AKO TI POKUCAM HOĆEŠ LI MI OTVORITI

… ne čujem, nešto prekida…

… samo da te pitam… ako….

… puca mi baterija… ne razumem te…

 

Puče veza. Pa šta da joj radim tako blentavoj.

Počne da se krevelji i da imitira njen glas: „ Ne čujem te… ne čujem te…“

Kao papagaj samo to mi ponavlja.  Lepo joj kažem, neću nositi ključ sa sobom jer imamo još samo taj jedan, a nemamo para da stalno menjamo brave. Ona se u početku bunila, ali kad je onaj put morala kroz prozor da iskače jer se do uveče nisam vratio, sama je predložila da ključ bude kod nje.

Kako ponekad zna da bude naporna. Kažem joj lepo:“Ženska glavo, pa nisam video Peru i Jovicu još od prošle nove godine i kako da im kažem da neću da sednem sa njima.“ I reč po reč, onaj Zdenko što drži kafanu, premazan svim mastima, samo podmazuje.

„Još jedna tura? Da nasečem nešto?“

A mi samo klimamo glavom a on donosi. Nismo ni primetli da je zaključao vrata i samo dodavao nama i još jednima za susednim stolom. Onda je svanulo i stigla je Zdenkova žena da počisti kafanu. Zdenkec nam sve stavi na crtu, vidi čovek da nismo baš u kešu tog jutra.

Nije zdravo jutarnje sunce posle noći u birtiji. Toliko me zaslepilo da nisam ni primetio kad su se ova dvojica izgubila i ostavila me samog na ulici. Ne zameram ja braćali svojoj, samo da su mi rekli gde smo mi to i u kom su me delu grada ostavili.

Napravih nekoliko koraka, onako po osećaju ali mi baš ništa nije bilo poznato. Mnogo svetla, mili moji za jedno obično jutro u sred nedelje. Sve mi bilo tako blještavo kao da sam u nekom drugom mestu.

Vidim klupa. To je znak da sednem. Kad već sedoh, zavalih se i okrenuh glavu gore prema suncu. Pa neka me skroz zaslepi kad se već toliko didi ovog jutra. Znam te, suncika, znam ja kako ti radiš, ne moraš mene da šarmiraš. Ali, pošto odustajalo nije reših da i ja okrenem sebe njemu.

Valjda sam zaspao. Kad osetim da me neko gurka. Trgnem se i vidim jednog garavog kudrova. Nameštao se da mi sedne uz noge.

„Pa, di si ti navro?“ Spustih ruku da ga odgurnem, ali u tih nekoliko trenutaka pomislim – valjda i njega od nekud izliferovaše i bi mi žao. I tako prsti krenu da ga češkaju.

„Kažete li vi, braćala moj garavi, izem ti ovaj čovečiji život? Kad mi kažemo pseći… možda i vi pomislite da je ovaj naš isto takav, samo ga vi, možda zovete čovečiji? Je li, drug moj, teško tebi, ko i meni… pa kako bi to ovi što nas i ne vide nazvali? A i da ti kažem, nije da oni nas ne vide već neće da gledaju u nas. Sve misle preći će i na njih ova neprespavana noć i izgužvana košulja. Dobro, ne mirišim baš najlepše, ali, garice moj, nije to ništa što jedno dobro tuširanje oprati neće. A njihove mirisne prazne živote ni Nijagara ne bi dovela u red. I tebe ću odvesti kod nas da te okupam i nahranim.“

I gledao me on tako onim svojim pametnim očima i ko zna šta je mislio, ali nije odlazio. Valjda mu bilo žao, ili nije znao kako da ubije vreme.

A neki ljudi, valjda im se beše lepa ta scena počeše da spuštaju po koji dinar na klupu. I što sam ja više pokušavao da im objasnim da nisam prosjak, i da sam samo seo da prkosim suncu, oni su se sve više otvarali. Čujem šapuću sa suzom u oku da sam ponosan čovek kad neću da priznam da mi je teško. I tako ja zaćutim. A oni spuštaju šuškice na klupicu.

Podignem pogled i vidim da je sunce otišlo na drugu stranu i da više ne prkosi, pa se i ja digoh. Pokupim one novce i krenem kući. Gara uz nogu. Stanemo kod pijace. Ispred neki lik prodaje bukete, baš lepe velike. Rekoh, hajde da mu učinim.

„Daj jedan veliki za moju ženu!“

„Evo, ovaj baš je velik, jedva ga ova traka drži.“

E, baš sam lepo buket kupio. Kontam, kasnim kući pa da se malo iskupim.

I već smo bili pred kućom. Na prozoru je bila Tinka. O, šašave žene, pa što džedži na prozoru, pomislih… ali već sledeća misao mi preklopi ovu. Budalo, pa juče si izašao samo malo da prošetaš. A sad je već uveliko sutra popodne. Samo ćuti i smeškaj se.

Pružih joj onaj buket dok je još bila na prozoru. Ona ga uze, pogleda, na tren je zaličilo da će se nasmešiti, kad odjednom  poče da plače i da me udara onim cvećem, sve naginjući se kroz prozor. Gara se pokupi, verovatno misleći – izem ti ja taj čovečiji život. A ona udara i sve jače jeca. Onda baci buket, zatvori prozor, čujem kako se okreće ključ u bravi. Rekoh otključala mi je, ali se kvaka samo pomerala gore dole, ali nije otvarala vrata.

Sedoh na ivicu pločnika. Ništa mi nije bilo jasno. Pa šta sad to bi. Da me ostavi ko najvećeg neprijatelja na ulici. A još sam joj i taj lepi buket kupio. I počeh da skupljam ono rasuto cveće  sa ceste. I pokupih i traku koja ga je vezivala. Nešto je pisalo na njoj samo beše pokidana pa nisam bio siguran koji mi je to natpis gari ispred pijace dao. Video sam samo prvu reč primite i poslednja tri slova poslednje reči …..šćeObična crna traka i nekoliko reči. Što je ta Tinka osetljiva žena.

***

Uzeh opet telefon. Prođe mi kroz glavu – ne zovi je – pošalji joj poruku, neku onako srceparajuću, možda je rasplače i omekša.

I počeh da kucam: TINKA, AKO POKUCAM, HOĆEŠ LI MI OTVORITI… TVOJ S.

Bloger, predavač, floriterapeut

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.