Време не гаси ватре само примири жар (1)

Данило раскопча горње дугме на јакни. Увек га загреју ове пролећне шетње јер, Ела га сваки пут наговори да обуче један детаљ више. Насмеши се, онако, више за себе, јер у ствари волео је он ту суптилну бригу своје жене.

Слушао је Џона како покушава да му објасни своје мисли. Помно је пратио сваку његову реч, начин на који разлаже чињенице, како плете мрежу својих мисли. „Паметно и мисано дете“, помисли Данило, „није ни чудо што не може да се снађе у овом свету. Не траже се више они који прате мисао, данас је водиља интерес. Но, и сам сам крив. Кад сам се повукао из посла, дечак је таман кренуо у школу. Био је мој лек од депресије и осећања бескорисности.“
Данило је мног времена проводио са Џоном. Био је то његов најмађи унук, драго и изузетно паметно дете, али увек у сукобу са околином. Није трпео просечност, лењост, бесциљност. „Како гени знају да прескоче генерацију, ето, ни једно од моје петоро деце није наследило нарав и карактер мојих предака. Сви су некако меки и топли на Елу. Највећа брига им је материјална сигурност и кад то задовоље, они су потпуно срећни. А, ово дете, оно носи дубоке мисли, тешка превирања у себи. Њега интересује суштина, он је нешто што ме враћа на нека далека места.“
Џон је необично личио на деду. Био је висок, усправан. Коса црна, не као гавраново крило, више као нека нијанса гара, а очи као у ланета. Увек помало тужне, као да се иза сваке среће крије мала туга – или како је он то волео да објасни, као да се иза сваке мале туге крије велика срећа, па му је поглед увек негде између те две мисли. И Данилове су биле исте. Данила су почеле да једу године, па је за који сантиметар био нижи, али за својих осамдесет био необично виталан. Само су га боре и седа коса подсећале на то да време неумитно пролази.
Прилазили су кући и из даљине видеше да Ела са неким прича на капији. Кад их је угледала, нешто је рекла саговорнику и он се окрену у правцу двојице мушкараца. Данило схвати да њих чека, па мало убрза корак.
„Добар дан, господин Данило Никовић?“ упита човек.
„Да.“
„Борис Благотовић, први секретар у амбасади СР Југославије. Имам писмо за вас и нека званична документа. Молим вас, само да ми потпишете да сте их примили.“
Данило, кога су овде, у Америци звали Дан, осети благу слабост у ногама, али само климну главом и руком показа човеку да уђе у двориште. Седоше на трем. Данило узе писмо и документа, и потписа…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.