nekoliko meseci pre tog dana.

Pre nekog vremena u „Plezir“ magazinu objavljen je intervju sa Jelenom Njegomir Grahovac. Jelena se bavi EFT, i još nekim srodnim stvarima, ali tada sam otkrila njen YouTube kanal i unela  EFT kao svakodnevni ritual – našla sam nekog ko to zaista dobro radi, u čiju reč verujete, čiji glas deluje smirujuće i ohrabrujuće. Neko ko me je motivisao da se pokrenem i da unesem neki novi red i poredak u svoj život.

Onda sam čula da 11. februara Jelena drži radionicu u Novom Sadu.

Kad je ta informacija stigla do mene – sva su mesta bila rezervisana. Pomislih, ok, možda tako treba da bude, možda još nije moje vreme. No, tri dana pred radionicu dočeka me pisamce u inboxu – pitanje da li bih išla? O, da li bih išla – BIH. Draga Tamara mi je poklonila svoju rezervaciju – ona je tada imala gripu… Kada bismo nas dve rezimirale – bilo je to moje vreme i vreme da se želja ostvari – a put kojim se naše želje ostvaruju nije uvek ravan i nije nam poznat. Ali  je bitno da želimo i da to radimo kako treba. 

promena1

Radionice nisu za prepričavanje.

Ono što na njima osvestite, saznate, ono čemu vas nauče jeste za priču. Jelena mi je pomogla da razjasnim neke svoje dileme. Da stavim na mesto neke stvari sa kojima nisam znala šta bih. Iskustvo drugih žena bilo je isceljujuće, suze su bile OK. Četiri sata su malo da se dotaknu sve teme, mnoga pitanja su ostala nedotaknuta, ali iskustvo je dragoceno.

Još jedno saznanje je za mene bilo dragoceno. Stvaranje sopstvenog puta i sopstvenog iskustvenog učenja jeste moguće i ako sam do tada i bila u dilemi ona je te subote razrešena. 

Deluje vam sve ovo kao dugačak uvod? 

I meni – jer ovo i jeste uvod u seriju tekstova koje planiram da pišem. 

Ono što sam čitajući tekstove iz različitih oblasti delovanja rečima, svesnosti, terapije cvetnim esencijama… i slušajući ljude koji se bave raznim učenjima i tehnikama, shvatila jeste da svi pišu i pričaju o temama koje su za njih bile izazovne, koje su ih motivisale da rade na sebi, da uče i unapređuju sebe. 

Tako bih i ja volela samo da neka svoja iskustva da podelim sa vama. Neko će se u tome pronaći, nekom to neće ništa značiti, a neko će svakako naći i reči kritike. 

No, kako znam da sam na dobrom ličnom putu?

Znam – jer sam juče okačila jednu selfi fotografiju na kojoj sam samoj sebi nekako draga – i dobila sam mnogo lepih komentara. I pomislih – lepota je u oku posmatrača – svi oni koji su sinoć ostavili komentar ili lajkovali tu fotografiju, u svom oku takođe nose lepotu i tako vide i svet oko sebe – pa su i mene u tom trenutku tako doživeli. Svi oni koji su sinoć videli lepotu u jednoj običnoj fotografiji nisu gledali neke druge stvari koje su krenile da mute lepotu u nama. Sve one koji su videli osmeh – pozvala sam da podele svoje osmehe i time počnu da kreiraju jednu drugačiju stvarnost. 

Svet bez osmeha…

…statusi puni gorčine, tekstovi puni očaja – nisu stvarnost kakvu želim za sebe i ljude oko sebe. Ne kažem da treba da zabijamo glavu u pesak, ne – treba da budemo oslonac jedni drugima, treba da širimo ljubav, toplinu, osmehe, treba da reagujemo kad nekom možemo da pomognemo, da ne sipamo so na ranu, kad nismo u stanju da budemo podrška, da na svetlost dana iznosimo lepe i ljudske gestove, da tražimo heroje oko nas, da motivišemo druge da budu svakog dana sve bolji i bolji. 

Zato sam od sinoć još sigurnija da je put dobar i da treba da idem njim, da pozovem i vas da hodate sa mnom – a do kakvog ćemo cilja stići, zavisi samo od nas.

Hvala vam što ovo čitate i što delite osmeh i dobrotu sa ljudima oko vas. :) Hvala „Pleziru“ što mi je otkrio Jelenu, hvala Jeleni za sve što čini, hvala Tamari… :) 

HVALA!

9 Comments

  1. Divan tekst, cita se u dahu i jedva cekam ostale tekstove. Upravo ste nam sam odskrinuli jedna vrata a ja jedva cekam da ih sirom otvorite. :)
    Puno pozdrava.
    Monika

  2. Meni je ovo veoma blisko mom načinu poimanja sveta, života i ljudi tako da jedva čekam sledeći post.

  3. Draga Meri, apsolutno si u pravu i potpuno se slažem sa svakom tvojom tvrdnjom.
    Trudim se i ja, tako, trudim… pa naiđem na neki kamen… poneki preskočim, neki obiđem, a o nekog se sapletem.
    Kada bih sve sabrala, ne znam da li pišem više optimistične ili one druge tekstove.
    A volim da pohvalim, časna reč… i ljude i postupke i događaje. Da dam ljudima nadu, da im ojačam veru, da im pokažem kako se može i… bolje, ljudskije.
    Ti znaš, ovih dana često pominjem neke naše drugarice iz belog sveta koje nam šalju po koji dinaar za pomoć ljudima ovde. Nije to ogromna suma, da opet ne pomisli neko, ali da se pomogne nekima kojima je to veliko kao kuća. Želja mi je da pokažem da postaoje i takvi, nesebični ljudi, da ulijem malo nade, da možda podstaknem neke, koji imaju i više ali se ne sete…
    A onda mi se javi žene, penzionerka, možda malo finansijski… uskraćena, zbog nekih kredita u koje je uletala, nadajući se valjda da će dočekati bolje vreme. Moli za pomoć. Da joj se otplati kredit- 5500e, kako bi umesto stana na selu bez grejanja mogla da iznajmi stan s parnim grejanjem u Bg.
    I šta sada? Da se pojavim s molbom da joj se pomogne, svi bi popljuvali i nju i mene. Jasno.
    A poučena ovim iskustvom, eto meni jedne pozitivne teme manje. Ne smeš ni o dobročinstvu nečijem da pišeš, da pohvališ nekoga ko je iz najplemenitijih razloga zaslužio da se o tome govori, kada već ne želi da se pominje njegovo ime.
    Hoću da kažem, jako je lepo to, gledati na život sa ružičastije strane, ali ima li recepta, zaista, kada na svakom ćošku doživljavamo, vidimo, čujemo… za one mračne, tužne i negativne. Prima li se ta priča, eto tebe pitam jer tebi verujem, na ovo naše zatrovano otrovno tle? Pobeđuje li to nad realnošću koju nam svakodnevica nudi?

    • Priča se prima. I svako je krojač svoje priče. I onaj koji daje ne treba ga hvaliti jer daje sebe radi, a ne hvale radi, i onaj koji prima – treba da bude zahvalan i poželi da što pre bude on taj koji će moći da daje. I ta što traži da joj se otplati kredit to radi iz svojih razloga. Naše je da brinemo o sebi i o tome šta mi radimo, pričamo, želimo i da nas ne dotiču besmislene priče. Ovo je ukratko… :)

  4. Super. Ja jedva čekam da vidim i čitam novo štivo. Odškrinula si izgleda jedna vrata. Je te podržavam da vidiš šta je iza njih!

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: