SMEJU LI NAŠA DECA DA BUDU NESAVRŠENA

„Mislim da smo poslednja generacija koja je na teži način morala da pridobije zanimanje ili pažnju svojih roditelja. U mnogim slučajevima postigli smo to prekasno. Nisu smatrali da su deca nešto čudesno, već neprilika, nedorađen teret. Pretvorili smo se u izgubljenu generaciju rođenih zavodnika. Morali smo iznaći prefinjenije metode od pukog vučenja za rukav ili plakanja da bi na nas obratili pažnju od nas se zahtevao nivo kao kod odraslih ili bar da ne smetamo i da pustimo starije da pričaju.

Prvi put kad sam ti pokazala školski pismeni sastav koji je dobio nagradu – mora da sam imala oko osam godina – rekla si mi da ti ne pokazujem ništa dok ne budem imala hiljadu napisanih stranica, da manje od toga nije i nije ozbiljan pokušaj. Dobre ocene su prihvatane kao nešto normalno, loše kao nešto neprijatno, ali bez mnogo gužve i kazni. Danas mi je kuća ispunjena crtežima mlađeg sina, a slušam starijeg kako svira klavir s istim uvažavanjem kao da je vaskrsli Bah.

Poneka se pitam šta će biti kad deca iz te nove generacije čije su majke smatrale majčinstvo religijom – žene koje su dojile decu do njihove pete godine, a onda sisu zamenile špagetima, žene čije su jedino zanimanje, briga i srha postojanja bila deca, koje decu obrazuju kao da će vladati carstvom, koje preplavljuju društvene mreže slikama svog potomstva, ne samo s rođendana i putovanja, već na klozetu ili noši (nema neskromnije ljubavi od savremene majčinske ljubavi) – odrastu i postanu ljudska bića tako manjkava, protivrečna i nesrećna kao što smo mi, možda, čak i više, jer ne verujem da može ostati neozleđen iko koga su slikali dok sere…

Milena Buskets, „I ovo će proći“, Laguna

Mnogo se prašine ovih dana diglo oko toga kakva su nam deca. 

Nisu naša danas deca ni bolja ni gora od nas. Ono po čemu se razlikujemo jeste naš odnos prema njima. Mnogo smo ovih dana čitali o sve lošijoj deci, i s druge strane roditelji (ne svi) svu krivicu za loše rezultate svoje dece vide u nastavnicima. A istina je negde na sredini. 

Pre nekih 20-30 godina školovanje je bilo samo jedna od životnih faza. Odrastali smo sa saznanjem da je naša sudbina u našim rukama. Roditelji su nam prilično rano predočavali koje su nam mogućnosti – ako učimo ići ćemo na fakultet i oni će nam platiti školovanje. Ako ne učimo – završićemo zanat. I zaposliti se jer besposleni nismo mogli pod njihovim krovom da boravimo.

Niko nije govorio o tome da je onaj s fakultetom bolji od onog ko se opredelio da ne studira – znam mnoge iz svoje generacije koji su smatrali studiranje traćenjem vremena – to su bile četiri godine radnog staža više  u to vreme. 

Neke stvari se nikad ne menjaju

Dobrih i loših nastavnika je bilo i u naše vreme. Nama su roditelji branili da pričamo loše o nastavnicima, i nisu svaki čas bili u školi da se bune. To ne znači da su smatrali da su nastavnici nepogrešivi već su nas učili da poštujemo autoritete. Problemi su rešavani u školi, kod direktora. Škola je imala važnu ulogu u svakoj zajednici – a nastavnici i roditelji su bili u istoj misiji – pravljenja čoveka od mladog bića. Zato je bilo potrebno sačuvati autoritet nastavnika ali i vaspitnu ulogu škole.  Nisu nam pravdali izostanke – morao si da budeš debelo bolestan da bi ostao kod kuće.

Čemu su nas još na taj način učili:

• da nismo centar sveta i da se u životu nećemo sretati samo s dobrim i predusretljivim ljudima
• da moramo da naučimo da se izborimo sami za sebe
• da ne pokleknemo kada je teško
• da naš život zavisi od našeg odnosa prema njemu 
• nisu nam stvarali nerealnu sliku naših dometa

Škola po meri srednjeg đaka

Škola i tada i sada je bila krojena prema „srednjem“ učeniku. Šta to znači? Uz malo truda, redovno pohađanje nastave, urađene domaće zadatke – svako je mogao da ima zaključenu trojku. Četvorke i petice su zahtevale malo više truda i rada. Nismo išli na privatne časove – jer naši roditelji nisu očekivali čudesa od nas – koliko učiš i kako radiš tako će ti biti. U mojoj generaciji je bilo samo tri učenika sa Vukovom diplomom. 

I danas je škola namenjena istim učenicima. I danas neka deca znaju za prosek, a neka za četvorku i peticu. Ali danas roditelji od dece očekuju previše i često je detetov uspeh u školi  njihovo statusno merilo. Privatne časove nisu izmislila deca  – na to njih ih naviknu roditelji. Nastavnici ne bi davali privatne časove da ih ne angažuju roditelji. Deca bi bila redovnija u školi, slušala bi na času, zapitkivala svoje nastavnike, dolazila na dopunske i dodatne da im roditelji nisu ponudili mogućnost da ih neko podučava.

Sada dete zna:

• da ne mora da ide redovno u školu
• da ne mora mnogo da se trudi
• da je dovoljno da kaže da mu to nije u školi objašnjeno
• da ne mora da dolazi sat vremena ranije na dopunsku nastavu
• da ne mora uopšte da pazi na času

jer će roditelji sve rešiti privatnim časom. Vremenom dete ide na toliko časova da roditelji više ne znaju kako to da isfinansiraju – ali ni tada ne traže tu trunku krivice u sebi već je krivac u većini slučajeva nastavnik. Ne branim nastavnike – ima ih loših. Kao što ih je uvek bilo i biće ih. Kao i u svakom poslu ima nas dobrih i loših. Motivisanih i nemotivisanih. Rođenih da budu predavači i onih koji taj posao samo odrađuju. 

Na privatnim časovima se retko kad pojave dobra deca čiji roditelji žele da im omoguće da uče više od onog što škola nudi. Da dodatno razviju njihove talente. Takva deca dolaze na dodatne časove, takva deca vas vuku za rukav, traže više, ali i daju više.

Šta sam u stvari htela da kažem?

Volela bih da roditelji iskreno odgovore na  pitanje – zašto deca idu na privatne časove? Da li:

• zato što imaju jedan iz određenog predmeta?
• zato što ne mogu da se pomire sa ocenom manjom od petice?
• zato što su im prethodno dozvolili da ne dođu na proveru (usmenu/pismenu) – da bi sa privatnim nastavnikom doterali ocenu do maksimuma?

Da li svako dete mora da bude odlično? Da li svako dete mora da upiše fakultet? Da li ste i vi, dragi roditelji redovno išli na privatne časove, ili ste do rezultata dolazili svojim trudom? 

 

Moj savet: pustite decu da budu deca.

Pustite ih:

• da sami otkriju koje su im mogućnosti
• da uče na svojim grešakama
• da nauče da su jedine granice one koje im mi postavimo – (šaljući ih na silne časove mi ih u stvari učimo da nisu dovoljno dobri da bi sami došli do rezultata)
• naučite ih da se suoče sa izazovom (za njih učenje i ocena treba da budu izazov i radost)
• prihvatite da možda vaše dete ne želi da studira
• prihvatite i volite svoju decu

Za kraj – hajde da krenemo iz početka – pustimo decu da otkrivaju svet – a mi, roditelji i nastavnici budimo oni koji će im pomoći da rašire svoja krila i shvate da mogu sve – ako budu uporni i vredni. 

I bez ikakvog dogovora, na istu temu iz drugog ugla – Negoslava