Intimni imaginarijum

Soba 23

– Mama, opet si odlutala…

Starica je sedela blago nakrivljene glave u desnu stranu. Setni izraz blažio je njeno izborano lice. 

– Mama..

Nije mogao da pretpostavi da li ga je čula ili ne. Majka je već godinu dana živela s njim. Nije prodao njen stan, nadajući se  da će se samo jednog jutra probuditi i reći – ne znam šta mi je bilo… vodi me kući, sine. No, ona skoro više i da nije govorila. Jedva da bi koju reč i to u krajnjoj nuždi izustila. O povratku na staro mogao je samo da mašta. Govorili su mu da je vreme da je smesti u dom. Savetovali da nađe ženu koja će brinuti o njoj. I sam je bio svestan a će i taj trenutak doći, ali ga je odlagao. Kao što je odlagao sve ono što ga je suočavalo s prolaznošću. 

– Mama… 

Starica okrene lice prema njemu i pomilova ga po obrazu.

– Vreme je za spavanje…

Svako je veče izvlačio ključeve iz brave, ne bi li je barem na taj način sprečio da odluta pre nego što se on probudi. Ali, ona nikad jutrom nije ni odlazila. Čitav bi dan provela u svakodnevnoj prozi – čistila, prala, kuvala… Kao da se uključi autopilot koji je nepogrešivo vodi. 

Odlutala bi tek kad  se rutina prekine. Kao da se neki novi program uključivao i terao je da ide negde. Vremenom se navikao na ta njena lutanja jer je uvek išla na isto mesto – sedala na klupu pred jednom oronulom zgradom, osvrtala se kao da nekog čeka, a onda bi, posle određenog broja beskrajnih minuta, onako za sebe slegnula ramenima, kao da se nekom nevidljivom pravda, i vraćala se u njegov stan. Ponekad bi je pratio samo da se uveri da i dalje vreme provodi na istom mestu.

*****

I sve je bilo isto do te srede. Stajao je iza njenih leđa, naslonjen na drvenu banderu koje u tom kraju još nisu zamenili metalnim. Majka kao da se trgnula iz nekog sna. Ustala je s klupe i krenula prema čoveku koji se sporo približavao mestu na kom je ona mesecima sedela i sada je već bilo jasno čekala.

– Davore…

– Marina… kasnim… dugačak je ovaj život… 

– … jeste, ali sada si tu… 

Gledao je u lice svoje majke i nije mogao da ga prepozna. Zaličila mu je na trenutak na devojčurka sa fotografija koje je kao dečak često gledao.

http://www.coprinted.com

http://www.coprinted.com

Kao da je vreme povuklo sve svoje tragove s njenog lica i tela. I taj Davor, učinio mu se poznatim. I njega kao da je trenutak usisao u vakuum. Držali su se za ruke i beskrajno laganim korakom krenuli ka oronuloj zgradi. U stomaku je osetio nešto nalik grču. Predosetio je da je vidi poslednji put. Hteo je da joj kaže nešto… ali u tom trenu je ugledao njeno lice iz profila, lepo, mlado… zaljubljeno lice. Bio je to trenutak čiste sreće.

– Vodi me u sobu 23… Davore…

12 Comments

  1. Prica me podsetila i na stihove jos jedne pesme „zadnji ples sacuvaj za mene…“, i stavila me na razmisljanje, da li se starost uvek pita gde je bila mladost i sto neke stvari nismo drugacije uradili? A opet, mozda smo uradili najbolje što smo tada umeli i znali.

  2. Kako je ovo nežno Meri :) I kako je ovo životno jer pokazuje da ljubav ne zna za godine i da duh ne stari nikad. Bravo za priču!

  3. Samo dočekati Davora… ♥

  4. Сјајно, Мери, као и увек :*

  5. skitara0404 says:

    Uzdah.
    Pa ipa, nesrećan je svako ko u životu nije imao svoju sobu 23.

  6. Uhhhhh…Naježih se sva…Bravo!

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: