Coolumna kod Majske

Šufnudle i gomboce – i njihova veza za pravopisom

 

kuvanjeVolim ja da kuvam. I umem da kuvam. Oni koji su probali kažu da to i nije tako loše. No, ja kuvam iz ljubavi i nisam baš sigurna da li u neko jelo ide prstohvat soli, ili u hleb pola kilograma brašna, da li baš mora 300 grama čokolade, ili može onako odokativno da se stavi. Ispadne mnogo dobro jer ja to radim iz ljubavi, ali onda napišem recept baš tako:

Gomboce i šufnudle – prste da poližeš 

Obarite nekoliko krompira u ljusci, pa ih kad se prohlade izgnječite, dodate malo soli i masti odoka pa na sve to dodajte dva jajeta i brašna koliko treba da dobijete testo koje će biti mekano ali se neće lepiti za površinu…  Neiskusne domaćice neće čitati ovaj moj recept jer im od naziva jela pa nadalje ništa neće biti jasno jer nije precizno, a ozbiljne domaćice će odustati od ovako nepreciznog recepta jer je Internet prepun recepata koji su pored ljubavi i kulinarski i gramatički potkovani. Šio mi ga Đura, rekao bi neko. A ljudi, ja baš volim da kuvam i ne znam zašto niko ne čita i ne deli ovaj moj recept?

***

Kakve veze ima moje kuvanje s pismenošću? Ima – jer sve ćešće se provlači rečenica – ja pišem iz ljubavi i ne mogu onda da se opterećujem pravopisom jer onda izgubim nit. Ljubav prema nečemu nas ne oslobađa poštovanja pravila. Od prosečnog govornika srpskog jezika niko ne očekuje da zna jezičke finese, ali da mu je, kao izvornom govorniku prirođen osećaj za maternji jezik, e to se očekuje. Trebalo bi da svi znamo osnove svog jezika jer on nas definiše. Vi ovaj tekst ne biste čitali da ne razumete srpski jezik i da ne razumete po kojim zakonitostima funkcioniše. Ne mogu ja da pišem na, recimo španskom jeziku, samo zato što znam reči tog jezika. Pa ću ih poređati i očekivati da me Španci razumeju. Ali, Špancu mogu da oprostim ako ne zna sva pravila srpskog jezika jer ovo je za njega strani jezik. Ali nekom ko je išao u školu, i od prvog do kraja srednje škole imao predmet srpski jezik i književnost očekujem da su mu se posle toliko godina makar osnovne stvari „urezale“ u sećanje. Drugo, ako, kad pišete na hartiji poštujete određena pravila interpuncije, onda to možete uraditi i pišući pomoću tastature. Treće, pročitajte još jednom svoj tekst. Jer on je vaše ogledalo. Čak i ako pišete samo iz ljubavi, proverite da li je elementarno pismen tekst pred vama. Ljubav nije opravdanje da ne umete da primenite nešto što bi trebalo da bude deo opšte kulture. 

Danas pišu svi. I to je svačije legitimno pravo. Pišu knjige, pišu za novine, pišu blogove. Kako se snaći u tom klupku svega i svačega? Svako ima neki svoj modus kako da probere štivo za sebe. Ja to radim ovako:

  1. novine većinom čitam na Internetu
  2. knjige kupujem prema afinitetu
  3.  blogove koje čitam biram prema temi koju obrađuju, i prema pismenosti autora. Srećom jednu te istu temu obrađuje više autora, pa možete birati. E, sad – ne pratim blogove koji se bave nekim usko-stručnim temama o kojima nekad pišu autori koji stvarno ne umeju sve baš gramatički najbolje da upakuju – ali će vam savršeno objasniti kako nešto da uradite, popravite, napravite… To je sada jedna druga tema… ali mislim da bih tu bila popustljivija.

Ali na blogovima koji pišu o ljubavi, o književnosti, obrazovanju, vaspitanju, medicini, alternativnoj medicini, umetnosti, putovanjima, ekomoniji autor treba da bude opismenjen. Treba da zna da formuliše misao, da poštuje gramatička pravila, ali da zna i pravila u vezi sa pisanjem interpunkcijskih znakova. Ako vidim tekst, u kome je svaka zapeta odvojena od poslednjeg slova reči iza koje bi trebalo da stoji, i spojena sa sledećom rečju ili visi tako u sredini (isti je slučaj i u vezi sa tačkom, uzvičnikom, upitnikom…) ne mogu da čitam. Ali, to je opet moj izbor. Takve tekstove nikada ni je šerujem jer ne želim da na mom zidu ili u nekoj mojoj grupi neko to shvati kao moju preporuku za čitanje. 

Ovo je moj skromni doprinos temi… :)

 

Ovo je trebalo da bude uvod, ali sam ostavila za kraj, za one koji će imati strpljenja da čitaju do kraja. :) 

Moja nastavnica srpskog jezika u osnovnoj školi imala je sjajan način ocenjivanja svih naših sastava, pismenih zadataka… Dobijali smo dve ocene – jednu iz pismenosti i jednu za sastav. Tako vam se moglo desiti da dobijete 5 za maštovitost, kreativnost, a jedan za pismenost. Nije se mnogo zamajavala onima koji su za sastav dobili nižu ocenu. Naučila nas je osnovama pisanja, kompoziciji, a sve ostalo, smatrala je da je stvar nadarenosti pojedinca. Ali, pravopisne greške, materijalne greške… na njih je bila alergična. Za svaku grešku koju bismo napravili morali smo sto puta da ispišemo ispravno to što smo omašili. Napišete negaciju i glagol spojeno. Iju! 100 puta napiši glagol odvojeno od negacije. Ali ne smeš ni glagol da ponoviš. Nije je mrzelo da čita i ako si ponovio… sve ponovo. Tako smo mi, učenici Jelene Fekić, iz škole izašli prilično pismeni. Ja sam gramatiku, u suštini, naučila od nje još u osnovnoj. Sve ostalo je bila nadogradnja ili otkrivanje sasvim novih stvari.

Danas deca dođu u srednju školu polupismena. Ne bih sada da elaboriram zašto je to tako – ne mislim da su moje kolege u osnovnim školama – manje požrtvovane od onih u srednjim. U stvari mislim da i u jednim i drugim ima podjednako onih koji su dobri i onih koji to rade s pola snage. U osnovnim školama više nema lektira. Nastavnik ne može da natere dete da nešto čita kao lektiru. Dođe roditelj i kaže – po kom osnovu on to mora da čita? I nastavnik odustane, a kad odustane zbog jednog deteta, mora isti princip da primeni i na ostalu decu. Probajte da naterate danas dete da nešto napiše sto puta da bi naučilo? Ili ćete opet na vratima učionice videti roditelja koji se buni protiv nepravde, ili će, da se ne zamera nastavniku, on napisati domaći. 

Nemojte me pogrešno razumeti – govorim vam o ekstremima – ali oni su izuzeci zbog kojih nastavnik menja pravila. Diže ruke jer pojedini roditelji su stalno u školi preteći inspekcijama ako njihovo dete… Kad u odeljenju imate jedno dete kome „morate“ da poklanjate ocene, vi ih poklanjate svima. Deca izađu iz škole s lažnim ubeđenjem da sve znaju jer imaju pet. Da li je ta petica poklonjena zbog roditelja, ili zato što ste izgubili svaki kriterijum jer vas sa svih strana pritiskaju, više i nije važno. Takvo dete odraste, počne da se bavi nekim zanimanjem, pa mora i nešto da napiše – a to bude nepismeno – dobićete dva odgovora – ili ja to znam, valjda sam imao 5 iz srpskog, ili ma kakav pravopis – da li ti razumeš šta sam ja hteo da kažem… I tu svaka diskusija prestaje.

Ne bih sada da pišem o visokoškolskom obrazovanju i šta je tu tek donela loše implementirana Bolonja… 

****

A sada o odraslima. U ovoj zemlji se svako razume u sport, zdravstvo, prosvetu. Svako bi napravio idealan tim za pobedu, svako zna neki lek i zna gde je lekar pogrešio i svako se razume u prosvetu. Svi znaju kako bi obrazovali decu. Kako bi oni to njima objasnili. Šta bi oni da su samo pet minuta na tom mestu uradili… I, ranije sam se „palila kao hepo kockica“ na takve komentare. Danas samo posmatram taj svet.

Poslednji primer – bejah u kafani pre nekog vremena i jedna od gospođa krene priču o tome kako mladi ne umeju da pričaju – kaže: „Zamisli, on kaže – kući sam… Ja ga ispravim i kažem, pa ne može tako mora KOD KUĆE… znate to mi je profesionalna deformacija. Mora da zna razliku dativ – lokativ…“ Ja je slušam i mislim, sestro slatka, u ovoj rečenici je tačno da se ne kaže kući, već kod kuće… sve ostalo je promućkaj pa baci… Ona je samo jedan primer hodajućih misionara koji su nekad konsultovali pravopis, nešto su naučili, nešto zapamtili, a ostalo je slobodna interpretacija njihovog viđenja maternjeg jezika. 

Pre nekog vremena slušali smo kratko predavanje dr Mata Pižurice, jednog od autora pravopisa srpskog jezika. Tema i jeste bila pravopis, primena, upotreba. Ne bih vam prepričavala čitavo predavanje, nešto ću izostaviti, ali ono što je indikativno jeste činjenica da smo mi imali sjajnu književnost i pre pojave pravopisa. Ali, tada nije pisao svako, a oni koji su pisali su po uzoru – uzor su bili ljudi iz obrazovanih porodica gde se lepa reč negovala u porodici, deca su mnogo čitala, i bila su izuzetno školovana, znali su pored maternjeg, latinski i barem jedan, a često i dva strana jezika. Štampana knjiga je bila retka jer je štampanje bilo skupo pa je samo najpismenije delo nalazilo put do šire publike i opet bilo uzor tom nekom ko namerava da piše. Pretpostavite, kakav ti to jeres bio ako biste tada u javnost pustili knjigu punu gramatičkih nepravilnosti.

A danas… mislim da se u Srbiji godišnje pojavi knjiga po glavi stanovnika. Jer je dostupno i često je kriterijum upravo novac… Kao i u muzici… Novac je merilo ukusa. No, krenuli smo od pravopisa, pa hajde da i ovaj tekst tu završim… Ionako je ovo trebalo da bude uvod, ali ja ću se iz svog posta, baš ovde odjaviti. 

Tags: , , ,

17 Comments

  1. Apsolutno si u pravu.
    ja ću samo dodati da riba smrdi od glave, u ovom slučaju roditeljske pa onda direktorske.

  2. Odličan je tekst i baš mi se sviđaju profesori koji ne odustaju;). Već neko vreme sam htela da te zamolim da napišeš tekst o nakaznim pojavama koje su postale normalne poslednjih, recimo nekih 20 do 25 god. Nekako se poklapaju sa raspadom bivše zemlje,SFRJ i razaranjem pravila i propisa u svim oblastima života pa i u književnosti. Iz meni nepoznatih razloga ljudi normalno školovani u miru govore: IŠTAMPATI, UBUŠITI, ZANAVLJATI…
    Da li, po tebi postoji neki poseban razlog za takav odnos prema jeziku? Ili je jezik samo kolaterarna šteta? Govorim o obrazovanim ljudima, ne o nepismenima. Baš bih volela da čujem šta ljudi misle o tome i da li imaju neku teoriju o tome pošto me to prilično nervira. A i postao je lakmus, ko izgovori ištampati, odmah se pali crvena lampica. Često sam pomišljala da sam stvarno bolesna osoba kada tako razmišljam ali činjenica je da ljudi koji tako lako izvrću sopstveni jezik lako i prelaze preko bitnih stvari preko kojih se ne prelazi..za njih kažu da su snalažljivi. Ispade ovo dugačak komentar;))

    • Draga Alex, tek danas videh tvoje pitanje, konstatacije i sugestije. Jezik je odlika naroda, sredstvo za sporazumevanje, „sredstvo“ za očuvanje kulturnog, nacionalnog, verskog… identiteta. Narod bez jezika vrlo brzo izumire, ili gubi svoj identitet. Istraživanja su pokazala da je i sam jezik, na neki način, odraz viđenja sveta. Možda se u svemu ovome i krije deo odgovora na tvoje pitanje – zašto? Možda smo spremni da kao narod nestanemo? Možda gubimo svoj identitet, možda više poštujemo druge narode čije jezike učimo (engleski, nemački, madžarski – jer svoju budućnost vezujemo za zemlje u kojima se ovi jezici govore). Postoji oblast lingvistike koja se bavi jezičkom politikom. Imam čudan osećaj da država koja bi trebalo da bude jedan od učesnika u kreiranju i ove politike ne ulaže dovoljno u očuvanje, negovanje… Nisu dovoljni samo bilbordi. Nisu dovoljna takmičenja koja gube smisao jer umesto da vrednuju znanje sve ćešće služe za „ubijanje“ dece u pojam. Zamisli da smo iskoristili priliku da se srpski jezik koristi kao standard za ovaj deo Balkana ili narode koji su nekad govorili srpskohrvatski. Da li si primetila da ljudi više ne umeju da terapiji da ti iskažu svoja osećanja, šta ih muči… jer ne umeju da nađu pravu reč… zamisli, zamisli… zamisli… Volela bih da mo dozvoliš da ovaj komentar podelim u grupi blogeri pa da vidimo imaju li ljudi neko drugo mišljenje u vezi s ovom temom. :)

      • Naravno da možeš da podeliš, zanima i mene šta drugi misle, posebno kako je neko smislio UBUŠITI. Ne znam šta su gomboce;))

  3. Slažem se sa svakim faktom i mišljenjem koje si iznela, i kao diplomirana profesorka srpskog, i kao nekadašnja novinarka, i kao mama, i kao neko ko piše i greši. Baš smo Rra i ja nedavno komentarisali portal jedne važne televizije, odnosno nepismenost i netačnost u njihovim vestima, kao i u prevodima (očajni su im prevodi sa engleskog jezika, očajni) i pitamo se zašto nemaju lektora ili zašto bar ne zapošljavaju pismene ljude; to bi trebalo da im bude obaveza. Mi smo, na televiziji na kojoj sam radila, imali lektorku koja je pregledala sve vesti koje su odlazile na ekran, ali je bogami pregledala i gomilu privatnih dokumenata, prepiski i sl. Bilo bi zaista lepo da nam je malo više stalo do pismene i lepe reči. I da, malo više gramatike i pravopisa u srednjim školama ne bi bilo na odmet.

    • Upravo, čovek nekad neke stvari i ne zna, ili nije siguran. Ali danas svi smo prepupšteni slučaju, borimo se protiv vetrenjača, s vremena na vreme se još zaletimo na vetrenjače! Hvala ti na ovom dobrom primeru!

  4. Odličan tekst.
    Nikad nisam sigurna da ne pravim greške. No, rado ih ispravljam kad mi neko na grešku ukaže.
    Mislim da se neke greške mogu praštati ljudima koji nisu završili visoke škole, nisu svi imali dobre profesore, dobre primere, nisu svi bili dobri đaci.
    Nekim ljudima su greške ipak neoprostive, na primer meni. Nema opravdanja da li je u pitanju rukopis, kucanje na tastaturi ili telefonu. Ljubav prema pisanju i blogovanju trebalo bi da bude motiv da se učimo pismenosti dok smo živi. Uostalom, jezik je živ, menja se, menja se i pravopis, tako da su promenjena neka pravopisna pravila u odnosu na vreme kad smo ih učili. Neka su večita, kao na primer negacija uz glagol.
    Iako mislim da što više znam, to manje znam, uočavam greške koje prave baš profesori, čak magistri književnosti.
    O roditeljima koji štite decu i čine im magareću uslugu, ne bih, o tome tako malo znam. Ono što saznajem, još je i gore nego što si opisala.
    Na kraju, zahvaljujem za divan i poučan post.I molim da ispraviš sve moje greške :)

    • Potpuno si u pravu!
      Mislim da se neke greške mogu praštati ljudima koji nisu završili visoke škole, nisu svi imali dobre profesore, dobre primere, nisu svi bili dobri đaci.

  5. Samo jedno, delim :)

  6. Draga Majska, baš mi je prijao ovaj tvoj tekst. Sve si pomenula, dotakla se svakog problema i dala svoje mišljenje (sa kojim se, usput rečeno, slažem). :)
    Pokušaću da sastavim i na svom blogu jedan tekst, ali plašim se da se ne rasplinem, pa da ne postanem konfuzna, jer bih mogla toliko primera navesti sa fejsbuka, pa onda iz ličnog iskustva, pa svašta nešto… :)
    Ali da se vratim na tvoj tekst: da, danas može pisati bilo ko i zato mislim da je neophodno poznavati bar ona osnovna gram. pravila, koja su uglavnom i dovoljna. Nekako me najviše iritira ono „važno da me razumeš“. Ok, u opuštenom razgovoru između prijatelja, unutar porodice. Svako od nas tada možda ubaci i neki žargon i ne opterećuje se pravilima. Ali pisana reč je pisana reč, blog, iako možda ne puno poznat, ipak je čitan. I treba biti sređen, sa jasnim i razumljivim rečenicama. Zato mi je ono što je Negoslava predložila, pomaganje jedni drugima i ispravljanje grešaka, odlična stvar. I nadam se da će uroditi plodom. :)

    • U svemu smo postali upravo to burazersko ponašanje, burazerska politika, šatro – razumemo se… šta će nam pravopis… na kraju će ostati reči bez pravila, a onda ćemo gubiti i reči! Treba da bude osvešćeni!

  7. Sviđa mi se ovaj metod ocenjivanja pismenog, i ja bih tako uvela.U pravu si, deca su nam nepismena. O pismenosti nisam kompetent na da govorim. Mogu da se pokrijem ušima i ćutim. Ne mislim da sam nepismena, ali mi se greške često potkradaju, mnogo češće nego što želim. Sa olovkom sam pismenija nego sa tastaturom :)

    • O, da… danas više niko nema tu vrstu autoriteta! A što se pisanja i tastature tiče – ja sam imala i predmet daktilografiju, a danas deca znaju samo da piskaraju na mobilnom jer takvih predmeta nema, informatika je fakultativna, a deca ne shvataju da je važno da znaju… Mi stariji se barem trudimo!

  8. Моја професорка у гимназији нас је терала да преписујемо правила из правописа за СВАКУ правописну грешку у писменом задатку! Трудим се да граматички, правописним и технички исправно напишем своје текстове, и надам се да успева у томе :-)

    • Suzo, ja pratim i čitam samo takve blogove :) Svi ponekad pogrešimo, i to je ljudski, ali skrivati se iza nekih besmislica – kao opravdanje za nemismenost – e to mi je bezveze. A bilo koji način koji daje rezultate, kao i ovaj tvoje profesorke, dobar je, ali danas neprimenjiv. Hvala ti!

  9. A ono, kad ni učiitelji „neznaju“? Moja drugarica je posle prvog roditeljskog sastanka prebacila dete u drugu školu jer je učiteljica rekla: „Ako hoćeju da idu u veceu, neka dignu dva prsta“.
    Mislmi, ovo kažem samo usput.
    Šteta što će ovaj sjajan tekst pročitati samo oni na koje se odnosi.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: