Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla

ŽIVOT NAŠ JEDNOSTAVAN

Jedna, druga, treća kockica.  Prvo se zapitam – otkud ja u toj igri, a onda shvatim da mi to  Bog, ili Univerzum ili kako ga ti već zoveš – pomaže da poređam razbacane igračke. Da ih skupim,  da pružim ruke i prihvatim ono što je moje. Da se ne bojim. A već sledećeg trena shvatam da to što je moje možda više i nije tako važno, da to moje  – samo komplikuje stvari. Imam uvek koliko treba, imam i preko toga.

A onda se uplašim – zaboravim na tu jednostavnu činjenicu – pa u tom strahu postanem ranjiva. Kao da mi neko krade. Da, tako to izgleda kad posmatraš iz ugla onog koji svojata. 

U takvim sebičnim ispadima zaboravim da imam sve što treba. Pa mi prođe čitava jedna nedelja u nemiru. Pa se sve vreme pitam – a šta ja to mogu da izgubim? I ko mi to može oduzeti? I vredi li sve to dana koje ne živim onako kako treba – punim plućima, već sve nešto na slamku udišem – u strahu. Jaka kad to treba drugima da objasnim. Sada slažem kockice i učim tu lekciju na sebi. Juče smo se u šali setili one narodne: Boj se ovna… boj se… (nekako mi se ne psuje ovde) – PA KAD ĆEŠ ONDA ŽIVETI…

Slažem tako te kockice, a smernice za život samo iskaču. Tražila sam jednu staru priču – bajku za devojčicu, ali sam je, eto, bacila. Bila je posvećene jednom trenutku u životu jedne meni drage osobe. Sada se jednoj drugoj, isto tako dragoj, dešava nešto slično i htedoh da se podsetim tog svog posta, da joj ga posvetim – ali shvatih da ga nema. Novu bajku  nemam snage da pišem, ali ovoj drugoj devojčici želim svu sreću ovog sveta.

Živeti, devojčice, punim plućima. Sjaj u tvojim očima koji sam pre neki dan videla, potvrda su da si ti definitivno raskrstila sa dilemom kad ćeš živeti. A ja sam, u jednom trenutku, prilično sebično, opet mislila na sebe i kako si ti moja i kako to da možeš da biraš novi put na kom neće u svakom trenutku biti mesta za mene. I proplakah današnji dan. Onako, kao ova kiša. Na momente. I svakom suzom sam postajala svesna da je sada tvoj trenutak da budeš srećna. Pa kako god ta sreća izgledala. I koliko god mesta za mene u toj priči bude bilo. Jer, ovo je tvoja priča. Ovo je naše odrastanje, trenuci u kojima mi ostaje samo da se radujem s tobom.

Pa onda pročitah neki dan status Nade Marković o napuštanju svega, i uzimanju života u svoje ruke. I, ne mogu vam opisati koliko je to meni značilo u tom trenu. Pomislih – sreća se osvaja. I ne kaže naš narod džabe da sreća prati hrabre. 

Pa pročitah danas tekst Snežane Medan.

I shvatim došlo je naše  vreme da sklonimo i ovnove i fekalije. I krenemo na put koji se zove JEDNOSTAVAN ŽIVOT.  Iskreno, ne znam da li će sve ići jednostavno i bez prepreka, ali smo postale u ovim godinama svesne (Nada je mlađa od nas :) ) da, kako reče moja školska drugarica, ovaj život nema reprizu – pa hajde da ga odživimo onako kako želimo.

Možda ste vi do ovih zaključaka davno došli. Možda odavno živite svoj savršen život neopterećen strahom, možda ste svoje staze davno počistili od svega onog što se u narodnoj mudroliji može isprečiti pred vas. Ja još uvek čistim, ali me primeri ovih divnih, hrabrih žena bodre da mogu,  s osmehom i po kojom suzom postati svesna kako želim da izgleda moje danas, ili sutra kad se probudim. Želim li da spavam ili da me nemir budi i vrti neke besmislene filmove po glavi. Hoću li preplašena od ljudi i situacija lakše proći kroz ovaj život? Da li je to put koji biram? 

Taj put nije ni lakši, ni lepši, ni sigurniji. Nije lako kad nosiš u sebi sve one ograde – i šta će svet reći, i šta će sutra biti. Kad misliš šta je moje i kako da to nešto sačuvam. Kad odlažeš za sutra. Kad misliš da, to što sve radiš kako treba, garantuje da te niko nikad neće dirati, bockati. I da ćeš proći bez ogrebotina. 

Sve to nosimo u sebi. I nemire i ograde i hiljadu pitanja, i pogrešna uverenja, i odlaganja i ubeđenja da nam je nešto zagarantovano ako… Nema tog ako… jer ako je kompromis. A život je sve samo ne to. Život je staza koju treba da pređemo.

Tačka A i tačka B. I između njih život. Prema sebi na toj stazi treba da budemo nežni i iskreni. Da uživamo dok idemo od jedne tačke do druge. Da budemo svesni da je nećemo preći bez suza, ali ni bez smeha. Da je nećemo proći lako. Ali možemo da je prođemo tako da se na kraju, kad sednemo kod tačke B svega sećamo bez gorčine. Da znamo da smo učinili koliko smo mogli da bude lepo, da budemo srećni. A svi oni koji se na toj stazi pojavljuju su opet oni iz poslovice ili ovnovi… ili… i da tako treba. Red lepog, pa red manje lepog. Red mirnih dana, pa red oluja… sve po redu… 

Sve u svemu, kad bih vam rekla da sam sve svoje dileme razrešila, ne bih baš bila iskrena prema vama. Ali, vam mogu reći  da su karte počele da se otvaraju i da je sada na meni da vidim kako ću da odigram sledeću ruku, i da ćete svakako biti obavešteni u kom pravcu partija ide… 

6 Comments

  1. Negoslava says:

    Navijam za tvoje karte.
    I njihove.
    Divan podsticajni tekst.

  2. aleksandranm says:

    …Mera svih stvari

  3. Medan Snezana says:

    Volim kada te podstaknem da misliš i pišeš… ♥ Milina mi je.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: