Žene ne traže mnogo, samo traže konstantno – ili srećan nam 8. mart

Sutra će umreti čitavo jedna generacija karanfila. Ili, bolje rečeno, ovih dana je umrla, upakovana i sutra će samo biti prosleđena do svog konačnog boravišta, ili na svoju pretposlednju stanicu – jer jedni nikada neće ni otići iz cvećare, drugi će ostati zaboravljeni na nekim stolovima na nekim državnim poslovima,  a treći će uspeti da se dočepaju domova onih žena. Poslednja stanica – kontejner.

Šta bi rekle sve one žene koje su se borile i izborile za ženska prava da mogu da vide na šta se sveo 8. mart? Nisam feministkinja, daleko imagessam od te priče koliko i od meseca i ostalih nebeskih tela, ali jesam žena i ponosim se time. Ali, ne samo 8. marta. Nije se Klara Cetkin borila za dan karanfila. Ni za decu koja se jednom sete da donesu cvet mami, za muževe koji se dosete na povratku sa posla da bi mogli da odnesu jednu poluuvelu biljku supružnici, za učenike koji pokušavaju da „potkupe“ svoje učiteljice i nastavnice jedan dan u godini, jednim tužnim cvetom.

Osmi mart je dan žena, koji treba praznovati zbog prava koje su žene dobile.  Osmog marta 1857. godine radnice tekstilne industrije i drugih industrija držale su jedan u niz protesta tražeći poboljšanje uslova rada, povećanje plata, bolji položaj u društvu. Te protestantkinje je policija napala i proterala. Te iste žene su osnovale prvo udreženje žena, dve godine nakon ovog događaja i 8. marta svake naredne godine su sledili novi protesti. Jedan od najznačajnijih je protest iz 1908. godine. Tada je 15000 žena marširalo ulicama Njujorka, tražeći pravo glasa, kraće radno vreme i bolje plate.

Godine 1910. Druga Internacionala je organizovala prvu Međunarodnu konferenciju u Kopenhagenu i tada je 8. mart, na predlog nemačke socijalistkinje Klare Cetkin, proglašen za Međunarodni dan žena. I od tada se on i slavi kao takav.

E, sad, ne znam za podatak – da li su crveni karanfili možda stvarno tada poklanjani drugaricama (doba komunizma) na njihov dan. Ali, znam da su mnogi zaboravili šta je uošte 8. mart, zbog čega se praznuje i zbog čega je važan.

Ne kažem da bi trebalo da izađemo na ulice da pravimo nove proteste, ali nije ni daleko od toga. Danas žene imaju plate, bolje uslove za rad, kraće radno vreme, ali bolje u odnosu na šta? Kraće u odnosu na koga? Ima još mnogo stvari za koje bi žene mogle da dignu glas – pravo na rađanje i neotpuštanje sa posla zbog toga, pravo na jeftinu dečiju hranu i odeću, pravo na zdravu porodicu (što zaista podrazumeva barem usklađeno radno vreme – da majke uspeju da budu uz svoju decu), pravo na godišnji odmor (ne na dve nedelje u kojima se kreči, stavlja zimnica, ili čak radi neki dodatni posao da bi se otplatili računi, skupile pare za ogrev, kupile knjige za školu…), pravo na jednostavan život.

Može i ovako: pravo na slobodno vreme, na kafu sa prijateljicama, na kupovinu novih stvari u regularnim prodavnicama, pravo na to da kupe parfem u parfimeriji, a ne iz treće ruke, pravo na odlazak kod frizera jednom nedeljno… Znam, ovo zvuči banalno, ali je istinito. Jedan cvet u jednom danu neće promeniti svet. Samo će umreti cvet. Zadovoljna i srećna žena čini srećnim i čitav svet. Osmeh na majčinom licu podrazumeva osmeh na detetovom. Radosna žena jeste i radost njenog muškarca. Osmehnuta i radosna žena jeste pokretač posla.

