Čovek ujeo psa – deca pretukla Rašu Popova – šta je sledeće…

Moj mikrokosmos je moje sklonište od sveta. Od loših vesti, negativnih ljudi, malicioznih priča. Moj mikrokosmos su i moji dragi ljudi, prijatelji, roditelji, sestra, moj partner. Moje priče, moje cvetne esencije. Sve je to u tom paketu. Ali, ponekad iskoračim u onaj drugi svet, kao što kosmonaut iskorači iz svemirskog broda, da vidi stanje.

Stanje u makrosvetu:

1. Žena, majka – pozvana sa Biroa za zapošljavanje – kaže ponudili joj neki stranci da sklapa delove za kola. Strani poslodavac – nudi platu ispod minimalca. Osam sati u tri smene. I to sve u zvaničnoj ustanovi – razgovor vode strani poslodavac, predstavnik Biroa i ta žena. Znači da je neko aminovao takvo zapošljavanje ispod granice dostojanstva. Da li bi u svojoj zemlji smeli tako nešto? Naravno da ne. Ali zato ovde mogu. I, da, ako ta mlada majka odbije taj posao može da bude skinuta sa spiska Biroa (malo sam prisluškivala razgovor u autobusu).

2. U mesari žena kupuje švarglu. Prodavačica joj nudi kraj jedne. Kaže žena mnogo joj je. Prodavačica seče dok ne smanji količinu na toliko da to košta 56 dinara. Švargla. I dajte mi 100 grama onog parizera na popustu. Hranite se zdravo. Vodite računa o kalorijama. Vodite računa o raznovrsnosti. Vodite računa o ceni, kad malo razmislim.

3. Krava nam još nije do kraja crkla (nekako se još drži, valjda zubima za vazduh), od prošlog puta kad izađoh u makrosvet. I dalje pljuju po prosveti. I dalje im je najveći trn u oku. Vide oni svaki veliki odmor, vide godišnji odmor i praznik (nešto mislim  – jesu ostalim radnicima u javnom sektoru ukinuli ove stvari pa im zato to toliko smeta?) Toliko su se zagledali u prosvetarsko dvorište da ne vide ono što pišu. I kako pišu. Možda bi trebalo napraviti jednu reklamu i o pravima prosvetnog radnika (u ovoj kampanji protiv diskriminacije koja se vrti u reklamnim blokovima).

I, sve ovo možda ne bih ni pisala da nije na društvenim mrežama osvanula poražavajuća vest – DECA PRETUKLA RAŠU POPOVA. Prvo sam mislila da je to jedna od onih šaljivih vesti – ili nešto poput ČOVEK UJEO PSA, ali do kraja teksta s osećanjem gorčine i tuge shvatim da to nije šala. Došli smo skoro do kraja.

Dva dečaka, koliko sam shvatila deca imaju oko 11 godina. To su godine u kojima bi oni trebalo da gledaju emisije koje vodi Raša Popov. Ali, više nema dečijeg programa, nema pametnih pouka čika Raše, nema edukativnog sadržaja na televiziji, dečije radio emisije odavno ukinute, ali još veći problem je – šta to dvoje dece rade na ulici i ko su im zakonski staratelji?

Ne krivim ni centar za socijalni rad. Znam da tamo svaki socijalni radnik ima u nadležnosti oko 35 slučajeva. Vrlo slično školi. Škole i socijalne službe su ostali jedini bastioni brige o deci. Mislim na institucionalizovanu brigu. Mislim na vaspitanje i obrazovanje. Mislim na sisteme vrednosti. Mislim na čast i dostojanstvo.

Raša Popov se čitav život bavio decom. Bio jedan od onih divnih svačijih deka koji ume da ukaže i pokaže. Ispriča, objasni, zasmeje, poduči. Bio je simbol nas koji smo životni vek posvetili brizi o deci. Na kraju bajke svi žive srećno do kraja života. Na kraju ove bajke imamo (konobar, da platim):

pretučenog Rašu Popova

pretučenog dekana Fakulteta političkih nauka

decu na ulici (jer zakon štiti decu – ne smete ih kažnjavati – da bi ona mogla da kažnjavaju vas – kakav nonsens)

ponižene socijalne službe i školstvo…

Odoh nazad u svoj mikrosvet.  Možda, kad sledeći put izađem vidim onu kravicu kako veselo pase i druži se sa komšijinom, i neka dečica skakuću oko nje, dok dobre starine pričaju priče, a u školama neki zadovoljni i nasmešeni ljudi dočekuju neku čistu i umivenu decu. Jer, kravica daje mleka svima…