Coolumna kod Majske

Zeleno srce Srbije – iliti ravnica pohodi planine

Vratismo se s odmora

Vratismo se s avanture zvane isključi se i uživaj u svakom trenu.

Ne mogu reći da su nam ostali dani u godini obojeni sivilom, ali uvek vas štrecne neka vest, buka, budilnik, rokovi, društvene mreže, telefoni, računi  i uvek malo pomere iz balansa. A dani odmora su oni u kojima se upravo od svega toga odmičemo. Nismo imali internet, nismo slali poruke (osim one neophodne najbližima), nismo tražili kafiće koji imaju vaj faj, ništa od toga nismo tražili. A dobili smo mnogo.

Vratismo se a ja nikako da okačim fotografije, da napišem koju reč. Svaki put pomislim – pokvariću magiju – daj prvo da saberem sve utiske, da dobro zapamtim šta sam sve sebi obećala dok smo bili u „zelenom srcu Srbije“. Moja obećanja i odluke idu na drugi blog, na CVETA, a ovde ću pokušati u nekoliko redaka da vam sažmem svoje utiske. Znam da ću mnogo toga zaboraviti, znam da će neke stvari ostati samo za moju dušu, znam da je mnogo toga ovih dana ispisala Negoslava na svom profilu i znam da će ona mnogo preciznije da objasni gde smo sve mi to bili.

Prva stanica Soko Banja

Soko Banja je bila ovogodišnji izbor za odmor. I, nismo se razočarali. Upozorili su nas da obratimo pažnju na put od Aleksinca do Banje (i da pripazimo malo i na vozače). O tim bitnim stvarima je računa vodio Siniša – ja sam se baš na tom putu osetila kao Alisa u zemlji čuda – Alisa koja je upala u kutiju čaja. Nezaboravno iskustvo – kilometri travki spremnih za branje u prilično netaknutoj prirodi. Kad bi trebalo u ovom času da vam dobližim taj miris rekla bih vam da se setite ukusa i mirisa Herba bombona… Tako nekako, samo bez kapi hemije, pozitivan udar na disajne organe. Pošto smo u Soko Banji bili baš u vreme kad bilje dozreva taj nas je miris pratio svih dana. Čarolija.

Sama Banja je mala, ali nekako skladna. Sve je na dohvat ruke, i svega ima. Zaboravih kako izgleda prohladna letnja noć, kad ti treba džemperić kad u večeri šetaš. Vetar u kosi (čak jednu seriju fotografija nikad neću ni objaviti jer mi vetar ozbiljno uskovitla kosu).

Biljober i mi

Posetili smo mnoga mesta, ali  moja davnašnja želja beše da vidim planinu Rtanj. Ne bih polemisala da li je reč o planini, ili je veštački napravljena tvorevina (u šta lično verujem), ali  ove godine sam stigla najdalje ili najbliže planini, koliko jedan ravničar bez prevelike kondicije može da stigne. Drugog dana našeg boravka krenusmo na Rtanj, ali kad smo stigli do putića koji vodi prema njemu okrenusmo kola – računajući da nema šanse da se probijemo bez štete po auto. U tom, takoreći, niotkuda, naiđe sedi starac koji nam reče da je bolje da dođemo 7. jula kada će biti i biljober. Ali da dođemo baš sa njihove strane planine. Poslušasmo ga i okrenusmo se i, da nam ne propadne taj rtanjski dan, krenusmo prema hotelskom kompleksu na drugoj strani planine. Tako stigosmo u selo Rtanj, kupismo čajeve i vratismo se u Banju.

Nakon dva dana, na Ivanjdan, rešismo da se tog prepodneva ne kupamo, već da odemo da vidimo jezero Vrmdža. Stigosmo do istoimenog sela i nastavismo da se vozimo računajući da će se svakog trena pred nama pojaviti jezero. Put je postajao sve gori. Tucanik, neravan, ispran od kiša, razbacan točkovima traktora. Ali mi idemo. Posle otprilike dva kilometra, izađosmo iz kola. Prema nama se spuštao motorciklista i rekoh da ga pitam koliko još. I, čovek mi uz šeretski osmeh reče:“Do jezera ovuda nećete stići, ali do ste na dobrom putu za Rtanj.“ Pored nas su prolazila kola, traktori, kombiji, i shvatismo da treba i mi da nastavimo tim putem. Sve u svemu oko 7 kilometara puta prelazili smo skoro sat vremena – a onda je pred nas izronilo jedno seosko domaćinstvo, parking prepun kola, ljudi koji spremaju hranu, žene koje pletu venčiće, druge koje skakuću sa istim na glavi, treće koje prodaju čajeve. Sunce, vetrić i najbliže što smo mi Rtnju mogli da pristupimo. Bez kondicije, opreme ne vredi kretati na takav poduhvat, ali eto dobre motivacije i sasvim druge priče. U ovoj smo uživali u pogledu, u bilju, u čajevima, i nadasve divnim ljudima.

Ako bi trebalo da vam navedem pet razloga zašto da posetite Soko Banju, možda bi to mogli da budu ovi:

  1. topli dani i hladne noći
  2. voda blagotvorna za kožu i vazduh lekovit za disajne puteve
  3. mnogo zelenila u varoši i oko nje i lekovito bilje
  4. ljubazni i pozitivni ljudi
  5. mnogo mesta za kupanje (bazeni, jezera, reka… pa ko šta voli) 

Mi ćemo se Banji svakako vratiti jer smo tek zagrebali sve divote koje pruža. 

A da vam utisak o samom mestu ipak ne bi ostao nedorečen preporučujem vam tekst Olje Ka posvećen baš ovom mestu (ovde).

I, put za Niš

U Nišu nas čeka Negoslava. Tako i ja stigoh u Niš. No, dogovor je da sa njom nastavimo planinsku avanturu, te posle noći provedene u gradu, krećemo u Zaplanje. Do tog 10. jula, Zaplanje za mene beše samo magični predeo Srbije opisan u Negoslavinoj knjizi „Jošte čekam taj reč da mi rekne, a sada nas Nega vodi u srce štiva. Ono čuveno pitanje od kog se učenici ježe na časovima književnosti – A ŠTA JE PISAC HTEO DA KAŽE – ovde dobija sasvim drugo značenje. Šetnja kroz predele opisane u knjizi, slušanje ljudi koji pričaju baš onako kako je ona u knjizi i prenela, nestvarni predeli a sve uz dodatna objašnjenja Negoslavina jesu odgovor na pitanje šta je pisac hteo da kaže. Sada razumem svaku kuću i svaku stazu koju je dočarala, gledam ljude baš  kakve je je ona i opisala, slušam zvuke prirode, gledam veličanstvenost i propadanje na jednoj slici. I to je jedna treća priča, ne samo zaplanjska, već šira. 

Najbolji je put koji izabere putnika

Kada nas je pitala šta bismo voleli da vidimo rekosmo joj da pusti neka nas priča vodi. I vodila nas je kroz mala sela na usponu do Donjeg Prisjana, sela u kom smo naredna dva dana i dve noći bili smešteni. Videli smo mesta koja su nekad bila bogata i puna ljudi, videli smo kuće koje nestaju, ali videli smo i preporod nekih sela, povratak ljudi na selo i stvaranje novih vrednosti na temeljima starih. 

Videli smo ribnjak pastrmki na rečici na kojoj su nekad bili silni mlinovi – od kojih sada samo blede senke ostaše. Videsmo krečane u Malom Krčimiru, objasniše nam kako se kamen pretvara u kreč, kako se od tog posla može lepo zaraditi i živeti. Videsmo crkvu Svetog Đorđa u selu Zavidince (sa lekovitom vodom za vid). I vi ih, barem virtuelno, možete videti na njihovom FB profilu. Videsmo i crkvu u kojoj je krštena Negoslava. I, svaki put se zapitamo kako su naši stari birali baš ta mesta za svoje svetinje – razumem da je u pitanju čaroban krajolik, da su to zaravni među planinama, ali sigurno su imali još neki znak zašto baš tu. 

Upoznasmo i Lenu – Kreativ Mali Krčimir i upravo zahvaljujući njoj videsmo poslednju kuću na usponu za Suvu planinu – na kraj Malog Krčimira. Pomisao da neko svaki dan i više puta prolazi putem koji su meštani taman uspeli da dovedu u kakav takav red, a onda ga poslednje velike kiše spraše, ulivaju posebno poštovanje prema ovim vrednim ljudima koji se svakodnevno pored prirode bore i sa nedostatkom asfalta – tj. nepostojanjem istog. Pogled koji se pružio pred nama iz dvorišta Leninih svekra i svekrve je neopisiv. A iza kuće, penjete se još neko vreme kroz voćnjake – dok sunce lagano zalazi i opet nas vraća u magiju knjige o Zaplanju.

Najviše vremena provedosmo u Donjem Prisjanu. Negoslava nam je za svaku kuću i svakog čoveka koga smo sreli usput ispričala po jednu toplu priču – da sam je snimala sada bih vam ispisivala crtice iz života jednog zaplanjskog sela, Neginim rečima ispričane. O svakom drvenom mostiću, drvetu, napuštenoj ili obnovljenoj kući znala je po koju reč. O ljudima toplo, o prirodi nežno, o građevinama sa setom – pričala je ona tih dana. I, ja sve vreme ne mogu da se otmem utisku da se svaki deo ove zemaljske kugle najlepše može videti kada vas kroz njih vodi „izvorni“ govornik, tj. neko ko je odrastao i ko je duboko vezan za kraj. Sve što videsmo tih dana nas dvoje bez Negoslave ne bismo videli jer ne bismo umeli da nađemo, a i kada bismo našli, ne bismo sa toliko ljubavi u srcu poneli. 

I nazad u ravnicu

Tri dana su malo, a opet dovoljno da vam zagolica maštu. Prođosmo još i Sićevačku klisuru – jer, kako Nega reče, gradi se novi put i ko zna da li će nas put navesti ponovo na ovaj. I hvala joj i na tome. Zamirisala nam je na nekoliko trenutaka i Niška Banja. Videli smo i Ćele kulu. Nismo obilazili mesta koja svako može da vidi – sam ili uz pomoć mape. To ćemo neki sledeći put. 

Ovog puta smo imali zadovoljstvo da upoznamo Zaplanje, da budemo deo priče, a možda se jednog dana i mi nađemo u nekom nastavku Negoslavine knjige, kao radoznali ljudi iz ravnice – očarani planinama i selima usađenim u podnožja. 

I, tako krstareći Srbijom (prešli smo oko 1200 kilometara), nametnuše mi se još dve teme:

  1. za blog www.cvetnaterapija.ritamdana.com – našu CVET-u
  2. o sjaju i bedi ove naše lepe zemlje od juga do severa i još nekim sitnicama usput.

No, o tome ćemo kasnije – sada uživajte u nekim od fotografija sa naše male avanture. I, da, hvala našem autiću koji je junački izdržao ovu našu avanturu!

Na kraju – u toplo julsko veče stigosmo među polja suncokreta i kukuruza. Miris sveže pokošenog sena, miris ravnice, povratak kući… Jedna pesma mi se zavrte u mislima kad Siniša reče – stigli smo… Beše to:

Na trenutak smo bili junaci ove pesme:

…Ostajte zbogom zeleni Karpati,
drumovi carski.
Dugo sam bio daleko,
dal’ me pozeleo neko?

Dolazim, sto dukata donosim,
i kasmirsku maramu cudesnih boja.

Dolazim, da te opet zaprosim,
dok te drugom ne daju,
ljubavi moja.

Talasi ladje lome,
sta srce zna o tome?
Srce je ludi husar, pijan i mlad.

I te sam noci preplivao Dunav,
dubok i strasan.
Oprosti velika reko,
al’ ja sam morao preko!…

I, za sam kraj… galerija fotografija iz naše male avanture.

Sve fotografije su vlasništvo autora bloga i nije dozvoljena upotreba bez potpisa autora.

Tags: , , , , , , , , , ,

6 Comments

  1. Draga Merina, topao prikaz vase avanture, a posebno mi je drago da te je Zaplanje osvojilo, tj. da si, cini mi se pronikla u srz zivota u njemu. Drago mi je i da sam se u toj vasoj avanturi nasla i ja, tj. da se ukazala prilika, dole, na jugu, da se i upoznamo :)

  2. Odavno nisam putovala Srbijom na ovaj način. Hvala na ovom putopisu, divno sam se provela ;)

  3. S nestrpljenjem sam očekivala tvoj tekst, znaš da razlog nisam ja no svakako ti hvala na lepim rečima, već da bih videla Zaplanje viđeno tuđim očima. E, na tome ti naj – hvala i… od mene je dosta jer ću sad da se vratim da na miru i bez grča pročitam kako smo lepi, dobri i pametni.

    • Na nas je Zaplanje, ljudi, sve… ostavilo divan utisak. Ima u tome mnogo tvog udela jer si umela da nam prikažeš detalj i da nas uputiš na prave stvari, a i priroda je bila darežljiva i to jeste deo zelenog srca Srbije.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: