Bolno odrastanje Kristijana Greja ili, da li ste primetili ovu nijasnu sive?

Razmišljam poslednjih nekoliko dana o onome što bih želela da podelim sa vama. I nije problem tema, već pristup. Moj stil je ličan, moje mišljenje nije opšte i ne volim da se postavljam iza opštih mesta. Pošto sam nekako svoje ugnježđenje na ovom portalu pronašla upravo u odeljku kulture, kuliranja, reših da pišem u prvom licu.

Rizikujem temom, ali ne mogu da odolim a da ne pišem o jednoj knjizi. Ili o trilogiji. Da, mislim na „Pedeset nijansi  – Siva„, E. L. Džejms.  Dugo najavljivana, pojavila se u knjižarama početkom jula. Prvi deo dobih na poklon. Drugi deo sam sama kupila. Treći pozajmila od sestre. Čitavo leto, bila je tema brojnih ženskih časopisa. Brojne autorke davale su svoje mišljenje i savete. Modna industrija izbacivala je na tržište serije donjeg, erotskog veša. Oni smeliji čak su davali savete i u vezi sa mogućim pozama inspisiranim knjigom. U redu. Shvatih da su svi pročitali samo prvi deo. Drugi  – „Mračnije „- im se učinio dosadan (mada je to najdinamičniji deo i najliterarniji), a treći  „Oslobođenje“ je u maniru klasičnih ljubića  koje smo čitali u vozu  na put za more.

Dok je prvi deo sa oduševljenjem čitao i delio savete, drugi deo javnosti je knjigu unapred i bez čitanja osuđivao. Pročitali su nekoliko redova, nekoliko odlomaka na internetu i zgražavali se, kao da je seks najmračnija tajna i tabu o kome ne sme ni da se misli a kamo li piše (a o čitanju i da ne govorimo).

No, nije ni to tema mog razmišljanja. Ono što me sve vreme kopka, jeste činjenica kako to da niko nije ni dotakao činjenicu da je Kristijan Grej, u knjizi, godinama u vezi sa gospođom Robinson. Aluzija je jasna, i čak i sama autorka ovu temu najdetaljnije razrađuje, sagledavajući je iz raznih uglova, ali kao da je  on svima promakao. Da li zbog činjenice da se kroz prva dva dela samo provlači njegova veza sa gospođom Robinson, a većina „analitičara“ nije makla dalje od prve knjige ili od slučajnih odlomaka? U filmu „Diplomac“ Dastin Hofman je već mladić od nekih 25 možda nešto manje, ali punoletan, i puteno iskusan muškarac. Kristijan je, nasuprot njemu, dečak od nekih 15 ili 16 godina, kome je ona prvo iskustvo. I to ne bilo kakvo. Ona ga uvodi u svet sado-mazohizma, a sve pod paskom da kanališe njegovu negativnu energiju. Sličnu razliku u godinama imamo i u sjajnom Šlinkovom  romanu „Čitač“, ali se tamošnja gospođa R. u jednu takvu vezu upušta iz potpuno drugih pobuda, i, pa, barem je nežna.

Nisam moralista. Nisam neko ko je protiv veza u kojima su žene starije od muškaraca, ali za sve postoje granice. Veza nezrelog dečaka i odrasle udate žene, i to domino veza, pomalo je bolesna. Čudi me da dežurni moralisti nisu reagovali. Neobično mi je da one koje imaju sinove tih godina nisu stavile prst na čelo i samo na tren zamislile svoje najbolje prijateljice u ulozi gospođe R? Roman je upravo zbog te nakaradne i izopačene ljubavi dobar. Autorkina insistiranje na izopačenosti starije gospođe sve vreme na najbolji način odslikava njegovo užasno detinjstvo, strah od dodira, od povređivanja, potrebu za kontrolom i dominacijom, želju da nikada više ne bude siromašan. U liku Kristijana Greja krije se čitava jedna psihološka studija teško traumatizovanog dečaka koji ljubav vezuje za bol, za smrt, za ostavljanje. Veze bez ljubavi, veze u kojima je jedina potreba da pokori, veze bez dodira, bez priče, bez noći provodenih u nečijem zagrljaju.  Anastasija Stil, glavni ženski lik, jeste neko ko svojom nevinošću i totalno nestvarnom pojavom (devojka u koju se Grin zaljubljuje jeste ona koja ima 21 godinu još uvek je nevina, naivna, pomalo smotana, ali sa jakim karakterom i kapacitetom da voli i ljubavlju leči). Anastasija je u stalnom sukobu sa gospođom Robinson. U početku samo u naznakama, da bi ih kasnije autorka dovela u istvo vreme na isto mesto i na tom mestu njeno lično mišljenje o takvoj vezi jasno je i glasno iskazano. Ona osuđuje i gnuša se takve veze. Uvodeći lik Grejove pomajke koja saznavši za vezu svoje prijateljice i usvojenog sina, raskida svaki kontakt, izbacuje gospođu R. iz svoje kuće, ali i i iz svog života, obrušavajući se i na samog Kristijana, dovoljno pokazuje njen stav.

Veza između Anastasije Stil i Kristijana Greja, dvoje mladih ljudi približnih godina, nije ni skaredna niti tako strašna, jer oni nisu u SM vezi, već, kako to u britanskom žargonu kažu u vanila vezi – tj.  oni su dvoje normalanih ljudi, u normalnom odnosu, samo malo začinjenom nekim, reklo bi se, pomalo loše umaštanim grubljim detaljima. Onako kako to autorka zamišlja. Nekoliko malo žešćih trenutaka su, opet u funkciji da čitateljima skrene pažnju na Grejovu izopačenu viziju ljubavi, a ne da propagira istu.

Ovo nije književna kritika. Nije ni preporuka za čitanje knjige. Ko je do sada nije pročitao verovatno i neće, ko je pročitao, verovatno ima neko svoje mišljenje. Ovo je moje.

Na kraju, trilogija je, ako niste znali nastala prema likovima iz tinejdžerske „Sumrak sage„. Likovi su isti – simpatični, bogati par usvaja troje dece, dva dečaka i devojčicu. Mlađi dečak je problematičan, buntovan, neobično lep, posesivan, muzički nadaren. Zaljubljuje se u prilično neuglednu devojku, i postaje opsednut time da je sačuva i pristre joj  čitav svet pod noge. Samo u „Sumraku“ nema seksa, a u „Pedeset nijansi – Siva“, otprilike, samo je prvih stotinak strana prvog dela čedno. Priča o tome kako je E.L. Džejms napisala trilogiju toliko je puta prepričana da se ja time neću baviti. Da li je u pitanju sreća, ili osećaj za trenutak i potencijalnu čitalačku publiku, ili dobar marteking ono što je ovu knjigu dovelo na prvo mesto najprodavanijih knjiga svih vremena, prešišavši već sa prvim delom Hari Potera, sada i nije tako bitno. Ono što me jako interesuje jeste ekranizacija. Kako će se sve to pretočiti i ko će žene da natera u bioskop da gledaju nešto nalik pornografiji? Ali, ono što me, naravno najviše ingtrigira, jeste upravo – kako će prikazati odnos malog Greja i velike gospođe Robinson? Jer, svako razblaživanje ovog odnosa uništiće okosnicu priče, a svako eksplicitno prikazivanje ovog odnosa će, verovatno tek tada u javnost izneti ono što jeste istinski bolesno u ovoj knjizi – nikako Anastasijina i Kristijanova veza i vrsta odnosa, već bolno sazrevanje neiskusnog i traumatizovag dečaka.

mrs. robinson

fb-share-icon0

Comments (15)

    1. Dejane, hvala vam na ovoj divnoj podršci! Kad to dođe od nekog ko piše poput vas, zaista to shvatam kao podstek za dalje pisanje!

        1. Ok. Idemo na ti. Snaga se ne meri veličinom, već uticajem i snagom reči, a meni se reč „izgovorena“ ili napisana tvojom rukom dopada jer ima snagu i ima u njoj čestitog i ispravnog, a opet provokativnog i nečeg što vuče da se čita iznova i da se prati tvoj rad.

          1. Hvala puno :)
            Nešto sam bez inspiracije zadnjih dana.. Kada mi ‘dođe’ nešto i zapišem..
            Pratim te na wordpressu, a ovde umemorisah kao bookmark.. Tehnika i ja :(
            Hvala još jednom od srca…

  1. Sada pričamo načelno, jer, ponavljam nisam pročitala to delo, iako sam zbog njega onoj mojoj priči dala naziv „Nije siva nego smeđa“, jer mi je upravo njegova velika popularnost kod mlade publike, izazvala sumnjičavost u kvalitet… Ono što je, po meni bitno, je da žena od trideset i neku (a shvatila sam da akterka ima toliko) u odnosu na momka od 16 godina i nije neka matorka! Niti je on više dete, niti je ona prava žena! Njen bolesni uticaj na njega bi se desio i da nije bilo razlike u godinama, i da je ona bila mlađa! Riba je nastrana i to je to! Samo je tražila žrtvu! A on je sa 16, dovoljno odrastao da bira. Ako je imao predhodne traume, onda mu je njena nastranost „legla ko budali šamar“, jer se on u drugome (normalnom ljubavnom odnosu) ne bi ni snašao… Imala sam 16 godina i svesno pravila izbore… Ne znam ni ja! :-)

    1. Sneška, drago mi je što je ovo izazvalo reakciju kod tebe. Znam da se mnoge priče dešavaju mimo očiju javnosti i da je ovakvih odnosa bilo i biće dok je veka i sveta. Naći mladog, mlađeg i oblikovati ga prema svojim aršinima je laka stvar, isto kao što je lako i devojčicu uvesti u svet odraslih. Ali, opet se vraćam kao Švaba na tralala – problem je što je on postao moralno, socijalno i svakako osakaćen u tom odnosu (što se u jednom delu kasnije i priznaje – kad njegova maćeha, ili pomajka jer on je usvojen raskida prijateljstvo sa tom ženom.) I, ono što mene fascinira nije to što niko nije osudio, već kao da je prešao preko takvog detalja – vrlo bitnog (mislim da domaću čitalačku publiku). Seks dvoje zdravih, pravih mladih ljudi je bio skaredan, fuj, pljuc… a uvođenje u taj svet duševno ranjenog dečaka kao nije se ni desio. Šta je to u glavama onih kojima je normalno nenormalno? A onda nešto što je ipak malo van ravnoteže prođe tek tako? Da li ti znači da niko nije ni čitao već pričao napamet? Preskakao detalje i čitao samo seks ili smo postali lažno moralni i istinski otvoreni za razlike? To me kopka… :)

      1. Da. Pitam te drugarice koje su mi pričale o romanu, dan nakon ovog tvog posta: „Pa kako ste mi ispričale banalnu ljubavnu, sexy priču, ne pomenuvši njegovu bolesnu vezu iz mladosti? Kako vam je to promaklo?“ Odgovorile su mi da to nije suština romana, nego je samo onako, an-pasan, nabačeno…
        Tako to publika i čitaoci vide… Na žalost. Ti si videla suštinu svega, jer si pametna žena. :-) Javiću ti moje utiske, ako ikada nadjem vremena da to pročitam! :-)

        1. :) Sneška, radim sa decom, volontirala sam u Dečijem selu, prošla obuku za hranitelja i samo sam zamislila jednog problematičnog dečaka kome kao rešenje za sav bes, traumu iz detinjstva, majku narkomanku koja umire na njegove oči, a koju je makro maltretirao, koji je kao kučence doveden u tu porodicu – odjednom pod svoje uzima pojamčina (ja bih pre rekla pomajkina, lepše zvuči) prijateljica i nudi mu samo-mazo svet kao spas od ulice, nasilja… Kao, ako uspe da preusmeri bes i nagon za nasiljem u seksualnu igrariju, biće dobro. Pa je onda on njen potčinjeni, a kasnije on ulazi samo i striktne veze gde su devojke potčinjene. Meni je taj podtekst još najbolje i napisan jer je autorka do kraja osudila taj odnos, i sve vreme se on „leči“ ljubavlju – ali zamisli koliko ljubavi treba nekom ko do 27. godine nije upoznao ni LJ od toga sem od porodice koja ga je usvojila. Tako da je to osnova priče, a sve ostalo je šećerna pena i vunica. Ne moraš čitati – ja sam se uvukla u to jer sam prvu knjigu dobila na poklon čim se pojavila u Laguni… taj deo priče me je i povukao da posle pročitam i dosadnu drugu i zašećerenu treću. Jedno leto kad mi je to prijalo. Pre dve godine. Ali, tužno je kako mi čitamo knjige… Ali sjajna tema za blog. :)

  2. Meri, dozvoli… Nema bolesnih knjiga. Ima samo bolesnih ljudi. O svemu je dozvoljeno i poželjno da se piše. To treba da bude pouka a ne pohvala bilo čemu amoralnom! Prva sam od tih koja nikada ne ulepšava stvari – moraju biti gole i istinite, baš onakve kakve se u pravom životu dešavaju. Bojim se da će u mojim budućim pričama biti pominjano mnogo toga sličnog. Pornografskog, amoralnog, nastranog, bolesnog… Ovo je replika na zadnji pasus. Roman nisam čitala. Prepričale su mi ga drugarice i iz njihove priče sam zaključila da je dosadno štivo. Ti si me sada zaintrigirala da ipak bacim oko prvom prilikom! ♥

    1. Sneška, ima jedna knjiga – Velika sveska (tako se zove) koja je izazvala polemike u našoj javnosti, samo se jedna predstava u Beogradu po ovom delu odigrala a onda se skinuta zbog lošeg tumačenja od strane publike. Neke moje koleginice su se zgražavale kako tako nešto mogu da čitam – a po mom skromnom sudu beše to jedna od najboljih knjiga koja je opisala do koje nas mene zlo, rat i beda mogu izopačiti. I gde leži ono zrno dobrote.

      Onda sam se setila Šlinka i „Čitača“ jedna predivne knjige koja govori takođe o strašnoj temi – ratu, stradanju, ženi koja postaje čuvar u logoru ne bi li preživela – to je podtekst njenoj ljubavnoj vezi sa dečakom – učiniću te muškarcem i naučiti svemu što treba, ako mi budeš čitao.

      U Nijansama – imaš dečaka koji je istraumatizovan do svih mogućih granica, a onda ga žena od 30 i kusur uzima pod svoje (usput najbolja prijateljica njegove maćehe) i leči ga uvlačeći ga u svet sado-mazo seksa, u svet u kome nema ljubavi već samo pokoravanja. Kasnije se čitava priča blaži pravom ljubavlju… Znaš, dugo i mnogo čitam i nemam gađenja ni prema čemu. Nije mi ni odnos dvoje ljudi različitih godina nešto što nije ljudsko. I te kako jeste ljudsko i tih velikih razlika, čak i u korist žena je uvek bilo. Ali, uzeti dete i uvesti ga u jedan svet koji nije još uvek primeren njemu, navesti ga da je nastranost normalna, a ne dati mu prvo obično kao reper za odstupanja nije baš normalno. To je kao da pokupiš dete i kažeš mu trči maraton. Bez prethodnih treninga, opisa koliko to može biti teško, kako se nositi sa tim… itd. To je moja zamerka. Današnje generacije su prilično seksualno frustrirane jer im je dostupan najrazličitiji porno sadržaj gde će videti sve osim običnog seksa. Nekada su očevi vodili dečake u javne kuće, da nauče. Danas sa decom niko nema vremena da priča, prepušteni su sebi, čak znam devojčice koje su čitale 50 nijansi sa 14 godina i to im je kao kul… samo dugačko. Ne znam, razmišljam :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.