Kakav život živite – realan ili onaj u kome se sve podrazumeva?

Zašto nisi potvrdio da dolaziš?

Zašto se nisi javio  da si dobro doputovao?

Što mi nisi javila da je stigla plata?

Što mi nisi rekao da ti je stalo do mene?

Zašto mi nisi rekla šta misliš o mom tekstu?

 

Na svako od ovih pitanja druga strana odgovara podizanjem obrva i rečenicom – ŠTO DA TI ODGOVARAM/PIŠEM/JAVLJAM – pa PODRAZUMEVA SE!

Ovo je uvek vrati u detinjstvo koje možda u mikro razmeri nekom može delovati tako davno, ali zbilja nije bilo tako baš, baš davno. Prvi FIKSNI telefon u našu kuću uveden je kad sam imala skoro 16 godina. Kompjuter sam dobila kada sam imala 24 godine, prvi mobilni telefon, i to ne svojom voljom, kupila sam kad sam imala 30 godina.

USPELA SAM DA ZAVRŠIM ŠKOLU I FAKULTET

Da. Mada nisam imala telefon uspevala sam svako jutro da se probudim i stignem na vreme u školu. Čak i da sam na trenutak pomislila da se vratim u krevet nisam:

a) mogla da pošaljem poruku mami da mi danas nešto nije dobro pa bi bilo lepo od nje da mi opravda časove  (niti je mama imala mogućnost da samo pozove razrednu, već bi morala da ide do škole, i pogleda ženu u oči, a to je već podrazumevalo i trošenje vremena i laganje gledanjem u oči).

b) nisam mogla da javim drugarici da ću kasniti pa da pokuša da me ne prijavi ili ako mnogo kasnim da kaže da sam bolesna

c) nisam mogla da šaljem poruke razrednoj u kojoj je obaveštavam o svemu gore navedenom

Učila sam redovno, u zavisnosti od toga koliko me je koji predmet interesovao, ali vrlo redovno jer  nisam mogla da ukucavam u mobilni ili neki od PEDOVA? (još uvek ne pravim razliku između Aj i I peda…)  čitave sastave, formule, prevode, lekcije… Nisam mogla na času da tražim informacije na Internetu, nisam mogla putem SMS poruka da šaljem zadatke nekom ko ume da ih reši i da čekam rešenje. Odrasla sam na – U SE I U SVOJE KLJUSE. I, za divno čudo, mnogih stvari se i danas sećam, i ponosim se time. Opšta kultura i obrazovanje. Znanje.

MOJI RODITELJI SU ZNALI ISTO KOLIKO ZNAJU I RODITELJI DANAS

Uspela sam da završim osnovnu školu a da me roditelji nisu svaki čas zivkali da čuju jesam li dobro. Istina, nisu ni mogli jer tada je mobilni telefon, barem na ovim našim prostorima, bio misaona imenica. No, kad se prisetim jednog događaja iz trećeg razreda mislim i da su mogli ne bi to radili. Naime, išli smo u školu u prirodi – sedam dana na Testeru. Mama je sastavljala spisak toliko potkošulja, gaća, ovoliko majica, peškira… Moj otac, kad je shvatio šta ona radi uze taj papir i iscepa ga uz reči da ako sam dovoljno velika da putujem – dovoljno sam velika i da zapamtim šta sam ponela i šta bi trebalo da vratim, ali i ako ne vratim, nije smak sveta.  I, još joj je, onako usput napomenuo, mada mislim da je ta poruka bila više namenjena meni, da mu ne pada na pamet da vozi mamu do odmarališta i da se lepo odlučimo sada, mogu li ja sama sedam dana bez roditelja tamo ili ne. (Ihaj, naravno da sam mogla, i te dve usputne poruke mog oca ostavile su dubok trag u mom vaspitanju i osamostaljivanju – PUTUJ, IGUMANE, A MANASTIR ĆE TE DOČEKATI NA ISTOM MESTU GDE SI GA I OSTAVIO. BITNO JE DA SI TI SPREMAN ZA PUT.

Kad sam počela da izlazim, roditelji su mi rekli do kada treba da se vratim. Naučili su me pre toga, valjda kroz sve te godine vaspitanja, pričanja i ostalih taktičkih mera koje roditelji već preduzimaju, kako treba da se ponašam, ili ne ponašam, šta je pristojno a šta ne. Nismo bili drugari – oni su bili moji roditelji (i danas su to), autoriteti, neko kome sam poverena od strane neke više sile (ne pokušavam da budem fina, ali ovde se ne radi o tome kako se prave deca, već o tome da smo baš mi u datom trenutku dati određenom paru ljudi iz nekog razloga) da me pripreme za život i da me onda puste da se snalazim sama, najbolje što znam.

Kad me puste u izlazak jedino što im je ostajalo jeste nada da su sve predradnje dobro odradili i da ću se zdrava i čitava vratiti. Nisu mogli svaki tren da me zovu da čuju gde sam, jesam li dobro, pijana, drogirana, sa nekim gilipterom, ili sedim na klupici u centru, pijem vodu i posmatram ljude koji prolaze. Šta radim nisu mogli da znaju do sutra, i to ako budem voljna da im saopštim – jer ipak bila sam tinejdžer. I za divno čudo, svaki put kad sam se vratila oni su spavali, bezbrižno. Nekoliko puta sam naletela na mamu (koja se slučajno baš tada probudila da ide u toalet) i koja je tako nekoliko puta shvatila da sam prekoračila vreme do kada je trebalo da se vratim kući, ali me je takođe videla u jednom komadu, i dalje normalno obučenu, u normalnom stanju. I uz obavezno – pričaćemo ujutru (zbog kašnjenja), ona je nastavljala da spava jer sve je bilo u redu.

Danas se roditelji pravdaju da su vremena drugačija, pa zato moraju svaki čas da zovu decu. I onda im deca kažu da su dobro, da eto sede i pričaju (što najčešće i rade), da nisu tamo gde ne bi smeli da budu (što takođe jeste najčešće tačno), da su sa tim i tim (što takođe jeste najčešće tačno), ali su mogli da kažu i obrnuto – jer mobilni telefon je upravo zato divna sprava što možete da kažete šta god hoćete, bitno je da se javite kad zazvoni – jer najveći problem i jeste – što se ne javlja – da se nešto nije desilo – a dete je možda u toaletu, muzika je preglasna ili se ljubi sa momkom/devojkom… pa nekako nije baš voljno da razgovara. Ali, ako je i propustilo poziv, pa čak i ako je u stanju kog se roditelj pribojava  – pijano, drogirano… ne mora da priča – dovoljno je da napiše – e, prevelika je buka, ne čujem šta pričaš, samo da ti napišem da je sve ok… I roditelji srećni.

Sve slično kao kad sam ja bila dete, roditelji potpuno isto znaju ili ne znaju. Jesu vremena drugačija, ali ako je napolju toliko strašno, to što dete ima telefon neće ga spasiti od opasnosti, suštinski. Dobar je da pozove tatu da na kraju večeri dođe po dete, dobar je da se pozove taksi i to je to. Kako će dete normalno da odraste ako ga stalno držite na kratkoj uzici? Jesu li i vas tako proveravali? Iskreno?

 

DRUŽILA SAM SE SA PRIJATELJIMA I BILA O SVEMU OBAVEŠTENA

 

Da, svet je postojao i pre telefona. Ako sam htela da se vidim sa drugaricom a ja prošetam do nje. Kucnem na prozor i ispričamo se ili uđem da nastavimo priču. Ako slučajno nije bila kod kuće, ostavim poruku njenim roditeljima da sam je tražila i da ću u to i to vreme sigurno biti kod kuće, pa neka dođe do mene. I čitala sam novine, slušala radio i gledala televiziju.

IMALA SAM MOMKA I NISMO IMALI PROBLEM SA VIĐANJEM

 

Naravno, ako vas roditelji ne kazne time da nema izlazaka. Prvo dobro je to vreme bilo – nismo se mogli skrivati iza monitora, poziva, porukica i igrica u nedogled. Nismo bili u nedoumici – da na svetu postoji toliko divnih devojaka ili mladića pa ako se počnem zabavljati sa nekim iz svoje sredine, možda ću propustiti tamo nekog ko mi se smeška 500 km dalje. Mada je i 50 km sasvim dovoljna razdaljina (danas je, čini mi se, mnogima i 500 metara put dug nepolaska na njega). Znači, naše prve ljubavi bile su iz najbližeg okruženja. Dečaci su prilazili devojčicama, one su pre toga davale tajne znake, baš kako to i treba, pa smo se prvo samo dugo držali za ruke, pa posle dugo vremena prvi put poljubili i tako redom.

Sastanci su se dogovarali u školi, i morao si dobro da promisliš želiš li i možeš li jer nisi mogao u poslednjem trenu da otkažeš, kao danas, mobilnim, ili preko Interneta. Čak su i raskidi bili zdraviji – licem u lice, pa se lepo ispričamo i objasnimo da nismo jedno za drugo. Reč je bila važna. I, da nije bilo Interneta i objavljivanja statusa u vezi, bez veze… što dodatno traumira decu. Nije bilo slika, nije bilo lažnih priča i hvalisanja. Bilo je samo odrastanje i otkrivanje prvih ljubavi.

 

***

Ako sam se sa nekim nešto dogovorila to je tako moralo da bude pa makar padale sekire. Reč je bila važna. Nije postojala mogućnost da nekom otkažete sastanak, da se ne pojavite na dogovorenoj kafi, da ne dođete na selidbu prijatelju, da ne pomognete ako ste obećali – jer kad biste nešto rekli tako je moralo i da bude.

Nekako bi trebalo da smo sada sigurniji što se tiče dogovora, odgovora i sličnih stvari, ali nije tako. Upravo dostupnost ulenjuje ljude i daje im mogućnost da olako shvataju neke stvari.

– Javiću ti do večeras da li sam slobodan. (A ja do večeras treba da grickam nokte i razmišljam da li da nešto započinjem ili ne, jer, po Marfiju, ako nešto započnem taj neko će baš večeras i samo večeras imati vremena za mene).

