U svom prvom romanu ,,Kratki rezovi„, Nataša Smirnov pripoveda o temi o kojoj se u našem društvu tako glasno ćuti.

Šta su kratki rezovi? To su posekotine koje osoba sebi nanosi, najčešće žiletom a kad su deca u pitanju, onda, u nedostatku drugog oštrog predmeta, metalnim delom izvađenim iz zarezača. Šta ono dobija ovim činom? Kratki rez – kratki predah od onog što je u duši boli. Sa čim ne može da se nosi. Što je toliko uznemirava da joj  treba nešto jače ne bi li skrenula misli sa emocionalnih i mentalnih trauma – nanoseći sebi kratak fizički bol. Nisam postavila pitanje zašto se ovo dešava jer kad bi postojao jednostavan odgovor, ne bismo imali ni decu koja svoju dušu leče povređujući telo.

 

Nataša Smirnov je napisala jedinstvenu knjigu na našim prostorima. Hrabro i bez uvijanja ona piše o svojoj porodici. Ali, ona ide još dublje, tražeći moguće odgovore u svom detinjstvu i odrastanju, porodici bez oca, majci koja se sa tim teško nosila, u svom braku, razvodu, prihvatanju životnih izazova. Kroz samoanalizu ona se suočava sa traumama koje je tokom odrastanja prošla, pokušavajući da možda i u tome nađe odgovor na pitanje zašto se njena kći na tako težak način suočava sa životom. Ako bismo, na prvu loptu pomislili da je greška u vaspitanju, demantuje nas činjenica da autorka ima još jedno dete koje sa sa istim životnim izazovima nosi na sasvim drugi način, i koje je, na neki način tačka oslonca za majku i sestru.

Iskreno, da ne znam glavnu junakinju, pomislila bih da je Nataša sve ovo izmaštala. A verujem da bi i ona volela da je to samo jedan san, jedna priča koja se završava u trenu kada zatvorite knjigu. Ali, ne. Mi prolazimo sa naša tri junaka kroz jednu tešku, ali istinitu priču, i mislim  da nas je Nataša nekih čak detalja i  sačuvala.

Niko ne treba da se suočava sa tolikim bolom i nemanjem odgovora na pitanje zašto i dokle. Niko ne bi trebalo da bude ni onaj koji sebi mora da nanosi kratke rezove, niti onaj ko se svaki put suoči sa novim krvavim tragovima i da po njima zna da je opet postalo preteško.

Nikom ne bi trebalo da odeljenje dečje psihijatrije u jednom periodu bude sigurna kuća. Sreća je da tamo postoje neki divni ljudi koji su saveznici roditeljima i deci u ovim mračnim trenucima.

Ovaj roman otvara mnoga pitanja i čitavom školskom sistemu, i psiholozima i psihijatrima u domovima zdravlja, socijalnim radnicima, roditeljima i čitavom društvu. Nedostaje nam više stručnih lica koja su upućena u ovu vrstu problema. Da li će oni biti zaposleni u školama ili domovima zdravlja, nije toliko važno, koliko je važno pomoći porodicama koje se sa ovakvim izazovima suočavaju. Kako autorka kaže, ovo postaje pandemija, a mi pokušavamo da je zaustavimo tako što o njoj ne pričamo.

Kako pomoći deci?

Kako pomoći roditeljima?

Kako obučiti što više psihologa i platiti ih, recimo, iz budžeta jer psihoterapija je, ključna u ovom procesu. Ovo se ne završi sa nekoliko seansi, i mislim da nekad čak ni novac nije u pitanju, već nedostatak terapeuta stručnih baš u ovoj oblasti. Isto tako, bi trebalo da se i nastavnici obuče kako da budu još jedan stub podrške roditeljima i deci.

Volela bih da pročitate ,,Kratke rezove“ Nataše Smirnov. Nakon toga ćemo se svi možda bolje razumeti.  Ja, i pored toga što znam junakinju, i još neku decu koja se hrabro suočavaju sa svim što život pred njih stavlja, kao što znam  i neke sada već odrasle mlade ljude koji su uz podršku svih navedenih karika u lancu, uspeli da se ostvare i pronađu smisao, ne umem da odgovorim na pitanje zašto, ali mogu da im budem tiha podrška.  Ono što znam jeste da su sva ta deca koju izuzetno pametna, radoznala, kreativna, ali su u isto vreme toliko nežna i krhka da vas svaki njihov rez boli kao da je vaš.