Ovaj tekst je objavljen u julu 2016. godine kada sam prvi put pročitala Lusi Barton. Objavljujem ga u integralnoj verziji jer utisak je ostao isti, uz neke male nijanse jer  7 godina je jedan životni ciklus.

Namera mi je da vam pišem o nekim knjigama koje mogu da vam pomognu u određenim situacijama, da budu podrška, da možete u njima da nađete utehu ili da shvatite da niste usamljeni u određenoj situaciji. Jedna od tih knjiga jeste i ZOVEM SE LUSI BARTON – Elizabet Straut, u izdanje Booka. I dok sam se ja predomišljala i sabirala naiđoh na tekst na blogu Nemam ime imam komentar. Čitala sam post na blogu i razmišljala da li bih ja napisala isto. U stvari, razmišljala sam kako bih vam uopšte dobližila ovo delo, naizgled jednostavno, a opet tako slojevito. U ovom trenutku ću vas uputiti na već napisan tekst devojke čije ime ne znam jer ga na blogu nema… jer, da, to jedan dobar prikaz određenih slojeva knjige.

Zašto je knjiga mene tako duboko dirnula

Ono što je mene duboko dirnulo u njoj jeste nešto sasvim drugo. Lusi Barton je u bolnici. Tamo provodi više meseci. U posetu joj ne dolazi muž jer ne podnosi bolnice (i kad dođe, to čini samo iz krajnje nužde), ne dolaze joj prijateljice, kolege, ne dolaze ni ćerke, ne dolaze ni roditelji… Lusi ne boluje ni od kakve zarazne bolesti, niti umire, sama bolest je samo deo scenografije – a opet ona tamo nikog nema. Lusin suprug posle nekog vremena obaveštava njenu majku o bolesti o ona dolazi na nekoliko dana u posetu. 

Lusina priča je, u stvari priča o porodičnim odnosima

Lusina priča je priča o usamljenosti, neshvaćenosti, potragom za ljubavlju, zamagljenim međuljudskim odnosima, događajima obavijenim velom tajne, koji tek nakon mnogo godina postaju jasni akterima priče. 

Lusina majka tih nekoliko dana provodi sedeći uz njen krevet, odbijajući da joj donesu pomoćni ležaj, odbijajući da legne da spava, odbijajući bilo koju vrstu interakcije koja uključuje pokazivanje emocija. 

No, neću danas o knjizi već o nečemu o čemu sam sve vreme razmišljala.

Razmišljala sam o svojoj majci koja je tokom života imala nekoliko epizoda dužeg boravka u bolnici. Njena majka nikada nije bila pored nje. Ne zato što to nije želela već što, nešto mislim, nije ni znala da joj je ćerka tamo. Bile su dovoljno udaljene jedna od druge te je mogla da sakrije tu činjenicu od nje. Moj ujak, mezimče moje bake, imao je prilično ozbiljnu operaciju i dugo vremena je proveo u bolnici… i baka ni tada nije bila prisutna. Mama i drugi ujak su je pripremali i objašnjavali (sve bi oni i tada prećutali da ujak nije ostao bez glasnih žica, a tu činjenicu nije bilo baš lako sakriti). A porodica moje majke je jedna od onih koja je kao pupčanom vrpcom vezana i možete ih zaustaviti samo ako im ne kažete da se nekom u porodici nešto dešava. 

Moj otac je taj koji je taj koji je uvek insistirao da se nikom od šire familije ne govori o bolesti, bolnicama – već da se javi kad sve prođe. U jednoj od takvih situacija, kada je mama bila u bolnici, a ujak slučajno saznao, došlo je do malog verbalnog sukoba – naime jako je zamerio tati što prećutkuje takve stvari. Pitao ga je – kako bi objasnio, kada bi se, ne daj Bože nešto desilo? I bio je u pravu – jer ako se nešto desi, oduzeli ste najbližima pravo da budu deo priče. Dovodite ih do svršenog čina. Terate ih da prihvate krajnji ishod – a da nisu imali vremena da prođu kroz čitavu priču.

Opet, razumem i svog oca. On je želeo najbolje. Verujem da je želeo da zaštiti i sebe od svakodnevnog ponavljanja priče da je ona dobro, da ju je video, da se ne brinu ništa. Želeo je da time što minimalizuje priču o bolesti, minimalizuje i samu bolest. Želeo je možda da on bude jedina spona njena sa spoljnim svetom – možda je to njegov način da pokaže svoju ljubav. Ljudski odnosi su slojeviti i nedokučivi. Nekad i nama samima nije jasno zašto smo u nekoj situaciji baš tako postupili, da li smo mogli drugačije bolje, pametnije. 

Najlakše je osuditi. Malo teže je pokušati da zamislimo da smo u određenoj situaciji. Možda najteže je ostati distanciran i ne donositi sud. Mi mislimo kako razumemo tuđe postupke, dajemo sebi za pravo da osuđujemo, branimo, napadamo, pretpostavljamo. Započinjemo svoje monologe time da smo znali, osetili, mogli da očekujemo od nekoga… a u stvari uvek mašimo metu. 

Krhko je naše znanje, i iskustva nam se nikada neće poklopiti sa iskustvom onog o kom donosimo sud. Čak i da možemo da uđemo u njegove cipele, ili da budemo u njegovoj koži, opet bismo to bili mi, samo malo izmešteni iz fokusa. 

Čak i kad se distanciramo, izmestimo, mi smo opet sveprisutni upravo podsećajući ostale na to da se ne mešamo. Jer, avaj, kakva bi to distanca bila kada ljudi ne bi znali da smo se mi od nečega ogradili. 

Zakomplikovali smo sve što je moglo da bude jednostavno. I sada nam jedino ostaje da budemo nežni prema sebi i jedni prema drugima. To nam je što nam je. :)