Pozitivno odrastanje / Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla / Vaspitno ćoše

VREME JE DA SE POKRENE – NE BRŽE OD ŽIVOTA, NE!

Zbogom…

Ne znam pod koju bih kategoriju dodala ovaj tekst. Sinoć sam pisala o deci, školi, sećala se sebe iz nekih vremena. I danas ću o dno_faster_than_life__ne_brze_od_zivota_by_maxcolur-d5dnc7eeci, ali povod je tužan.

Jutros sam samo videla naslov o teškoj saobraćajnoj nesreći kod Merkatora. I da sam pročitala, ne bih shvatila o kome se radi, jer sam nekako programirala mozak da do njega ne dopiru tužne vesti. Treba mi sasuti u lice da bih postala svesna. I danas popodne jedna poruka na Fejsbukuučini upravo to. Samo da vam javim… ne znam da li ste znali? 

Jedno od troje poginulih bio je i moj đak. Bio je jedan od onih dečaka u koje ulažete i dajete im i više  jer verujete da će im  se otvoriti neki drugi, bolji, čestitiji svet. Dajete jer vidite da u njima ima toliko potencijala, ali raznorazne životne okolnosti im ne daju da se pokažu u punom svetlu. Dajete više i ponekad tražite više jer verujete da je znanje i dobrota koje uložite u nekog najveća investicija i najviše što možete da  date nekom na početku života.

Volim sve svoje đake i oni to znaju. Ali, ovo odeljenje je bio nekako specifično od samog početka. Ni jedna priča nije bilo skroz srećna. Ni jedan start bez problema. Kad sam ih upoznala bili su u potpunom rasulu. Dve devojčice su bile jedina svetla tačka. Na početku. Svetle su ostale do kraja. I danas su takve. Ostali su nosili svako neki svoj teret. Dve godine su moji časovi ličili na prevaspitanje – nemoj, ostavi, sedi, nemoj, ne pričaj, ne lupaj, ne kuckaj… Mogla sam da popustim. I to ne bi bila predaja, ali osećala bih se kao da sam ih ostavila na cedilu. Da sam njihovu divnu razrednu ostavila samu u težnji da ih učini boljim, srećnijim, da im pomogne da prođu kroz školu… I onda na kraju druge godine dobih ono što sam od početka u njima videla. Drage mlade ljude… i dalje u debelim problemima, ali bila su to deca koju vam se podvuku pod kožu. I znaju koliko su mi bili dragi. I koliko mi je i ovo dete, jer svi su oni, znaju oni to dobro, zauvek za mene deca. Onako, iz srca.

I onda čujete da jednog od njih više nema. I nisu mi u ovom času bitne okolnosti. Jer njega više nema. I ja ću pamtiti samo dragi lik i sve one časove na kojima je on bio ono što je i trebalo da bude – dečak u školskoj klupi.

I setih se, i napisah to, malopre u prepisci, jedne interne šale – često sam ga sretala u okolini naše zgrade, onako usput, a da on mene ne vidi. I sutradan bih mu u školi rekla da se opet nije javio… :) Govorio je kako njega niko ne uspe da vidi, a meni to uvek pođe za rukom, tako neprimetno. I neki dan sam ga, posle duže vremena videla tu, pred zgradom. I htedoh da viknem… da se javim, ali rekoh u sebi, drugi put, nemoj da ga blamiraš pred drugarima. I sada mi je beskrajno žao.

Nemam mnogo toga pametnog da kažem, osim neka ga anđeli čuvaju. I da, možda, ovo bude dobar povod da se po Novom Sadu, kao onomad, nakon pogibije drugog člana Montenigersa, postave bilbordi sa natpisom – NE BRŽE OD ŽIVOTA.

 

NE, BRŽE OD ŽIVOTA NE…

 

Tags:

3 Comments

  1. Nets with an AAA quality and fast from china’s largest online store. you deserve!
    cheap Senators jerseys

  2. Kako nam u toj brzini uvek nedostaje još sekund da razmislimo.

    Ne samo školski drugovi, imam nekoliko osoba koje nisam stigao da vidim još jednom, kojima nisam stigao da kažem sve, koji su me vervoatno čekali, ali uzalud… Osećam krivicu.

    • Znam taj osećaj. Kad mi je umro suprug… veče pre toga smo dugo razgovarali, naravno, ne znajući da će ujutru srce da ga izda. Od onda samo jedno znam – kad god je moguće ne rastajmo se u svađi ni sa kim, pozdravimo se svaki put kad se vidimo u radosti, kad imamo nekom nešto da kažemo – kažimo… jer svaki tren je čudo… i u svakom trenu nekog više nema. Dovoljno je da otputuje, da se raziđemo sa nekim na ružan način… Ali ovo… I sada vidim da je na portalu mislim Blica objavljen snimak nesreće. Misli li neko da ta deca imaju i roditelje i braću i sestre? Kakvi su to ljudi? Hvala ti, Sizife na komentaru…

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: