U koži prosvetnog radnika – ili trn i šuma iz ugla plavuše

Opet, samo nekoliko reči iz mog ugla. Onog plavušinog.

Pitam se, ko su ti ljudi koji rade u školama? Da li su svi isti, isto se ponašaju, isto uče decu, isto traže, ništa daju? Da li je prosveta, da li su nastavnici, učitelji, profesori svi jedan čovek – tj. jedna persona koja prima sigurnu, veliku platu i ne radi ništa?

– Prosvetni radnici imaju velike plate i ne moraju da dižu kredite, pa im ni tih +/- 40.000 podeljeno u dva dela nema odbitak za kredit.

– Ništa ne kupuju na administrativnu zabranu, jer im je plata velika.

– Nemaju ni decu, pa ne kupuju knjige svojoj deci.

– Prosvetni radnici, zahvaljujući velikoj plati, barem dva puta godišnje idu na odmor – more i planina te su zdravi i nikad ne idu kod lekara.

– Ne piju lekove pa i na tome uštede.

– Ne jedu, ali ni njihova deca (koju verovatno ni nemaju) ne jedu pa im ostaje čitava plata.

– Ne oblače se, pa i na tome sigurno uštede.

– Ne kupuju stručnu literaturu, ne plaćaju svoje obavezne seminare, ne plaćaju fotokopiranje raznih materijala – pa se ta njihova velika plata još više uvećava.

– Nemaju odgovornost prema, u proseku 3o učenika, koji dolaze u školu, ne moraju da ih:

čuvaju

brinu o njihovom zdravlju

podučavaju

vode na eksurzije

vode kod lekara kada se onesveste jer drže dijetu, samopovrede se u školi, vode razgovore koje bi trebalo da vode roditelji (ali, prosvetni radnik je i profesionalni roditelj i psiholog, i dežurni policajac i lekar)…

Prosvetni radnik mora u svačije cipele (jer hteo, ne hteo deca ga uvuku u priče o kojima neki samo mogu da sanjaju…) a u cipele te persone koja se zove prosvetni radnik retko ko se stavi i zamisli se – da li bih ja to mogao?

Prosvetni radnik je plaćen +/-40.000 završio je fakultet, polagao za licencu, svake godine se naknadno školuje završavajući seminare i obuke da bi poboljšao svoj rad (i to o svom trošku najčešće jer škole ne mogu da plate tolike sate usavršavanja).

Prosvetni radnici su oni koji sa vašom decom provedu više vremena nego vi, čuvaju ih, brinu o njima, brinu o njihovom odrastanju, usmeravaju ih, slušaju njihove probleme, ali i dele lepe trenutke. Uče ih ponašanju, uče ih da uče, uče ih da postanu ljudi, zajedno sa vama – na istom zadatku.

Vode ih na eksurzije i za to dobijaju dnevnicu (koja jeste mala i nikakva, i ne bih o tome) i te eksurzije su stres jer setite se svog poslednjeg puta sa jednim detetom i brige da mu se nešto ne desi – pa to pomnožite sa minimalno 20toro druge dece koja nisu vaša, a o kojoj brinete i više nego o svom rođenom. Koji je to nivo stresa. Ako ne verujete, idite sledeći put sa svojim detetom na ekskurziju.

Kupovina knjiga? Ne formira prosvetni radnik cenu knjiga, nije on obećavao pa pogazio obećanje o besplatnim udžbenicima – deca učila moraju da imaju – i vi ste ih imali, sećate li se? Ne bogate se oni već izdavačke kuće od knjiga koje imaju toliku cenu.  Udzbenik, sem ukoliko to nije prvo izdanje, može i polovan da se kupi.

No, zašto bi neko razmišljao iz ovog ugla?

Prosvetni radnik je trn u svačijem oku, a od tog trna niko ne vidi šumu drugih, realnih problema…