O paraterapiji kod Majske / Razgovori kod Majske

TAJNE ŽENSKE LEPOTE – UMETNOST NENADA KARAĐINOVIĆA

Nenad Karađinović  je rođen u Novom Sadu. Svetski čovek, a opet naš, poeta u duši koji emociju pretače u fotografiju. Zamolila sam ga za razgovor jer sam želela da saznam nešto više o čoveku koji se nalazi s one strane objektiva – kakvo mu je bilo detinjstvo, zašto baš ova umetnost, kako doživljava svet oko sebe. Gospodin Karađinović je pristao na razgovor i pred  čitaocima bloga Kod Majske  je prvi iz serije  razgovora sa značajnim ljudima koji, svako na svoj način, obeležavaju vreme u kom živimo.

15036666_1142928435803517_5885109233812230979_n

Nenad Karađinović Fine art photography

 

Nenade, Vi i danas imate dušu razigranog i radoznalog dečaka. Pretpostavljam da ste takvi bili i u detinjstvu? Gde ste odrastali i šta je obeležilo vaše dečačke dane? 

Odrastao sam u Novom Sadu I bio sam, po pričanju mojih roditelja, ali i komšiluka, veselo dete. Nisam bio od onih koji su se povlačili ili izvlačili. Živeo sam punim plućima, naravno ne zapostavljajući školu. Majka mi je prosvetni radnik, tako da i da sam hteo da nešto eskiviram ne bih uspeo. Sada, kada vratim film,  voleo sam i fudbal i košarku ali samo kada devojčice gledaju. Dobro, to ćete me verovatno i kasnije pitati.

Svaka vaša fotografija nosi određenu priču – sofisticiranu, mističnu, erotičnu, mitsku, boemsku, svaka drugačiju. Da biste to postigli potrebno je široko obrazovanje i interesovanje i opšta kultura. Da li možete da se setite na kojim ste to pričama odrastali? Ko je u detinjstvu najviše uticao na vaše životne odluke i na vaše domaće vaspitanje?

Nikada se nisam zadovoljavo malim. U mojoj fotografiji postoji obilje simbola koju su naravno prihvaćeni ali i naučeni. Istorija umetnosti je obavezno štivo,teorija forme!

U teškim vremenima (90-te godine) imao sam priviligiju da odem u Francusku i upoznam se sa umetničkom fotografijom. Studirao sam umetničku fotografiju u Ruanu. Spoznao sam neki svet koji nije znao ni da izgovori moje prezime (nekima i od naših ljudi je teško da ga izgovore), ali je znao da zainteresuje,  poduči i ostavi traga u biću svakog umetnika.

Otac me je vodio na svoja putovanja po celoj Evropi i tada sam se i  upoznao sa vrednostima evropske kulture i te vrednosti nisam nikako hteo da zaboravim. Jedini način da sačuvam svoje impresije bio je da ih FOTOGRAFIŠEM! Uživao sam da prolazim hodnicima starih tvrđava u Španiji, prekrasnim trgovima Italije, ali i širokim, sivim,  hladnim lenjigradskim ulicama. Uvek sam zamišljao te velike umetnike koji su šetali možda baš ovom ulicom kojom se sada ja šetam. Salvador Dali, Servantes, Mikelandjelo, Leonardo, Dante,  Jesenjin, Dostojevski, Puškin ! Da bih shvatio sva ta mesta morao sam izuzetno mnogo da čitam i istražujem  – i onda se pojavila želja da pokušam da svojim aparatom napravim priče koje će bar malo imati veze sa svim tim SVETLIM, SJAJNIM LJUDIMA!

Kada ste dobili svoj prvi foto-aparat? Da li je on bio slučajni poklon koji vas je motivisao da počnete da se bavite fotografisanjem, ili je ipak bilo malo drugačije?

Na početku sam fotografisao očevim foto-aparatom. Kako je vreme prolazilo poželeo sam malo ozbiljniju opremu koja mi je i priuštena. Da čitaoci  ne bi pomislili  kako je baš sve bilo  lako – moram naglasiti da me je ta oprema obavezivala na ozbiljniji rad. Drago mi je  da sam  i  pored tog pomalo idolopokloničkog  stava koji sam u početku imao prema opremi, kasnije odbacio stav o NAJBOLJOJ a samim tim I NAJSKUPLJOJ opremi.

Danas su žene sa one strane objektiva. Da li je oduvek bilo tako ili ste prvo krenuli od nekih drugih motiva i drugih priča?

U fotografiji postoji fenomen koji se naziva “BOLEST OKIDAČA”.  Ova “bolest” se manifestuje fotografisanje svega i svačega. Ovakav stav prema fotografija je normalna čak OBAVEZNA faza. Mašta je toliko razigrana da sugeriše sve ono što je na bilo koji način inspirativno i pomalo neobično. Kao i svi  i  ja sam imao tu “bolest” koja je na kraju pomogla da se ipak isfiltrira samo jedna oblast.

Na vašim fotografijama su sve žene lepe. Da li namerno birate lepotice ili je istinita ona tvrdnja da je „lepota u oku posmatrača“, u ovom slučaju u oku fotografa?

Ovo pitanje mi često postavljaju. Ne.  Na mojim fotografijama nisu samo lepotice. To su prevashodno moje prijateljice ali  i  žene koje su sigurne u sebe. Žena koja je jaka, dostojanstvena, pomalo arogantna. To  je nešto što isijava iskonskom lepotom  i moj je posao samo da to zabeležim.  Na mojim fotografijam žena je uvek prikazana kao DOSTOJANSTVENA. Dostojanstvena u svojoj lepoti, nagosti ali i bolu i patnji. Svestan sam da idealizujem žene, ali tako je  i tako će ostati.

Kakav je vaš odnos sa modelima? Imam utisak da postoji neko divno poverenje između njih i vas. Kako se do toga dolazi?

Pravim veliku razliku između modela i saradnika. Model  je i šoljica za kafu, vazna, cvet. Žene koje fotografišem su moji saradnici. Mi zajedno stvaramo nešto i ma kako to nekima izgledalo jednostavno, taj proces je veoma složen i dobro osmišljen. POVERENJE i kreativnost su osnova naše saradnje. Teram žene koje fotografišem da uđu u priču i da daju svoj pečat. Moment kada one ulaze u te moje pomalo čudne svetove je moment kada se fotografiše. Taj moment jako kratko traje –z ato i jeste moment.

Kako birate modele i teme za svoje fotografije?

Teme su plod moje inspiracije koja dolazi sa svih  strana. Nekada je to knjiga, muzika, film,  a nekada i lice potpuno nepoznate žene. Saradnice moraju ući u moje priče i bez straha ostati u njima neko vreme. Saradnike biram po tome da li mogu ući li ne mogu ući u moj svet. To, da li su lepe i zgodne, nije presudno. Ako nema tog isijavanja i te lepote koja pleni nema ni dobre fotografije – fizička lepota je sporedna.

Radite li fotografije po narudžbini i da li je istina da je njih teže uraditi jer postoje izvesna ograničenja u izboru lokacija, modela…?

Jako malo radim takve fotografije. Ponekad se desi ali je to uvek, ne teško, nego zahtevno. Moja viđenja nekih priča, poruka, estetike, ukusa se često razlikuje od viđenja klijenata i iz tog razloga izbegavam preterane kontakte.

Koje su to knjige ili pisci koji danas čitate? Koju muziku slušate i zavisi li izbor od raspoloženja?

Ja sam ljubitelj klasične književnosti, mada  čitam i  nova izdanja savremenih pisaca. Poslednje što sam pročitao je “INFERNO” Den Brauna i nisam baš nešto oduševljen.

Obožavam klasičnu muziku jer me ona odvodi u neke svetove koji su mi bliski. Šopen, Mocart, Debisi. Kod nas  je malo poznat Hans Zimer –  Mocart današnjice i  interesantno je da ljudi znaju njegovu muziku ali njega ne poznaju. Radio je muziku za neke najpopularnije filmove. Pitate koje? E, to će čitaoci morati sami da pronadju.Tražite po IMENU autora a ne po nazivu filma.

Verujem da, kao i svaki umetnik imate kreativne krize. Kako ih prevazilazite? U čemu tražite inspiraciju? Postoje li mesta na koja se sklanjate da biste napunili baterije?

Moje kreativne krize traju veoma kratko. Pun sam ideja i često sam ljut jer ne mogu sve i odmah da  realizujem. Naravno, kada nastupe krize slušam muziku, čitam. Postoje mesta koje obilazim i to su uvek mesta sa određenom istorijskom pričom. Ako neki misle da se ta mesta nalaze negde daleko, varaju se. Tužno je što mnogo ljudi ne poznaje fantastične lokalitete u Vojvodini.  Ja sam do njih došao ciljano izučavajući kulturnu baštinu naše zemlje. Taj Djavo koji me stalno kucka po ramenu me je ovog leta odveo u srce VLAŠKE MAGIJE. Hteo sam i  to da vidim.Video sam i možda na neki čudan način i napunio baterije.

Koji model aparata koristite? S kojim ste napravili najlepše fotografije?

Moja prva ljubav je bio I ostao NIKON. On je krivac za sve fotografije.

Okruženi ste ženama. Postoji li, ipak neka posebna, jedinstvena, žena za sva vremena?

Za sada još ne i mislim da je tako i najbolje. Gledajući kroz istoriju umetnosti, mnogi umetnici su imali  MUZU i te umetničko-emotivne  veze se nisu baš najsrećnije završavale. Zar ipak nije lepše biti zaljubljen u SVE žene?

Vi ste i mentor. Na koji način podučavate nove generacije?

Mlade podučavam da izgrade SVOJ stil bez obzira na savete starijih.Tehnika me u opšte ne interesuje jer se to podrazumeva i može se za jako kratko vreme naučiti. Važno je fotografski gledati, osećati i  preneti bez obzira na oficijelne stavove.

Da li biste mogli da nam kažete na čemu sada radite?

U pripremi su fotografije za moju drugu knjigu. Prva knjiga je dobro prošla. Bila je predstavljena davne 2008.  godine na beogradskom Sajmu knjiga i mislim da je stvarno došlo vreme za novu – (tekst je malo stariji, prim.aut.)

Koju poruku Nenad Karađinović šalje svetu? Koja je vaša ideja vodilja u radu?

Uživajte u SVIM lepotama života. Nemojte čekati nikoga i ništa.

Šta biste poručili onima koji tek ulaze u svet umetnosti? Kako trajati i kako stvarati ime i ugled bez skandala, časno i dostojanstveno?

Klonite se svih udruženja, klubova. Umetnost kojom se ja bavim je individualan  “sport”. To nije košarka gde nekih 5 mladića ginu na terenu ali na kraju i oni sa klupe dobiju medalju. Vaše pobede su samo vaše, baš kao i porazi. Nemojte se takmičiti u umetnosti. To je glupost. Ko je bolji? Mocart ili Betoven? Poštujete i štitite svoje saradnike i od vas samih. Bez straha ali uz kvalitet, kontaktirajte najveće svetske galerije i agente.

Sujeta?

Svi kreativni ljudi su sujetniji od drugih ljudi. Potrudite se da svoju sujete obuzdate… kada treba!

Da li biste još nešto podelili sa čitaocima a da vas nisam pitala?

Ne. Hvala Vam.

Hvala Vama na razgovoru i vremenu koje ste izdvojili.

 

Fotografije gospodina Nenada Karađinovića možete pogledati na: http://issuu.com/nenadkaradjinovic, kao i na https://500px.com/nenadkaradjinovic

 

 

Tags: , , , , , , ,

2 Comments

  1. Хвала за занимљиве информације

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: