NEVIDLJIVA ŽENA

„Nestaje li prvo lice?

Ma kakvi, nije lice prvo! Iz današnje perspektive znam da lice nestaje posljednje. Ne zagledaš se u njega, ali ga vidiš, susrećeš se s njim svakodnevno. I oni oko tebe, gledaju još samo tvoje lice.

Prvi simptomi nevidljivosti počinju u krevetu, ne na ulici. U bračnom krevetu. Moj muž i moja nevidljivost usko su povezani. Počelo je na moj šezdeset i treći rođendan.“

Slavenka Drakulić, „Nevidljiva žena i druge priče“

nevidljiva žena
Foto: Ron Lach from Pexels

Čitam intervju  s Paulinom Poriškovom, poznatom manekenkom. Isti pojam nevidljive žene, kao kod Slavenke Drakulić koristi i ona da bi opisala činjenicu da je sada u pedesetim godinama i da joj to teško pada.

Poriškova  je pre nekoliko meseci na svom instagram nalogu ispod svoje fotografije napisala: Često pomislim kako je prokleto teško biti žena. Teško je biti žena iznad 50 godina jer te izbace iz svih kombinacija. Postoji taj neki čudan period između – izgledaš sjajno poput Džej Lo i izgledaš kao Beti Vajt. Kao da između to dvoje postoji neka mrtva zona, pa ja onda pokušavam da popunim baš taj prostor… Juče sam imala mali nervni slom, ali već danas sam puno bolje. Na neki način, to me oslobađa. Ujedno, to me i plaši jer to nisam želela ali moram da naučim da letim koristeći sopstvena krila.“

Varljiva zamka mladosti

Mladost je ohola i tako uverena i samouverena. Vidljiva i prepoznatljiva. Javna i glasna. Nedostaje joj iskustvo, ali to nadoknađuju stav, svež odraz u ogledalu, lice zategnuto i rumeno jer svi životni sokovi su u nama, na vrhuncu. Mladost je pupoljak, u koji je sabrano sve, svi potencijali, ideje, obrazovanje, porodični bekgraund, socijalne veze – sve uvezano u taj još neotvoren cvet. Taj trenutak u kom mislimo da je ceo svet naš.

Zauvek – prva predrasuda

Onda pomisliš, sad je vreme za porodicu, decu, putovanja na koja nismo stizale dok smo radile na sebi, okreneš se oko sebe i shvatiš da se tvoj pupoljak počeo otvarati, a da neki novi, sveži, mlađi izdanci stoje tu, tik iza tvojih leđa. I da borba tek počinje. Umesto uživanja, počinje trka protiv vremena. Pametne, učene, znamo da je ona unapred izgubljena jer jedino što ne možemo da pobedimo jeste upravo vreme, ali, naivno verujemo da će neko čudo da se desi, i da će nama poći za rukom da ga prevarimo i barem produžimo trenutke u punom cvatu.

Stereotipi i strah od godina

Devojke koje s trideset misle da su na pragu starosti, žene koje se u četrdesetim grčevito bore za svoje pozicije jer solidarnosti nema, ili je retka. Neko novi čeka na naše mesto. Čini nam se da sat prebrzo otkucava. Razapete između želja tela, mašte, lepote koju životne okolnosti pred nas postavljaju – jer sada možemo sebi da priuštimo sve što u mladosti nismo mogle i zarad čega smo žurile da postanemo ovo što sada jesmo, mi u stvari ne uživamo.

Društvo nas tera da mislimo da smo stare. Da će nas telo uskoro izdati, da više nismo atraktivne, da je vreme da se uozbiljimo u svakom pogledu. Da se, kako Vedrana Rudan kaže, pretvorimo u staklo.

 I čekamo trenutak kada ćemo biti razbijene

Predrasude u vezi s godinama i onim za šta smo sposobne i na šta spremne teško je iskoreniti. Treba biti dovoljno jaka i bez straha od nadolazeće mladosti, da bi se zaustavila trka s vremenom. Potrebno je da naučimo da se razumemo, poštujemo i pomažemo. Da shvatimo da smo mi već bile u tim cipelama, ili da ćemo uskoro mi u iste uskočiti. Tome niko, ko je imao sreću da ostane dovoljno dugo živ, nije uspeo da umakne.

Nevidljiva žena, Slavenka Drakulić
Foto: preuzet sa zvanične stranice izdavača „Laguna“

U svojoj knjizi Nevidljiva žena i druge priče Slavenka Drakulić piše o onome o čemu se na ovim prostorima još uvek tako glasno ćuti. O starenju. O procesu koji počinje onog časa kad smo se rodile. O načinu na koji se svaka od nas sa tim nosi – jer ovaj svet, što je civilozovaniji, to se teže nosi sa starošću. U nekim godinama postajemo suvišne, nevidljive. Društvo nema strpljenja za nas. I dok svet neumitno ide dalje, mi postajemo sve sporije, zaboravnije, usamljenije. Ono što smo tokom godina naučile i pretvorile u iskustvo jedino nam ostaje. Prijatelji, partneri polako odlaze, i mi smo sve svesniji da smo možda i jedini svedoci nekih trenutaka. Postajemo krhke, u svakom smislu te reči. Ako sa svim ovim možemo da se nosimo kao što smo to radile s ostalim fazama života, pred nama je još jedna avantura. Suze i smeh. Pitanja i sabiranje odgovora. Ako na to nismo pripremljene, onda je ono što nas čeka jedna velika izvesnost – beskrajno čekanje kraja i kajanje za propuštenim.

Pišući o Drakulićkinoj  knjizi, Vedrana Rudan postavlja retoričko pitanje:

„Čitati? Ne čitati? Svakako pročitati! Upoznaj starost koja u tebi čuči. Tvoja prijateljica, tvoja stvarnost, tvoja budućnost.“

Fragmenti koji čine naš život

Slagalica će biti popunjena na kraju. A za to treba ostariti. Za to treba proći život u svim njegovim pojavnostima. Niko ne kaže da moramo tako i tom stazom kojom  su žene pre nas većinom išle. Pristajući na to da od njih ostane samo lice. Jer su sve ostale delove sebe obezličile.

Delom smo i same krive za to što nas ne vide. Da bismo ostale vidljive i da i dalje dajemo pečat ovom svetu, moramo da odrastemo. Razumemo svoje majke. Da ne budemo prestroge prema njima, a sve u strahu da ćemo možda jednog dana biti kao i one.

Ako uspemo da razumemo svoje majke i nađemo u svom srcu nežnost za njih, za trenutke kada one postanu bolno svesne da ih je starost sustigla, možemo da menjamo sebe i svoj odnos prema starosti. Možemo u njima da vidimo svoju budućnost i to je možda jedinstvena prilika za promenu.

Videti kako ćemo izgledati, kako ćemo se ponašati, kakav ćemo odnos imati prema godinama, blagoslov je. Možda nam je teško kad shvatimo u kom pravcu njihova starost ide, ali to nije razlog za lament nad sobom i sudbinom. Shvatiti zašto su pristale da budu nevidljive, zašto im starost teško pada, gde i kada su mogle drugačije, jesu lekcije za nas.

Nevidljiva žena
Foto: Photo by Ron Lach from Pexels

Ne žaliti ni za čim

U svom poslednjem, kod nas prevedenom delu, Jalom kaže, između ostalog, da starost treba dočekati ne žaleći ni za čim. Živeti, proživeti, iskoristiti prilike, putovati, družiti se, stvoriti korisne navike. Biti svestan kad je vreme povući se iz nekih aktivnosti, i posvetiti se određenim  radostima koje jednostavno samo oplemenjuju naš život.

Starost je sabiranje mudrosti. Uživanje u onom što možemo i prihvatanje onog što više ne možemo. Umetnost starenja je i deo kulture jednog naroda, a naše su majke, bake, tetke one koje prenose svoja iskustva i pomažu nam da budemo i ostanemo vidljive, da budemo prisutne kako u javnom životu, tako i u svom privatnom, od očiju javnosti sklonjenom delu života.

Naš je izbor da li ćemo biti nevidljive ili ćemo se izboriti protiv predrasude da je svet krojen po meri mladosti. Jer, ako pristanemo na to, mi unapred osuđujemo sve buduće generacije žena na istu onu trku s vremenom, umesto da im primerom pokažemo da svako vreme nosi svoju lepotu i breme.

 

fb-share-icon0

Leave a Reply

Your email address will not be published.