Da li je tango najtužniji u Parizu?

Marlon Brando i Marija Šnajder. On na izdisaju svoje lepote, ona graciozna, lepa i bezobrazno mlada. Slučajan susret u Parizu. Igra počinje. On se bori sa svojim demonima – neko mu je ubio ženu, neko im je ubio ljubav mnogo pre nego što je ona fizički ubijena. Ostaje mu u amanet hotel u kome su i njih dvoje živeli, prepun izgubljenih duša, večitih samaca u gradu ljubavi. Ona – još uvek larva koja za nekoliko dana treba da se pretvori u leptira. Iz razigrane devojke u udatu mladu ženu.

Oboje od sebe beže u jedan prljavi stan u srcu Pariza, vodeći ljubav bez mnogo priče, bez imena, bez ljubavi. Može li se to onda nazvati vođenjem iste? Ili bi ovde bilo prikladnije upotrebiti sve moguće sinonime koji asociraju na čisto animalni deo tog čina? Da, verovatno bi bilo prikladnije, ali ostavljam mašti da dovrši. Ja bih se ovde osvrnula na manje poznate detalje legendarne scene sa margarinom – zbog koje većina i krene da gleda ovaj film.

Brando i Šnajderova. Na podu. On je iza nje. U njegovoj ruci je komadić margarina (valjda zbog ovoga ona reklama koja govori o tome da … mi se u sve meša… nikada neće imati čisto kulinarsku konotaciju – a verujem da je marketinški tim upravo na tu kartu i igrao).

Ova scena je, prema njenom iskazu, zauvek uništila njen život. I sam Bertoluči je kasnije priznao sa je bila premlada za sve to, i da jednostavno nije mogla da shvati o čemu se rad i šta je trebalo da dočara gledaocima. Za Marlona je to bio, kako je on pokušavao da joj to objasni, samo film, ali se Marija nakon te scene osećala silovanom i njene suze u filmu bile su prave, istinske suze poniženja i bola. Za mene lično jedna od najtužnijih filmskih scena, kada se gleda u kontekstu čitavog filma. Njegov pokušaj da vidi do kojih granica će ga ona trpeti, koji je to trenutak posle kog se neće pokupiti i otići smatrajući ga perverznim i bestijalnim. I potajna nada da će ostati bez obzira na sve, na sav teret koji on sa sobom nosi.

Za nju to je bila tačka prekida. Možda nikada tako eksplicitna i tako snažna, jer možda nikada više niko nije skupio dovoljno smelosti da prekorači sve granice, da umetnički razbija tabue, da krši pravila i da, nenamerno uništi život jednoj mladoj glumici. Nakon ovoga, sam Bertoluči se zarekao da takve filmove više neće snimati. I tada je, verovatno tako i mislio.

Sa 27 godina mislila sam da je ovo najtužniji deo i sve ostalo je nekako palo u zapećak. I, onda nekih 15 godina kasnije, reših da bih mogla još jednom da ga pogledam. I, prođe taj deo, i osta u senci onoga što sledi. Uvoda u poslednji tango. Oni odlaze u  plesnu dvoranu u kojoj se održava finale u amaterskom igranju tanga. Voditeljka najavljuje poslednji krug – poslednji tango. Njih dvoje upadaju na podijum među takmičare. U početku sve i dalje liči na igru, ali devojčici igračka postaje dosadna. Taj ocvali, muškarac, ogoljen do srži postaje otužni pajac, neko od koga želi da pobegne. On, nažalost, tada otkriva da je bezmerno voli, do one granice da joj priznaje i najbizarnije detalje svog života. Suviše mnogo za nekog u ranim dvadesetim. Sasvim dovoljno za nekog u njegovim godinama. On želi da provede život sa njom, ona samo želi da pobegne.

I počinje trka kroz Pariz. Ona ga moli, preklinje, preti. On u svemu vidi igru, izazov – matori lav u poslednjoj trci, hipnotisan mladim plenom. Ona utrčava u svoju zgradu. On ulazi za njom. Ona misli da se dokopala sigurnosti doma, ali on uspeva da uđe i u stan za njom. I počinje da joj priča o budućnosti. Ona vadi očev pištolj i puca u njega. On je pita kako se zove. Ona mu odgovara.  On tetura do terase, pada zgrčen… poslednji pad Parizu. Rano jutro. Sunce.

Ona okreće brojčanik na telefonu. Čeka policiju. Smišlja dobru laž. Da spere svaki trag njegov sa sebe. Odrastanje. I tu je kraj.

I wanna know your name.

Jeanne.

Our children.

Our children.

Our children...

will remember.

I don't know who he is.

He followed me in the street.

He tried to rape me. He's a lunatic.

I don't know what he's called.

I don't know his name.

I don't know who he is.

He tried to rape me.

I don't know.

I don't know him.

I don't know who he is.

He's a lunatic.

I don't know his name.

Objavljeno na http://www.lajk.ba/da-li-je-tango-najtuzniji-u-parizu/6a00e54f9153e088330147e24b2607970b-800wi

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (4)

  1. Sjajno si ovo ispričala! Prava, emotivna filmska kritika, kakve retko imam prilike da čitam. Učinila si da mi film bude puno lepši i bolji, nego što ga pamtim. Više sam volela knjigu, koju sam nekome pozajmila i nije mi je vratio! Obzirom da je, svojevremeno, „Tango“ bio taboo i ljuta pornografija, možda je moja knjigica i spaljena! :-)
    Svakako, oborila si me s’nogu!

    1. Hvala ti, draga S. :) Ovaj film sam kao klinka dugo čekala zbog čuvene scene koja je u to vreme bila vaaaaaaau… :) No, kad me je u jednom trenutku pukla tuga ovog filma, taj kraj postao je jedan od najtužnijih filmova koje sam gledala. Hvala ti, možda je vreme da ponovo pogledaš film?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Da li je tango najtužniji u Parizu?

6a00e54f9153e088330147e24b2607970b-800wi

Marlon Brando i Marija Šnajder. On na izdisaju svoje lepote, ona graciozna, lepa i bezobrazno mlada. Slučajan susret u Parizu. Igra počinje. On se bori sa svojim demonima – neko mu je ubio ženu, neko im je ubio ljubav mnogo pre nego što je ona fizički ubijena. Ostaje mu u amanet hotel u kome su i njih dvoje živeli, prepun izgubljenih duša, večitih samaca u gradu ljubavi. Ona – još uvek larva koja za nekoliko dana treba da se pretvori u leptira. Iz razigrane devojke u udatu mladu ženu.

Oboje od sebe beže u jedan prljavi stan u srcu Pariza, vodeći ljubav bez mnogo priče, bez imena, bez ljubavi. Može li se to onda nazvati vođenjem iste? Ili bi ovde bilo prikladnije upotrebiti sve moguće sinonime koji asociraju na čisto animalni deo tog čina? Da, verovatno bi bilo prikladnije, ali ostavljam mašti da dovrši. Ja bih se ovde osvrnula na manje poznate detalje legendarne scene sa margarinom – zbog koje većina i krene da gleda ovaj film.

Brando i Šnajderova. Na podu. On je iza nje. U njegovoj ruci je komadić margarina (valjda zbog ovoga ona reklama koja govori o tome da … mi se u sve meša… nikada neće imati čisto kulinarsku konotaciju – a verujem da je marketinški tim upravo na tu kartu i igrao).

Ova scena je, prema njenom iskazu, zauvek uništila njen život. I sam Bertoluči je kasnije priznao sa je bila premlada za sve to, i da jednostavno nije mogla da shvati o čemu se rad i šta je trebalo da dočara gledaocima. Za Marlona je to bio, kako je on pokušavao da joj to objasni, samo film, ali se Marija nakon te scene osećala silovanom i njene suze u filmu bile su prave, istinske suze poniženja i bola. Za mene lično jedna od najtužnijih filmskih scena, kada se gleda u kontekstu čitavog filma. Njegov pokušaj da vidi do kojih granica će ga ona trpeti, koji je to trenutak posle kog se neće pokupiti i otići smatrajući ga perverznim i bestijalnim. I potajna nada da će ostati bez obzira na sve, na sav teret koji on sa sobom nosi.

Za nju to je bila tačka prekida. Možda nikada tako eksplicitna i tako snažna, jer možda nikada više niko nije skupio dovoljno smelosti da prekorači sve granice, da umetnički razbija tabue, da krši pravila i da, nenamerno uništi život jednoj mladoj glumici. Nakon ovoga, sam Bertoluči se zarekao da takve filmove više neće snimati. I tada je, verovatno tako i mislio.

Sa 27 godina mislila sam da je ovo najtužniji deo i sve ostalo je nekako palo u zapećak. I, onda nekih 15 godina kasnije, reših da bih mogla još jednom da ga pogledam. I, prođe taj deo, i osta u senci onoga što sledi. Uvoda u poslednji tango. Oni odlaze u  plesnu dvoranu u kojoj se održava finale u amaterskom igranju tanga. Voditeljka najavljuje poslednji krug – poslednji tango. Njih dvoje upadaju na podijum među takmičare. U početku sve i dalje liči na igru, ali devojčici igračka postaje dosadna. Taj ocvali, muškarac, ogoljen do srži postaje otužni pajac, neko od koga želi da pobegne. On, nažalost, tada otkriva da je bezmerno voli, do one granice da joj priznaje i najbizarnije detalje svog života. Suviše mnogo za nekog u ranim dvadesetim. Sasvim dovoljno za nekog u njegovim godinama. On želi da provede život sa njom, ona samo želi da pobegne.

I počinje trka kroz Pariz. Ona ga moli, preklinje, preti. On u svemu vidi igru, izazov – matori lav u poslednjoj trci, hipnotisan mladim plenom. Ona utrčava u svoju zgradu. On ulazi za njom. Ona misli da se dokopala sigurnosti doma, ali on uspeva da uđe i u stan za njom. I počinje da joj priča o budućnosti. Ona vadi očev pištolj i puca u njega. On je pita kako se zove. Ona mu odgovara.  On tetura do terase, pada zgrčen… poslednji pad Parizu. Rano jutro. Sunce.

Ona okreće brojčanik na telefonu. Čeka policiju. Smišlja dobru laž. Da spere svaki trag njegov sa sebe. Odrastanje. I tu je kraj.

I wanna know your name.

Jeanne.

Our children.

Our children.

Our children...

will remember.

I don't know who he is.

He followed me in the street.

He tried to rape me. He's a lunatic.

I don't know what he's called.

I don't know his name.

I don't know who he is.

He tried to rape me.

I don't know.

I don't know him.

I don't know who he is.

He's a lunatic.

I don't know his name.

Objavljeno na http://www.lajk.ba/da-li-je-tango-najtuzniji-u-parizu/

Comments (0)

    1. Za mene jeste. Kažu da svaku knjigu, ako je moguće treba pročitati tri puta jednom kad si mlađi od pisca, drugi put kad imaš isto godina i treći put kad ga prerasteš… Tako je i sa filmovima… Mene je ta poslednja scena i intimno negde pogodila… ta činjenica o deci… dok umire od ih sanja… a nisu se ni rodila.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.