– Zovem te kad krenem s posla, ako budem imaovremena, pa da pijemo kafu. (Sad, da li ja treba da sedim potpuno spremna i očekujem taj možda poziv, jer kad taj krene s posla ja realno imam nekih 15 minuta da stignem na neko mesto, da se pre toga spremim, da prekinem posao koji sam radila, da otkažem možda već nešto dogovoreno, jer kad on krene… možda će imati vremena za mene).

– Javiću vam sutra da li ćemo imati čas.

– Kako nemate termin za mene? Pa rekla sam vam da ću verovatno danas moći da dođem…

– Jesam, primio sam tvoju poruku, mail, sms… Pa podrazumeva se da sam pročitao, shvatio, razumeo…  (hm, pa nisam mislio da bi trebalo da ti dam do znanja šta mislim o svemu tome, ili da te barem obavestim. Pozdrazumeva se).

E, sad razumem da je nekad pismo poslato putem pošte moglo da ne stigne na adresu. Ako mi neko nije odgovorio u roku od 7 dana (mislim na teritoriju tadašnje YU, gde je najviše dva dana trebalo da stigne pismo, dva da promisliš o odgovoru i još dva da se vrati), prvo bih pomislila da je moje pismo možda zalutalo, ili da se primaocu, ne dao Bog nešto desilo. Nije se podrazumevalo da je taj neko dobio moje pismo i da nije našao za shodno da odgovori. Stvar opšte kulture, poštovanja, drugarstva, ljubavi… šta li, ali nismo jedni druge uzimali zdravo za gotovo.

E, sad danas postoji sva ova divna tehnologija koja ima veliku upotrebnu vrednost (pronaći, naučiti, pročitati, napisati, pratiti neku objavu, biti u toku), ali apsurdno je da veoma mali broj ljudi koristi ovo u te svrhe. Tehnologija za običnog čoveka jeste kao multipraktik koji pruža bezbroj mogućnosti da se lakše skuva ručak, a domaćica recimo samo secka luk u njemu. Deci koja ne umeju još ni da pišu roditelji podmetnu kompjuter – neka se dete igra (prevedeno, neka me ne gnjavi) – i dete se igra, kad malo poraste otvori profil na FB i druži se virtuelno, kad još malo poraste počinje da stvara virtuelnu sliku o sebi, ne izlazi iz kuće, jer to isto dete ne postoji u realnom svetu i ne može da se suoči sa njim. Ne drogira se, ne pije, nema straha od neželjene trudnoće ili polno prenosivih bolesti – nema jer nema dodira sa realnošću – ali postoji jedna mnogo veća opasnost – dete je postalo ovisnik o kompjuteru i Internetu. Realni ovisnik. Oduzmite mu isti i imaće realnu apstinentsku krizu. Ali, o tom u sledećem tekstu.

I, vreme je da privedem kraju ovaj tekst . Dakle danas postoji mnogo načina da ljudi budu u kontaktu ali:

1. sve su usamljeniji

2. sve su više samoživi

3. sve su  „zaglupljeniji“ morem neproverenih informacija koje se uzimaju zdravo za gotovo

4. sve su  neodgovorniji jer žive virtuelni život u kome se sve podrazumeva

5. sve su otuđeniji – jer šta će mi dva realna drugara kad imam 1000 virtuelnih

6. sve se manje kvalitetnih veza i brakova sklapa jer:

a) nema druženja mimo virtuelnog sveta

b) sve je na tacni, pa i privatan život, jer kad nastanu problemi, ljudi se sve češće poveravaju svojim virtuelnim prijateljima, prave lažne profile  i proživljavaju neku paralelnu virtuelnu vezu u kojoj je „partner“ divan, dobar, pažljiv, pun razumevanja, spreman na sve, jer se u virtuelnom svetu sve podrazumeva. Za to vreme realne veze i brakovi pucaju jer onaj parnter iz realnog sveta nije uvek tako dobar, raspoložen, doteran, duhovit, pametan (Gugl je čudo) pa ga je bolje zameniti virtuelnim kog verovatno nikada nećete sresti, a i kad ga sretnete, velika je šansa da ćete shvatiti da ste baš zbog njega i Inteneta straćili, upropastili… najbolje stvari i trenutke iz realnog života. U kome se ništa ne podrazumeva. Jer život je životan koliko i vi sami…. i predivno nepredljiv za razliku od mašine.

Zato, pričajte, budite u kontaktu sa prijateljima, tražite realnog parntera, ne odgađajte sastanke u poslednjem trenutku, ne držite ljude u neizvesnosti, odgovarajte na postavljena pitanja, obavestite prijatelje, roditelje, parntere da njihove poruke stižu do vas, pričajte o tome, budite realni, dobri, odgovorni, puni ljubavi prema svetu oko sebe. Oslanjajte se na porodicu, bračnog druga, roditelje, prijatelje, poštujte dogovore. Svet je lepo mesto i oko vas žive zanimljivi ljudi. Pružite im priliku da vam pokažu svoje pravo lice i da se vi njima prikažete u pravom svetlu.

Ne podrazumevajte, već živite!