Mogu li ja biti u ženskom rodu?
Devojčica. Pa učenica. U trećem razredu bila predsednica razreda. Pa onda godinama nadalje blagajnica istog. Bila sam najbolja pionirka. Nisam bila učenica generacije, ali i pored toga sam bila gimnazijalka, kasnije uspešna studentkinja. Želela sam da budem novinarka, ali sam se na kraju ipak opredelila da budem profesorica. Volim da kažem da sam blogerka. Praktičarka cvetnih esencija. Učim da budem fotografkinja. Sanjarka. Spisateljica u nastanku. Ljubiteljica cveća i uzgajivačica. Za svoju dušu.
Nisam borkinja za ženska prava. Ne borim se. Ono što želim osvajam. Osvajačica prava na to da sebe opišem u ženskom rodu. Jelena Kovinčić napisa neki dan sjajan tekst u kom se pita gde su žene u političkom životu Srbije? Onda me Aleksandra NM potaknu da napišem nekoliko reči na ovu temu. Pomislih – nisam ja prava osoba za to. Pomislih, kome da pišem tekst o tome da smo mi žene same sebi krive što nas na onom plakatu za predsednika nema. U stvari, mogla bi neka i da se nađe na tom plakatu. Nikakav problem.
Podrška žena
Ali, najveći ženski problem ženama prave upravo žene. Neki dan, osvanuo je tekst o rodnoj ravnopravnosti. Autorka kaže da etiketa ništa ne znači. Dobro. Da li bi muškarci isto to rekli kada bi sve etikete bile samo u ženskom rodu? Da li ni tada ne bi bila bitna etiketa?
No, ovaj tekst sam počela da pišem zbog Jeleninog pitanja u vezi sa ženama u politici i Aleksandrine namere i poticaja da započnemo žensku priču. Kako možemo da imamo žene koje će neko ozbiljno da shvati u politici, ako nam etikete nisu bitne? Kako bismo oslovljavali ženu koja pobedi na predsedničkim izborima? Da sam to, nekim slučajem ja, insistirala bih da budem predsednica. Dok bih bila u kampanji bila bih kandidatkinja za predsednika.
Ali, dok god ženama nije važno, ni muškarcima nije važno (a i što bi, ako već ženama nije). Svojim stavom žene poručuju da im nije stalo da budu ravnopravne. Da im nije važno da ih prepoznaju i po onome što rade. Da je dobro što imaju posao pa makar etiketa bila i u muškom rodu.
Skrojiti po meri
Često čujem objašnjenje da bi bilo nategnuto kada bismo insistirali na psihologinja, pedagoginja, sutkinja, hirurginja. Kažu trenerka bi bila deo opreme za treniranje. Ali, trener je muškarac koji trenira nekog. Možda treba smisliti i bolje rešenje – ali treba da poštujemo sebe i kroz posao koji obavljamo i titulu ili etiketu koju imamo kao obavljačice tog posla.
Nisu ni lekarke, profesorice, voditeljke, učiteljice… od samog početka bile uhu ugodne. Prihvaćene su pored i portirke, kurirke, taksistkinje,dispečerke. Nikom više ovo ne zvuči neobično i rogobatno.
Kad malo bolje razmislim – što je viši stepen obrazovanja sve je manje zanimanja iskazanih i u ženskom rodu. Kao, nije bitno. Šta fali ekomonistkinji, pravnici, advokatici, inženjerki, dizajnerki, slikarki, portretiskinji, analitičarki, humanistkinji, poslanici? Apsolutno ništa. Možda posao, ali to je već neka druga priča.
I za kraj zašto trenutno nema žena na onom plakatu za predsednika
Htela sam da pišem o nekim drugim stvarima u vezi sa ženama – ali mislim da ovde žene prvo treba da osvoje pravo na to da budu žene. Da žene počnu da poštuju sebe i druge žene.
Kandidatkinja za predsednika ne bi imala šanse, barem ne u ovom izbornom ciklusu ako je ne bi podržale žene. A kada bi se izdvojila dobra kandidatkinja, i kada bi je podržale pripadnice istog pola, bila bi to veoma naizvesno osvajanje. Ali da bismo osvojile treba za početak da se zapitamo zašto nam smeta da kao žene budemo oslovljavane u ženskom rodu. A, onda, korak po korak i na veliku scenu.
Za kraj ovog teksta i jedno pitanje – drage žene, zašto se stidimo onog što jesmo?
0
Leave a Reply