Intimni imaginarijum / Razgovori kod Majske

Soba 23 – Slađa Kručičan Stanić

Gost na blogu – Slađa Kručičan Stanić. Priča napisana za blog izazov – soba 23. 

Bio je 10. februar 2005. kada sam dobila ugovor o radu na neodređeno vreme, nakon 8 godina rada na po 3 meseca. Napokon sam se osetila sigurnom i ceo organizam mi je pulsirao ispunjen dobrim vibracijama koje su se prenosile na moje lice, na usne, na zanokticu, domali i mali prst. Nisam bila jedna od onih koja će naprasno postati bezobrazna ili odbijati posao. Ne, samo sam želela svoj mir i ravnopravnost sa ostalim kolegama.

Na povratku iz direktorove kancelarije, sa primerkom ugovora u rukama i osmehom na licu, zastala sam ispred oglasne table. Sindikat je raspisao oglas da šalje zaposlene na rehabilitaciju u Vranjsku banju. Tako srećnoj mi je pao na pamet moj problem sa gvožđem. Zašto da ne, drznuću se i podneti zahtev. Pa šta ako me odbiju. Jednom će me primiti. Imala sam pravo kao neko ko je zaposlen na neodređeno i to svoje pravo eto koristim.

Nakon par dana dobila sam odgovor da putujem u Vranjsku banju. Pomislila sam, kada čoveku krene, ono stvarno krene. Spakovala sam stvari, nekoliko knjiga i krenula da se rehabilitujem o tuđem trošku.

Na recepciji odmarališta sam dobila sobu broj 22 sa dvema devojkama. Bile su simpatične, imale smo zajedničkih tema i sve je izgledalo da će ovaj boravak biti dobar. Međutim, devojke su pušile dok sam ja duvan ostavila šest meseci ranije i nikako mi nije odgovarao takav aranžman iako su bile veoma drage. Nisam želela njima da stvaram neprilike te sam se nakon prve noći obratila recepcionarki i upitala je da li možda ima neku sobu praznu. Ona mi je ljubazno odgovorila da ima i dala mi susednu sobu, broj 23.

Taj dan je bio dobar. Dala sam krv na analizu, doručkovala, prošetala sa devojkama. Nakon večere sam se ušunjala u krevet, uzela knjigu u ruke i uživala. Nakon dva dana, recepcionarka mi se obratila sa molbom da primim cimerku u sobu jer im je tog dana dolazila još jedna tura gostiju i nije imala dovoljno kapaciteta. Pored nje je stajala starija fina gospođa. Devojka s recepcije nas je upoznala. Upitala sam je da li je pušač. Kako je odgovor bio negativan, rekla sam da je to sasvim u redu. Gospođi Cici sam pokazala njen krevet. Učinila se kao fina dama a u odmaralištu je očito imala svoje društvo. Odlično, pomislih u sebi. Ona će sa svojim društvom ja ću moći sa devojkama u šetnju.

Došla je još jedna noć u Vranjskoj banji. Istuširala sam se i legla dok se gospođa Cica pažljivo spremala za izlazak sa društvom u restoran odmarališta odakle se svake večeri čula muzika. Cica je otišla u zezanje a ja ostala da čitam knjigu. Bilo mi je pomalo smešno. Ja nepunih 30, ona ko zna koliko godina. Pri tom, ona izlazi a ja ostajem sa knjigom. Negde oko ponoći, Cica se vratila iz kafane. I dalje sam čitala. Knjiga je bila jako interesantna i nisam mogla nikako da je ostavim.

Gospođa Cica je koliko s vrata uletela u krevet. Ništa tuširanje, skidanje naslaga šminke, ništa pranje zuba. Samo se skinula i legla. Ma, njen problem, pomislila sam. Dok je ne osećam, sve je u redu. Nakon samo pet minuta kako je legla, naglo je skočila i otišla do toaleta. Čula sam da povraće. Bljak, pomislih. Vrtelo mi se po glavi da će sada morati da opere zube. Ponovo je legla ali ni to nije potrajalo jer je počela da štuca, zatim da ventilira vazduh iz stomaka kroz usta. Opet je skočila na drugu turu povraćanja. Došla i meni neka mučnina od nje. Zatim je ponovo legla i nije se pomerala.

Kako je ona počela ujednačenije da diše tako sam pomislila da je to to. Pakao se završio. Ali, ne lezi vraže. Višak vazduha je sada počeo da izlazi na drugu stranu. Kada se miomiris razlio po maloj sobi, tako sam osetila da mi se oči suše, kao u crtanim filmovima. Rafalno se otresla viška vazduha. Osećala sam da su se oči smanjivale, ulazile sve više u očne duplje, dok mi od očiju nisu ostale samo dve crne tačke, usahle i naglo ostarele. Knjigu sam ostavila ali svetlo nisam smela da ugasim. Legla sam i gledala u plafon. Oči nisam mogla da zatvorim. Žalila sam za mirisom duvana u sobi. No, Cica se već potpuno smirila i sasvim duboko disala.

Paklena soba broj 23. Tako je to Lela kad hoćeš ti na rehabilitaciju o tuđem trošku. Malo ti što si dobila ugovor na neodređeno. Što bi moja majka rekla, hoću hleba preko pogače.

Samo još da me uhvati san. Preživeću ja ovu noć. Ne znam koliko je vremena tačno prošlo u samosažaljenju i gledanju u tačku na plafonu. Cica je počela tako duboko da hrče kako moj otac nikada nije. Nije to bila motorna testera, bile su to tri motorne testere.

Jedva sam čekala da svane, da pobegnem iz sobe 23. Ako ništa drugo da se nadišem duvana k’o čovek.

Setih se one Njegoševe, „Čašu meda još niko ne popi, što je čašom žuči ne zagrči“! Ili što bih ja rekla, kad ti se desi nešto dobro, ne čačkaj dalje, da ti ne presedne.

Annie Maupenei saved to "The Future is Female"

Annie Maupenei saved to „The Future is Female“

 

2 Comments

  1. hahhahahah, odlično…

  2. Eto, kada sve krene, neko mora da ukaki! Dobra! :-)

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: