SMEJU LI NAŠA DECA DA BUDU NESAVRŠENA

„Mislim da smo poslednja generacija koja je na teži način morala da pridobije zanimanje ili pažnju svojih roditelja. U mnogim slučajevima postigli smo to prekasno. Nisu smatrali da su deca nešto čudesno, već neprilika, nedorađen teret. Pretvorili smo se u izgubljenu generaciju rođenih zavodnika. Morali smo iznaći prefinjenije metode od pukog vučenja za rukav ili plakanja da bi na nas obratili pažnju od nas se zahtevao nivo kao kod odraslih ili bar da ne smetamo i da pustimo starije da pričaju.

Prvi put kad sam ti pokazala školski pismeni sastav koji je dobio nagradu – mora da sam imala oko osam godina – rekla si mi da ti ne pokazujem ništa dok ne budem imala hiljadu napisanih stranica, da manje od toga nije i nije ozbiljan pokušaj. Dobre ocene su prihvatane kao nešto normalno, loše kao nešto neprijatno, ali bez mnogo gužve i kazni. Danas mi je kuća ispunjena crtežima mlađeg sina, a slušam starijeg kako svira klavir s istim uvažavanjem kao da je vaskrsli Bah.

Poneka se pitam šta će biti kad deca iz te nove generacije čije su majke smatrale majčinstvo religijom – žene koje su dojile decu do njihove pete godine, a onda sisu zamenile špagetima, žene čije su jedino zanimanje, briga i srha postojanja bila deca, koje decu obrazuju kao da će vladati carstvom, koje preplavljuju društvene mreže slikama svog potomstva, ne samo s rođendana i putovanja, već na klozetu ili noši (nema neskromnije ljubavi od savremene majčinske ljubavi) – odrastu i postanu ljudska bića tako manjkava, protivrečna i nesrećna kao što smo mi, možda, čak i više, jer ne verujem da može ostati neozleđen iko koga su slikali dok sere…

Milena Buskets, „I ovo će proći“, Laguna

Saved from flickr.com Visit 2fb Photo by Brittany Blevins Photography on Flickr
Saved from flickr.com Visit 2fb Photo by Brittany Blevins Photography on Flickr

Mnogo se prašine ovih dana diglo oko toga kakva su nam deca. 

Nisu naša danas deca ni bolja ni gora od nas. Ono po čemu se razlikujemo jeste naš odnos prema njima. Mnogo smo ovih dana čitali o sve lošijoj deci, i s druge strane roditelji (ne svi) svu krivicu za loše rezultate svoje dece vide u nastavnicima. A istina je negde na sredini. 

Pre nekih 20-30 godina školovanje je bilo samo jedna od životnih faza. Odrastali smo sa saznanjem da je naša sudbina u našim rukama. Roditelji su nam prilično rano predočavali koje su nam mogućnosti – ako učimo ići ćemo na fakultet i oni će nam platiti školovanje. Ako ne učimo – završićemo zanat. I zaposliti se jer besposleni nismo mogli pod njihovim krovom da boravimo.

Niko nije govorio o tome da je onaj s fakultetom bolji od onog ko se opredelio da ne studira – znam mnoge iz svoje generacije koji su smatrali studiranje traćenjem vremena – to su bile četiri godine radnog staža više  u to vreme. 

Neke stvari se nikad ne menjaju

Dobrih i loših nastavnika je bilo i u naše vreme. Nama su roditelji branili da pričamo loše o nastavnicima, i nisu svaki čas bili u školi da se bune. To ne znači da su smatrali da su nastavnici nepogrešivi već su nas učili da poštujemo autoritete. Problemi su rešavani u školi, kod direktora. Škola je imala važnu ulogu u svakoj zajednici – a nastavnici i roditelji su bili u istoj misiji – pravljenja čoveka od mladog bića. Zato je bilo potrebno sačuvati autoritet nastavnika ali i vaspitnu ulogu škole.  Nisu nam pravdali izostanke – morao si da budeš debelo bolestan da bi ostao kod kuće.

Čemu su nas još na taj način učili:

  • da nismo centar sveta i da se u životu nećemo sretati samo s dobrim i predusretljivim ljudima
  • da moramo da naučimo da se izborimo sami za sebe
  • da ne pokleknemo kada je teško
  • da naš život zavisi od našeg odnosa prema njemu 
  • nisu nam stvarali nerealnu sliku naših dometa

Škola po meri srednjeg đaka

Škola i tada i sada je bila krojena prema „srednjem“ učeniku. Šta to znači? Uz malo truda, redovno pohađanje nastave, urađene domaće zadatke – svako je mogao da ima zaključenu trojku. Četvorke i petice su zahtevale malo više truda i rada. Nismo išli na privatne časove – jer naši roditelji nisu očekivali čudesa od nas – koliko učiš i kako radiš tako će ti biti. U mojoj generaciji je bilo samo tri učenika sa Vukovom diplomom. 

I danas je škola namenjena istim učenicima. I danas neka deca znaju za prosek, a neka za četvorku i peticu. Ali danas roditelji od dece očekuju previše i često je detetov uspeh u školi  njihovo statusno merilo. Privatne časove nisu izmislila deca  – na to njih ih naviknu roditelji. Nastavnici ne bi davali privatne časove da ih ne angažuju roditelji. Deca bi bila redovnija u školi, slušala bi na času, zapitkivala svoje nastavnike, dolazila na dopunske i dodatne da im roditelji nisu ponudili mogućnost da ih neko podučava.

Sada dete zna:

  • da ne mora da ide redovno u školu
  • da ne mora mnogo da se trudi
  • da je dovoljno da kaže da mu to nije u školi objašnjeno
  • da ne mora da dolazi sat vremena ranije na dopunsku nastavu
  • da ne mora uopšte da pazi na času

jer će roditelji sve rešiti privatnim časom. Vremenom dete ide na toliko časova da roditelji više ne znaju kako to da isfinansiraju – ali ni tada ne traže tu trunku krivice u sebi već je krivac u većini slučajeva nastavnik. Ne branim nastavnike – ima ih loših. Kao što ih je uvek bilo i biće ih. Kao i u svakom poslu ima nas dobrih i loših. Motivisanih i nemotivisanih. Rođenih da budu predavači i onih koji taj posao samo odrađuju. 

Na privatnim časovima se retko kad pojave dobra deca čiji roditelji žele da im omoguće da uče više od onog što škola nudi. Da dodatno razviju njihove talente. Takva deca dolaze na dodatne časove, takva deca vas vuku za rukav, traže više, ali i daju više.

Šta sam u stvari htela da kažem?

Volela bih da roditelji iskreno odgovore na  pitanje – zašto deca idu na privatne časove? Da li:

  • zato što imaju jedan iz određenog predmeta?
  • zato što ne mogu da se pomire sa ocenom manjom od petice?
  • zato što su im prethodno dozvolili da ne dođu na proveru (usmenu/pismenu) – da bi sa privatnim nastavnikom doterali ocenu do maksimuma?

Da li svako dete mora da bude odlično? Da li svako dete mora da upiše fakultet? Da li ste i vi, dragi roditelji redovno išli na privatne časove, ili ste do rezultata dolazili svojim trudom? 

 

Moj savet: pustite decu da budu deca.

Pustite ih:

  • da sami otkriju koje su im mogućnosti
  • da uče na svojim grešakama
  • da nauče da su jedine granice one koje im mi postavimo – (šaljući ih na silne časove mi ih u stvari učimo da nisu dovoljno dobri da bi sami došli do rezultata)
  • naučite ih da se suoče sa izazovom (za njih učenje i ocena treba da budu izazov i radost)
  • prihvatite da možda vaše dete ne želi da studira
  • prihvatite i volite svoju decu

Za kraj – hajde da krenemo iz početka – pustimo decu da otkrivaju svet – a mi, roditelji i nastavnici budimo oni koji će im pomoći da rašire svoja krila i shvate da mogu sve – ako budu uporni i vredni. 

I bez ikakvog dogovora, na istu temu iz drugog ugla – Negoslava

 

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (10)

  1. Stojim 100 posto iza svega što si napisala. Dete sam roditelja koji su stajali iza svih mojih odluka, i kad sam upisivala srednju trgovačku, i kad sam posle toga upisivala književnost, i kad sam odlučila da radim i studiram uporedo. Uvek su, pritom, naglašavali da „od sedenja nema ništa“ i da fakultet nije najvažnija stvar na svetu. Sve to danas imam na umu gledajući svoje mišice kako rastu. Pre dva dana su prepešačile 12 km i uspele se na 650 m nadmorske visine. Kada, ako, nekada u životu pomisle da ne mogu, da im je teško, podsetićemo ih na ono za šta su sposobne. Njihovi će biti izbori kojim stazama žele da idu. Za početak će ići u najbližu osnovnu školu, a ne u „najbolju“ u centru grada. Za početak, idu i državno, a ne u privatno obdanište. I verujem da u životu neće samo birati staze, već da će neke morati same da krče. Mogla bih mnogo da pišem o ovome, kao i o onome što vidim oko sebe, ali ću se zaustaviti ovde i ponoviti da si 1000 posto u pravu.

    1. Hvala ti, draga moja virtuelna porodico! :) Ti svim tvojim tekstovima pričaš upravo o pozitivnom vaspitanju na delu. Ako decu roditelji, vaspitači, učitelji, deke, bake… ne podržavaju da idu dalje, više, bolje, prema svojim željama i mogućnostima – dobićemo generacije koje će bez nas moći samo da sednu i plaču. Upravo imamo primer dve devojke u jednom odeljenju – imaju dovoljan broj izostanaka da već sad budu upućene na vanredno školovanje – jedna bi odmah pristala i završila očas posla školu i počela da radi – ali za mamu je to skandal, mada ona neće da se školuje dalje. Druga ne želi na vanredno, mama ne može da smisli takvu ideju, ali nju ta ista majka i dan danas za svaku, ali baš, draga, za svaku sitnicu odvodi iz škole. Boli je glava… nervozna je… gladna je… hladno je… I sad je u situaciji da ne zna kako dalje, da je priterana uza zid… i sad će verovatno da krene priča o lošim nastavnicima i nerazumevanju…

      1. Moja najbolja drugarica iz detinjstva je htela na književnost zajedno sa mnom. Pošto je završila srednju medicinsku, a mama joj je bila medicinska sestra (pretpostavljaš zašto je upisala baš tu srednju školu), ona je morala da upiše medicinski fakultet. Mučila se dve godine i odustala. Sad radi kao fizioterapeut. Poznata priča. Roditelji mogu da budu takvo zlo, i prema svojoj deci, a prema nastavnicima koji su tu da bi na njih mogli da prebace svoju krivicu, tek.

        1. Ja sam se sada setila sebe – tata je jako hteo da ja budem učiteljica – toliko da mi nije dao da upišem Karlovačku… uz milion obrazloženja – a ja otišla i upisala se – znajući da će sva radost, ali i mogući neuspeh biti samo moji. Opet, moja sestra je žarko želela veterinu (srednju) a tata sad poučen time da sam ja baš se lepo provela u Karlovačkoj navali na nju – Karlovci ili ništa drugo… Ona je tamo i završila, i bila srećna, ali samo zato što je to bilo vreme najvećeg prosvetnog štrajka, pa ni jedna škola nije imala prijemne osim specijaci poput KG. I tako smo obe – jedna namerno, druga slučajno završile tamo… :)

    1. Hvala, Biljana! Kad bismo svi seli i iskreno porazmislili – došli bismo do istog. Nisu nam deca loša, nismo ni mi loši, nisu ni roditelji loši – a opet se ponekad teško razumemo. A opet, svi smo na istom zadatku – samo treba truda i treba ulaganja. Ali, radost koju doživimo kad uspešno ispratimo dete u svet… to je nešto neprocenjivo.

  2. Bravo Meri! Razumno i sa puno iskustva! Divno se se ti i Negoslava upotpunile.

    Znaš što sam primijetila? Pitaj nekog roditelja kako mu je dijete, što radi, i ako je ono završilo fakultet, svatko će s ponosom to istaknuti. Ako je pak završilo zanat, rijetki će roditelj to s ponosom reći. Nego se krene ispričavati, često i dijete kritizirati. Ne znam jesi li ti to doživjela, ali ja jesam, i to jako, jako često. A što je tako sramotno ako dijete završi zanat i postane ono što voli? Danas si netko samo ako imaš diplomu, pa makar ti ničemu ne služila.
    Zbog toga se vrši i takav pritisak na učitelje i djecu, traže se krivci, traži se savršenstvo, zagorčava život i jednima i drugima.

    1. Upravo Mirna. Ispričaću ti iz iskustva – desi se da roditelji pošto poto žele da im dete ide u gimnaziju – a dete voli recimo da kuva, da šije, da crta… šta god. Dete položi prijemni, roditelji ga nateraju da krene u neželjenu školu i onda takva deca godinu dana prave pakao od svog života – ne uče, ne rade, beže, ometaju časove – sve sa ciljem da roditelji shvate. Padnu na popravni i tek tada ih ispišu i prebace tamo gde je od početka trebalo da budu. I ta deca postanu vrhunski stručnjaci u svom poslu – ali je trebalo da prođe čitava jedna godina da roditelji prihvate da ne želi svako da studira. Drugo, znam dosta roditelja koji premeštaju decu sa fakulteta na fakultet – plaćaju skupo školarinu – jer žele svom detetu najbolje. To dete više nije dete – to je mlada osoba – i dok njegovi vršnjaci već odavno imaju svoj život – ovi ostaju taoci neostvarenih želja roditeljskih. Stvaramo nekad izgubljenu generaciju da bismo pred svetom glumili… A dete samo treba pustiti da prati svoj ritam i biti mu podrška – kad zatraži. Nije posao ono što nas određuje – treba da budemo srećni što smo zdravi, što imamo jedni druge… Ima divnih roditelja… a ni ovi drugi nisu loši – mi se možda malo mučimo s njima dok im je dete u školi – ali jednog dana, kad se sve završi – ostaju oni jedni drugima… Hvala ti!

  3. Čini mi se kao da smo imale idej da pišemo u nastavcima – toliko ova dva naša teksta imaju dodrnih tačaka, mada iz različitih uglova pisani. I bez obzira na to, posmatrano kao samostalna celina, tekst je sjajan.
    Samo da još ima ko da ga čuje.

    1. Ispada da smo se dogovarale – a ja sinoć dok sam završavala svoj tekst videh tvoj… i u toku večeri još nekoliko drugih sa istom polaznom tačkom. Ljudi su isprovocirani što je dobro, o deci i školovanju se priča, što je dobro, otvaraju se pitanja – i onaj ko hoće da se zamisli – razumeće… I, da znaš da čuju, samo teško je odreagovati… treba vremena da se saberu misli. :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.