Slatka moja - ili neke stvari iz plavušinog ugla

KO SMO MI – ILI – PO ČEMU ŽELIMO DA NAS JEDNOG DANA PAMTE

Ko sam u stvari ja?

Prošla sam mnogo radionica – što zbog prirode posla, što zbog onog – mora se zbog bodova, što zbog ličnog usavršavanja. I jedno od najčešćih pitanja na koje odgovarate na tim radionicama jeste upravo pitanje – ko ste vi?

Zvuči jednostavno, zar ne? 

200 (1)

Odgovor koje najčešće čujem jeste: majka. Muškarci ređe sebe definišu – kada jednom rečju treba da objasne ko su – kao otac.

Sledeća identifikacija je  prema zanimanju. Ja sam profesor, lekar, terapeut, psiholog, kopirajter, pisac… 

I treća najčešća identifikacija je: ja sam supruga (do sada nisam čula ni jednog muškarca da se definiše kao suprug). Napominjem da su podaci navedeni u tekstu samo sa radionica koje sam lično pohađala. 

I stvarno ko sam ja?

Nemam dece, nisam majka. 

Imam partnera – ali nije to ono što određuje moju vrednost. 

Predajem u školi – ali to je moj posao a ne moja determinacija. Ja sam završila fakultet koji mi omogućava da budem profesor – ali to je samo moje zanimanje. 

A šta kad se stvari promene

Nakon ovih odgovora uvek se zapitam – a šta se desi kad deca odu od kuće? Da li tada majka gubi svoj smisao? Šta se desi kad majka izgubi, na žalost dešava se, dete. Da li ona onda prestaje da postoji jer više nije majka? 

Nešto slično mi se vrti po glavi i kod ovog supružničkog odgovora. Da li je biti supruga određenje jedne žene? 

Da li žena činom udaje prestaje da bude sve drugo?

Šta nakon razvoda?

Šta ako supružnik umre?

Šta ako je supružnik neveran?

Da li je tada i identitet tih žena okrnjen ili uništen? Da li zato mnoge pristaju da ostanu u lošem braku jer bolje i loš brak nego da budu same i da moraju da stave prst na čelo i zapitaju se – ko sam to ja?

Slično je i sa zanimanjem.

Ja sam pekar, lekar, apotekar… Jesam jer to je posao koji trenutno duže ili kraće obavljamo. 

Ali, da li smo mi rođeni kao pekari, lekari, apotekari… ini…   

Ili smo to postali – neko zato što je to želeo, neko zato što je morao, a neko eto, sasvim slučajno zalutao u to nešto.

Da li onog trenutka kad prestanemo da se bavimo određenim poslom gubimo i svoj identitet?

Neko da otkaz, neko ga dobije.

Neko dobije ponudu za mnogo bolji posao.

Neko reši da više ne radi.

Da li recimo lekar koji odjednom postane taksista ima krizu identiteta? Da li je se on i dalje ljudima predstavlja kao taj i taj… lekar, trenutno vozim taksi. Ili je on u tom trenutku taj i taj i trenutno vozi taksi?

I opet ko sam ja?

Kada bi vas neko ovog trenutka pitao ko ste vi, šta biste mu odgovorili? Da li se i vi identifikujete sa nekom od gore navedenih stavki, ili imate neki drugi odgovor na pameti? Sećam se, jednom prilikom sam prošla pored vrata stana na kojima je na onoj pločici sa imenom pisalo pored imena vlasnika stana i trgovac u penziji. I bi mi nekako žao. Pomislih, zar pored svega što je moglo da piše  taj gospodin nije imao ništa vrednije u životu – sem da je bio trgovac. I, da me neko ne shvati pogrešno, moja majka je bila isto, i obožavala je svoj posao, ali kad je prestala da radi, tj. kad je otišla u penziju, to poglavlje je za nju bilo zatvoreno.

Da li je bitno ko sam ja?

I jeste i nije. Odgovor na pitanje KO SAM JA mnogo govori o čoveku. Mogli bismo ga malo modifikovati, pa pitati – RECITE NAM NEŠTO O SEBI. Opet će odgovor početi sa JA SAM… Ako ne razmišljate mnogo – ovaj odgovor će vam samo dati informaciju o tome šta određena osoba radi ili da li je u braku i da li ima decu. No, kada vas lekar, terapeut, psiholog pitaju ko ste – tada vaš odgovor mnogo govori o vama. S čim ste se identifikovali. Šta je na vašoj skali vrednosti najviše pozicionirano, za šta ste vezani, da li vam je posao, roditeljstvo, brak za vas statusni simbol, bedž kojim obeležavate sebe.

