Ne možemo vratiti vreme. Ne možemo vratiti sjaj u nečijem oku. Ne možemo vratiti nežnost nečijeg zagrljaja. Ni laku noć, lepo spavaj. Ni vidimo se uskoro, pa pijemo kafu. Ne možemo odneti zakasneli poklon za rođendan. Ne možemo umesiti omiljene kolače. Ne možemo pomilovati žulj na dragom dlanu. Ne možemo reći ni ne donosite lebac...
Tatjana Većkalov. Upoznah je posredno. Ne, nisu ljudi posredovali tom susretu već njene slike u koje sam se na prvo gledanje zaljubila. Tek tada ugledah iza sebe jednu divnu dušu i uz nekoliko reči mog divljenja i njenog skromnog objašnjavanja počelo je naše poznanstvo, kasnije preraslo u iskreno prijateljstvo. Onda pročitah njene pesme. I setih...
Ljiljana Maletin Vojvodić – umetnost će spasiti svet? Novi roman Ljiljane Maletin Vojvodić „Skrik„ se nije mogao pojaviti u boljem trenutku za čitaoca, i nezgodnije vreme za predstavljanje čitalačkoj javnosti – u vreme kada smo ušli u kolektivno distanciranje – socijalno i fizičko. Svet je stao i mi sa njim. Zatvorene su knjižare, obustavljen poštanski...
Priča objavljena u časopisu „Književne vertikale“. Posvećena nedavno preminulom Đorđu Balaševiću. Presavila je beli list hartije ispisan sitnim rukopisom i ostavila pisamce na ormariću odmah kraj ulaznih vrata. Baš čudno – mogla bi da se zovu i izlazna… jer neko uvek izađe... pomisli, dok je spuštala hartiju. Ponavlja ovaj ritual svaki put kad im se...
Preda mnom slika prozora. Volim krovove i prozore. Mnogo govore o kući, o domaćinu, o tome ima li još živih u domaćinstvu. Prozori su oči kuće kroz koje možete da otkrijete dušu ljudi koji u njoj žive. A ta slika, o kojoj vam pričam nosi u sebi koliko lepote i nežnosti, toliko i neke tihe...
Sutra će umreti čitavo jedna generacija karanfila. Ili, bolje rečeno, ovih dana je umrla, upakovana i sutra će samo biti prosleđena do svog konačnog boravišta, ili na svoju pretposlednju stanicu – jer jedni nikada neće ni otići iz cvećare, drugi će ostati zaboravljeni na nekim stolovima na nekim državnim poslovima, a treći će uspeti da...
Коме ли он ове тужне приче пише?, помисли она. Тако је почело. Био је нова звезда на њеном виртуелном небу. Скупљала је блогове као што су други скупљали салвете или каменчиће. Тражила у сваком оно нешто, посебно, оно зрно које копачи злата пронађу кад сијасет безвредних ствари одбаце. Она је просејавала по речима, тражећи то...
Стајала сам у реду, пред поштом. Ред дугачак, један по један. Степеник, по степеник. Маске на лицима, нико ни са ким не прича. Уместо у потиљке, гледам људе у ципеле. Кад човек лаже увек га прво изда најудаљенија јединица. У овом случају ципела. Далеко од очију, далеко од срца. Ципеле блатњаве и прљаве. Ципеле боја...
Награђена прича на блогерском конкурсу. „Драги путници, ово је последњи позив! Молимо вас да се укрцате и заузмете своја места. Волео је путовања, али на ово није желео да пође. Али, Слава је резервисала лет баш за 12122020 и није било шансе да га откаже. А није да није пробао. Небројено пута је покушао да...
Човек од себе побећи не може… „Брале“, нови роман Дејана Златића, писца из Мајданпека је угледао светлост дана. Написати књигу, кажу, може свако. Али написати пет књига, од којих је свака градација оне претходне по квалитету, зрелости и теми ретко успеју и они којима је занимање бити писац. Дејану писање није занимање већ потреба насушна....