Prođe avgust – hvatajmo trenutke

53c4a259328d15c2f20f3b85568e3d69Prođe avgust, srećo moja…

Ne rastajemo se, samo sam u niskom startu da ovom mesecu kažem zbogom, jer vreme nam je najbolji pokazatelj onog da u istu reku dva puta ne možemo, kao da ni jedan dan koji smo ispratili više nikada, osim u sećanju, vratiti nećemo. Ponekad uhvatim sebe u tim razmišljanjima – onda kad se stužim i čini mi se da klizim tamo gde ne treba. Pa se brzo vratim u ovo ovde i sad.

Kako postajemo zreliji – tako su nam zrelije i obaveze, dešavanja, pa i mogućnosti. Nekad, kad se moj dan sastojao samo od toga kako da ga uhvatim i iskoristim – to sam i uspevala. Ali neko drugi je tada spremao kuću, kuvao ručak, plaćao račune, dočekivao goste, išao u nabavku. Sve je to neko umesto mene radio, a moje je bilo hvatanje dana i trud da se nešto ne propusti.

Danas moje hvatanje dana izgleda drugačije. Uživam da pišem i svaki dan u kom uspem da ostavim pisani trag jeste delom ispunjen.

Sada sam ponovila test sa mog drugog bloga CVETNA TERAPIJA u vezi sa Rescue Remedy kapima. Prosto bih volela kada bi svi, čak i ako nemaju vremena da rade na sebi, da isprobaju  i druge blagodeti floriterapije, imaju uvek uz sebe ove kapi – da bi lakše i lepše prolazili kroz dan, da spreče stres da ih uvuče u svoje kolo, da bistre glave prođu dan, da uklone traumatične misli pred san. Ovo je slučajno ispalo kao pesma, ali RR i jesu pesma među cvetnim kombinacijama. No, verujem da za sve dođe vreme, pa i za to da se sve više okrenemo prirodi, suncu, dobrobiti i dobroti među ljudima.

Bila sam danas i na pijaci (hvatala sam baš ovaj dan). Volim susret sa ljudima, te neobavezne priče, nekoliko reči razmenjenih sa potpunim strancima, po jedan osmeh i idemo dalje. Volim boje jeseni na pijaci.

Na povratku kući srela sam dva prijatelja. Obojica imaju životnih problema – ali su došli do onog stepena kada u negativnom traže zašto je to dobro. Jednom žena treba da ostane bez posla, drugi je sam ostao bez norme u školi. I obojica imaju osmeh na licu.

Kaže mi prvi – do pre tri godine sama vest o tome da će ona ostati bez posla bila bi uzrok mnogim besanim noćima. Danas, znam da ćemo se nekako iz toga izvući… Reče čovek da je uspeo da regeneriše svoje srce (kaže – rekao mu je kardiolog da je to teorijski nemoguće, ali eto, kod njega se desilo – i još dodade lekar, ne znam šta radite, ali nastavite sa tim. :) A čovek se samo okrenuo maslinovom ulju, promenio neke navike i uživa u svojoj divnoj porodici.

Drugi kaže, dobio je normu u jednoj drugoj školi, kreće sve iz početka, ali srećan je, što je uz Božju milost, i sopstvenu upornost ostao na površini i da se sve dobro završilo.

Takvi susreti su melem i ne daju mi da tonem. Dan je već fantastično iskorišćen.

Vreme je za ručak. Vreme je da kuvam nešto – i to radim sa velikim uživanjem – jer u svaki obrok ugradim i deo sebe i ljubavi koju prenosim na sve one koji ga jedu.

Napisala sam dva teksta za naše nove prijatelje – Zelene strane i čekam da vidim kako će reagovati.

Spremam novi tekst za naše drage prijateljice iz časopisa Plezir, mislim da smo izabrale dobru temu i da će biti korisna za mnoge.

Sređujem pripreme i papire za školu, malo administracije. Ipak nam je Ministarstvo prosvete smanjilo papirologiju i to mnogo znači.

A, šlag na svaki dan jeste vreme koje provedem sa svojim dragim. On je dobrim delom moj vetar u leđa, moja bezrezervna podrška, neko ko se raduje svakom uspešnom trenutku, ima strpljenja da proprati sve od ideje do realizacije, koji istrpi sva moja kolebanja, koji mi zdušno pomaže da budem ovakva kakva jesam.

Njemu sam zahvalna što me je gurao da učim i stvaram i ulažem u sebe. Sada sam presrećna što ću ja moći da budem vetar u njegova krila. Da ih raširi i pokaže svoje mogućnosti i proširi svoje vidike. Mnogo sam srećna zbog toga.

Htela bih samo u jednoj rečenici da se ovde oprostim od svog strica, koji se pridružio onima što sa nebeske klupice gledaju na nas i na taj način nastavljaju da žive. Klupica postaje sve šira, sve ih je više na onoj strani, tako da oni prvi više nisu sami, a kako red na koga dođe, zna da će dočekan biti, pod dudom, sa čašicom dudovače. Zbogom… I neka ga anđeli, kao i ostale mile, čuvaju…

 

Prođe avgust… vreme da se rastanemo od njega i ukoračimo u sunčani septembar. Za sve one kojima taj stih znači više od reči – poklanjam jedno divno sećanje…

 

Prođe avgust – ili nek’ te on ljubi…

Bloger, predavač, floriterapeut

Comments (4)

  1. Uživala sam u tekstu do priče o stricu koja me je zabolela, zbog mojih na toj nebeskoj klupici… ali svejedno, lepo je pročitati nešto što može svakome da udahne malo proleća pred ovu kišnu jesen.

    1. Da. Nisam spomenula da bi tog dana mom dedi bio rođendan. Stric je otišao, sa njim je moja porodica provela veći deo života – živeli smo kuća do kuće… Jednostavno hvatamo dan i trenutke. Htela sam da napišem i koliko toga nisam stigla u ovom avgustu, koliko ljudi nisam posetila ovog leta, koliko toga mi je proklizilo kroz prste, ali bilo bi to ponavljanje jer s godinama, svima nama tako stvari teko…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.