Žedne mi ptice, bratanac…

pticeO čemu, bratanac, da ti pričam? Veruj mi… ma ne veruj mi ništa, ne znam više da li samo za mene ne važi ono da seda kosa mudrost nosi… Bolje ti je, dete, da stanem dok još mogu, jer ako dozvolim da me priča ponese, neću umeti da se zaustavim. K’o da mi neko lopatu da, pa kopam duboko po sebi i svaki put se, ponadam, bratanac, da ću najzad iščupati ono što boli čitav život, da ću najzad dobiti onih svojih pet iskrenih minuta sreće, pa se u tom zanosu toliko ostrvim dubeći tom lopatom po sebi, da, mada znam da bacam po najmilijima, mislim, oprostiće oni meni, samo da izbacim ovu žuč, razumeće da mene boli više, ali još samo ovaj put, jer tu sam na korak do dna samog sebe.

Nemoj me pitati šta to grize u meni, ne pitaj, jer da znam ne bi mi se sada sve činilo promašenim. Ne sabiram ja dane, ja ih oduzimam, podvlačim, i pokušavam podeliti ne bih li lakše ove svoje džakove nosio. Znam, nisam slab, ali sve mislim ako ih usitnim i nekako po smislu složim, moći ću i ključ do poslednjih vrata da nađem. Ali, ne ide.

A kažu ljudi, da mi laste pod srce staviš, tamo bi se svake godine vraćale. Kažu, valjda ne lažu. Sa dlanova vode piti, i nikad ne žeđati, koliko strpljiv u delima svojim umem da budem. I da trpim. I da podnesem sunce kao topao zagrljaj jedne davne žene, i sneg kao hladnu ruku koja ju je odvela, sve ja to mogu da podnesem. Žilavo, kao loza mi telo, čak ponekad sanjam da se u nju pretvaram i rastem iz ove zemlje koja me, valjda jedina i razume, i puštam korenje u nju, i čvornovato izrastam, naizgled sasušen, dok ne olistam svojim trudom i mukom. Sve to, bratanac, umem, i u snu i na javi.

I pitaš se, sigurno sada, šta me to muči? Ma, rekoh ti, ne traži ono što podneti ne možeš, ne išti ono što ne želiš dobiti, ne zazivaj reči, dečače. One su moja muka, moj crni ugalj koji kopam i čupam iz sebe, reči su te koje, kad udarim u žilu u sebi, poteku i ma koliko se trudio da ih zaustavim, one  ruše sve. I one mi lastavice oteraju, i zemlju sa korena speru.

Volim ih, rođeni moj, volim ih, ne samo zato što su moga korena deo, i ne samo zato što su, kao pod indigom ponekad, već ih volim i što pored svojih i moju muku stoički nose, i što me vole svaki put sve više – što jače udarim unutar sebe – snažnije guraju svoja srca pod moje. Lastavice.

Zato, pusti da ćutim. Ne traži što naći ne možeš i ne teraj mi što mi je ostalo. Bolje donesi jednu da na trenutak očistim dno, da sperem gorčinu, da umijem lice od soli i malo vode u dlan sipam. Žedne mi ptice.

Ostalo pusti…

Comments (8)

    1. Žeđaju jer nema ko da ugasi vatre u njima, da čuje ono što je duboko u njima pokopano, i boli. Ne vrede tu sredstva za komunikaciju, to je najdublje kopanje po sebi… i u sebi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.