Pa ko sam onda ja?

Na jednoj od radionica dobili smo malo drugačiji zadatak putem kog je trebalo da otkrijemo ko smo. Dobili smo zadatak da nacrtamo nadgrobnu ploču, svoju, i da zamislimo šta bi jednog dana na njoj trebalo da piše o nama. I, za divno čudo, tu više niko nije bio ni roditelj, ni supružnik, niti delatnik – već su svi, ili skoro svi, napisali ono o čemu sanjaju ili ono što misle da je smisao njihovog života i što bi voleli da ostvare i da ih po tome pamte. Bilo je sjajnih, kreativnih,duhovitih odgovora. 

Kada smo dobili zadatak, u trenutku je svima bilo pomalo nelagodno. Treba staviti tačku na svoj život. U nekoliko reči skrojiti trajni zapis. Ko sam? No, nakon prvog šoka – stigli su divni odgovori – onaj ko je uživao u životu, onaj koji je ostvario svoje snove, onaj koji je upoznao svet, onaj ko je napisao najlepšu knjigu za decu, onaj ko je pravio najlepše kolače… 

Suočivši se s krajem – shvatimo šta nam je važno i po čemu želimo da nas upamte. 

No, da bismo jednog dana na toj ploči stvarno imali neki lep natpis treba sada da počnemo da živimo svoje želje i da sanjamo, maštamo, kreiramo, ostvarujemo, menjamo, probamo – da bismo bili sve ono što želimo. Da ne gubimo vreme na trivijalnosti, svađe, besmislene reči, ogorčenosti, ljutnju, prozivke, gajenje negativnosti, kajanje… 

Ako ostanete u nekom od navedenih priča – po tome će vas i pamtiti. Čak i ako vam to na onu ploču ne napišu. 

Za kraj:

Odvojite nekoliko minuta za sebe. Postavite sebi pitanje – ko sam to ja i po čemu želim da me ljudi pamte? 

Volela bih da i vi napišete ko ste ili šta biste voleli da ljudi jednog dana kažu o vama. 

200

 

Tags: , , , , ,

23 Comments

  1. Moram priznati da sam ovaj post vec citala pre nekoliko dana i ostala sa pitanjima koja su visila nadamnom, nisam imala odgovor… osvrnula sam se i pokusala da shvatim kako me moje okruzenje (blisko i daleko) videlo u toku mog zivota, od evo jos malo 29 godina… Svi su me videli kao bolesljivo dete (i dalje poneki) to me prati odmalena, jer moja istorija je takva da sam veci deo detinjstva provela u bolnici nego kuci, ali to nije tema… Pre par godina odlucila sam da okrenem novi list, nisam zelela vise sazaljive poglede! Dosta je bilo! Tako sam pocela da glumim u pozoristu, pocela da radim ono sto me ispunjava, pocela sam da se bavim kreativnostima raznih vrsta koje su mi otvorile skroz novi svet, isla na jogu, svaki slobodan trenutak ispunjavala kreativnim radom ili radom na sebi (koji je najtezi rad). Sad, posle nekoliko godina od moje odluke, ja sam ostavila trag i to ne onaj (ona je bila bolesna) nego onaj sasvim drugi na koji sam ponosna. Bas danas sam pricala sa drugaricom i spomene ona meni u prolazu „Boze Monika, koliko si ti toga prezivela a najveci osmeh na svetu imas, koja je to hrabrost. Gde krijes tu snagu u tebi, tamo maloj devojci/zeni!“ Snaga! Da li zelim da mi pise bila je snazna zena! Ne znam, znam samo, da ne zelim da pise ovo prvo, i svako ko me ne poznaje, bi rekao da nikad nijedan problem nemam, uvek sa osmehom i pristupacna. Prosle godine izabrana za najbolju amatersku glumicu, bavim se kreativnim radom, trudim se da sve sto od toga zaradim ulazem u svoje znanje i ucenje neceg novog, knjige i materijal u kom uzivam, sve te perlice koje mi prolaze kroz ruku, farbe na cetkici, motivi na novim kutijicama, cvetici raznih boja je moj svet duginih boja. I kad odem, mislim da cu samo pozeleti puno, puno cveca, pre svega zelim ruze, bele i crvene, i zute, jer zute prelepo mirisu… a sta ce pisati, to ce zivot odluciti…

    • Sad ste vi mene kupili svojim komentarom. Vi ste divna mlada žena. Mogli biste biti inspiracija mnogima i volela bih, ako ste voljni da budete gost na mom blogu i da svoju priču podelite sa drugima. I mene ste očarali jer imate tako dobre i zdrave stavove i divan pogled na život. Hvala vam na iskrenosti i ako ste voljni, volela bih da vašu priču podelim sa drugima :)

  2. Definitivno se slažem da čovjek nije ono što radi, jer može promijeniti puno profesija. Opet svatko bi trebao sjesti sam sa sobom i vidjeti tko je. Što većina ljudi neće napraviti što zbog prevelikog utjecaja od drugih ljudi i događaja, što zbog toga jer im to nikada nije palo na pamet.
    Koji puta je teško izdefinirati sebe, no u jednoj mojoj definiciji ja sam onaj koji pomaže drugima. Što u biti i je svrha svake profesije. Majska stvarno odlična blog objava. Da se čovjek malo zamisli. :)

  3. Postavila sam neki dan na svojoj stranici pitanje što bi čitatelji radili da od sljedećeg ponedjeljka ne moraju ići više raditi za novac. Ovaj tvoj tekst je još jedna bolja i dublja nadopuna tog pitanja, nadam se da je u redu što sam ga tamo kod sebe podijelila?

    Da odgovorim na tvoje pitanje. Kad napišem tekst za nekoga, uvijek mi kažu – napiši nekoliko rečenica o sebi. I one budu baš to što navodiš u početku teksta. Sad sam malo bolje i dublje zavirila u sebe, i evo odgovora: voljela bih da moja obitelj za mene kaže da sam bila divna mama i supruga, koja je cijelim bićem živjela za svoje najdraže i trudila se uljepšati im svaki dan.
    A familija i poznanici? Da sam na svoj nježni i iskreni način pokušavala unijeti smijeh i otvorenost među sve njih.
    Kolege? Da sam im pomogla kad su pomoć tražili, tješila ako su tražili utjehu, slušala ako su željeli biti samo saslušani.
    Prolaznici na ulici? Da sam sa smiješkom na licu koračala ulicom, pomogla ako je nekome usput zatrebala pomoć.

    • Mirna, ne znam te još uvek face to face, ali iz tvojih tekstova, postupaka, reagovanja, komentara verujem da ti to sve jesi. I da ćeš i dalje raditi te sitne stvari koje ulepšavaju život i po kojima nas ljudi zapamte. Velike stvari su takve same po sebi. Male su te koje nas definišu, svakodnevno unošenje lepote, kulture, sreće, svih onih divnih životnih začina. Inače, sad sam krenula da ti pišem komentar na tvoj sjajan tekst. Iskreno i to pitanje je prilično teško, ali, potruduću se da dam najbolje od sebe.

  4. Verovatno bih odgovorila nešto sa početka teksta jer uvek razmišljam praktično,na prvu i nemam taj literalni doživljaj sebe😊.Ako bi me pitala za spomenik e onda bih rekla da još nisam spremna da ga napišem jer planiram još puno toga u životu, i tek treba da otkrijem ko sam ja. Još uvek se ponekad iznenadim sobom.
    Super tekst!

    • Divno, Nedo. Ipak si razmišljala i dala si sjajan odgovor – ne znam, nisam sigurna jer toliko toga još treba da uradim… :) Poenta je da shvatimo da ne želimo da nas jednog dana pamte po drugima nego po nama samima (u odnosu na druge). Hvala!

  5. Sličan mi je odgovor kao i Oljin. Ljudsko biće. A odgovor na drugo pitanje mogao bi da bude: Živela je onako, kako je najbolje znala i umela.

  6. I ja danima mislim o tome. Ne volim da se predstavljam zvanjem niti ulogama koje imam u zivotu. Ja sam nasmejano bice, moze tako?

    • O, divno! Zamisli da ljudi kad te spomenu, u nekoj priči, ne jednog dana… sada, kažu, znaš Snežanu?Koju? Ono divno nasmejano biće i svi znaju o kome se radi. :) Diiiiiiiiiiiiivno!