Ženama ne treba mnogo. Treba samo konstantno. I, opet, ne pišem ovo iz ugla feministkinje. Jer nisam to. Ja sam žena obična, srećna, nasmejana, pokretač, jer osmi mart jeste moj praznik – jeste dan kada se setim i pomislim na sve one žene koje su se borile i izborile za ono što ja danas imam. Jeste moj praznik jer je njihova borba dovela do toga da imam i posao i platu i pristojne uslove za rad. Utoliko jeste moj praznik. Ali, nije moj praznik ako me se neko seti samo tog dana, ako misli da će jedan odmrznuti karanfil, zavijen u celofan da promeni moj svet. carnation_pink

I, da se razumemo. Volim poklone. Mnogo. Volim priče koje dobijem na poklon, volim cveće koje mogu da negujem i gajim, volim parfeme, knjige, tašne, lagala bih i bila bih licemerna kad bih tvrdila drugačije. Volim lepe stvari, i, osmi mart, upravo zahvaljujući tim hrabrim ženama s kraja 19. i početka 20 veka, jeste datum koji slavim jer je njihova borba omogućila da sve te lepe stvari koje volim mogu i sama sebi da priuštim. Zbog plate, i ravnopravnosti. I mogu i ja da poklonim.

Stavite prst na čelo, večeras, sutra, kad pročitate ovo i pomislite – šta za vas, drage moje znači osmi mart? Dan žena i ili dan mrtvog cveća? Jeste li ikad pomislili zbog čega slavimo i šta slavimo? I, da li je to jedini dan u godini kada vas se neko seti i pokloni malo pažnje i celofan sa drškom, jer, često taj tužni crveni cvet i ne stigne u komadu do kuće…

Srećan nam praznik, srećno nam pravo na to da budemo ŽENE, srećno nam martovsko sunce… Srećan nam osmi mart :)

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (5)

  1. Nikada nisam volela karanfile, a znam da je to baš zbog 8. marta, nekad, ako hoćemo i sad, kao da osim tog cveta ne postoji drugo. Volim onaj sitan, lila, mirišljavi karanfi, ali ovaj, zglavkar, kako ga ja zovem NE. Jedno vreme sam omrzla čak i osmi mart, iz istog razloga, ali i zbog toga što su ga muškarci pretvorili u svoje slavlje uz opijanje i svu vrstu ružne muzike u čemu smo im mi, žene, i ne znajući pomagale, kao uostalom u mnogo čemu što smo, i ne sluteći kuda će nas to odvesti. E danas, posve sigurno znamo dokle smo stigle i sasvim sigurno znamo da JESTE vreme za neke nove demonstracije zbog svega što ste napisali, a ja ne bih da se ponavljam, ali između ostalog i da se tim demonstracijam jasno stavi do znanja muškom svetu, jer ipak i dalje živimo u svetu gde muškarci sve kroje i prekrajaju po svojoj volji, da ne može više da zamišljaju da ako smo ih pustile da to rade, da misle da je to tako i u redu ili za uvek. Vreme je da podele prestanu, ne samo one tipa rodne neravnopravnosti, koje su bile u početku, već APSOLUTNO sve, počev od manje plate za isti posao, neravnopravnosti u podeli kućnih poslova, vaspitanja deca itd . itd. Sve znamo očemu ja to pišem, a ako nastavim, možda se i naljutite,jer sam odužila, a nije mi namera. Za mnoge buduće, lepše i srećnije za ženu osme martove, e za to jesam, ali za karanfile NE:)

    1. Draga Olivera, neću se naljutiti. Drago mi je da vas je moj tekst podstakao da iskažete svoje mišljenje sa kojim sam se i ja u tekstu složila.
      Inače, i ja volim taj sitan karanfil – đulašik.. tako se zove ovde, kod nas, ili turski karanfil, koji predivno miriše.
      Treba da živimo jednako i ravnopravno bez obzira na pol, veru, godine… i to ste dobro rekli. Hvala vam, i hvala što ste tu. :)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.