  7. Mnogo jaka tema, i moćan tekst. Mislim da majka ostaje majka i kad dete ode iz kuće. Čak i kad umre, ona ostaje majka i bdi nad detetom, i to dete vodi imaginarne razgovore s njom. Jedna moja drugarica pre 10-ak godina imala je krizu identiteta, razočara se u ljubav i pred svojom strinom rekla: „Ne želim da ss udam nikada. Ne želim ni dete.“ Ta žena je počela da plače i rekla joj je: “ Da te više nikada nisam čula da to kažeš. Ja nemam decu i čitav život žalim zbog toga. Volela bih da sam rodila dete pa makar to dete i umrlo, znam da sam ga imala i gde mu je grob. “ Odgovor je malo i morbidan ali je trgao tu moju drugaricu, i ona je pronašla novu ljubav, i sada ima dvoje dece. Jedan drug,student teologije mi je rekao davno nekad: „Zelim da imam petoro dece. Bez dece je brak prazan „. Ozenio se i 15 godina nije mogao da ima decu sa suprugom. Jednom mi je poverio: „Ponekad mi navru suze na oči iz čista mira, kako li bi izgledalo moje dete, da li cu saznati?“. Isli su u Prag na vestacku oplodnju, svi su vec bili digli ruke, ali ona je zatrudnela u 42-oj godini o dobili su ćerku. Sada je potpun covek, video je svoje dete. Nisu odustali, svega su se odrekli, za njih je postojalo samo skupljanje novca da se ode u Prag, jos jednom i jos jednom sve do uspeha, do začeća..
    Sta sam ja ili ko sam ja? Uvek sam se plasila da ce moj epitaf glasiti: „Iza nje nije ostalo ništa.“ Dajem sve od sebe da ostavim neki trag. Posadi drvo, napiši knjigu ili rodi dete. Ostalo je jos da napisem knjigu ☺ Na mojoj nadgrobnoj ploči moglo bi da pise : “ Ona koja je volela „. Uloga supruge ne prestaje posle smrtu supruga. Moj otac je umro, moja majka obilazi njihov zajednicki spomenik na kojem je slika iz njihovih mladih dana na kojoj se zaljubljeno gledaju. Prica kako ce otici kod njega, nekad kaze : uskoro, i ja premrem od straha kad to izgovori. Mesto čeka na nju. Kao ćerka nadam se da ce sto kasnije otici.
    Ne znam da li sam pogodila temu, bilo je bas zahtevno odgovoeiti na ovako nesto ali i veliki izazov ma neka sam i 20% pogodila temu, smatracu to uspehom.

    • Marijana, ovo jeste u neku ruku dodatak tekstu. I pitanje o deci, i to da si nekom supruga… no, verujem da su i taj par, i tvoja majka nisu samo roditelji… niti se ti samo osećaš detetom svoje majke. Lepo si rekla – i drvo i knjiga i dete… Neko uspe sve, neko nešto… neko se trudi. Lep će nekom biti i epitaf – onaj koji se trudio. A tvoj je pravi – ona koja je volela… :) Očarala si me svojim odgovorom. Hvala ti!

  8. Mada znam da nema bezgrešnog čoveka i da smo, makar i samim svojim postojanjem nekome smetnja, bila bih zadovoljna da me pamte po tome da nikome nisam namerno učinila ništa nažao, da nikome nisam ostala dužna i da sam sama uradila sve ono što jedna zdrava osoba mora sama da uradi u svom životu.

    • O, sjajno! Drago mi je da nisam jedina koja promišlja, i da se ne vezujemo za materijalno niti za uloge u nečijem životu – već mislimo na to šta smo u toku života uradili, šta nam je bila zvezda vodilja i na šta smo ponosni! Divno, Nego, moja, draga!

  9. Teško pitanje. Ovo je već drugo teško pitanje u zadnja dva dana na sličnu temu. Samo se pitam što mi se to tako namešta u ovo trenutku. meni radionica ne bi bila dovoljna za ovo. Ja moram to duže da odmeditiram.

    • Čim ti se to pitanje nameće, znači da prepakuješ svoje prioritete. Dobro je ponekad stati i preispitati se. :) Nije slučajno i volela bih, kad izmeditiraš da čujem šta je tvoj odgovor!

  10. Ja sam čovek. Na spomeniku bi trebalo da mi piše; Verovala je svima.

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

%d bloggers like this: