Trideseti – trideset drugi dan – ili mrmljanje i mrmotisanje

30-32. dan

 

I sve to postade jedan veliki dan mrmota. Kao u filmu. Čak mi se čini da se ovde i neki likovi baš tako ponašaju. Sto puta nas vraćaju u jednu te istu situaciju, a sve sa namerom da bude idealnija od prethodne ne bismo li se na kraju zaljubili u njih. Jedan dan nam obećaju nešto, pa drugi dan obećaju to isto, pa i treći, ali ih tog trećeg neko demantuje da je obećanje ludom radovanje.

E, onda se oni vrate u taj mrmotarijum pa obećaju još više – jedan dan, drugi treći. Pa im opet Mimi Faj, kaže, pa ne ide to braćo. Pa mi svi opet u mrmotarijum, samo sada smo na najvišem stepenu obećanja, ali je termin produžen… Tako da, slatki moji, biće ovde još mrmljanja i primrljavanja.

E, nešto se razmišljam, čudan smo mi narod. Nikad ništa ne naučimo iz iskustva, i nikad na svojim greškama ne umemo da se opametimo. No, hajde neka je i tako. Ali, čudesno je kako dobro prepoznajemo greške svih oko nas, i kritikujemo i znamo kako bismo i koga i zašto, ali ne vidimo da je to u stvari balvan u našem oku i da ga odatle treba vaditi.

Zato ovde može sve. Ili neki mogu sve, a neki neće ništa, i negde u sredini ostane onda ona treća strana – neki bi ovde koristili psovku, ja ću se truditi da to ne uradim, ne zato što sam fina, već zbog mogućih mi mlađih naraštaja. Uglavnom ta strana može da ostane gravidna nakon tog glagola i čina, ali ni to ih ne opameti.

I tako zemaljski dani teku. Uvirim na FB i vidim vas kako lepo i slatko pišete a ja… jednom ću vam reći šta mi to pojede reči u ovom periodu. Ne stižem ni da kažem da mi je sve što pišete mnogo lepo i da ste mi vi svi mnogo lepi i da kad mi je tako jako nekako zamislim da sam otputovala na jedno mesto, nije čak ni more, jedan rukavac Dunava je u pitanju, i neke njive iza i tišina. Mnogo cveća i boja. I zadržim se u mislima na tom mestu, poćutim, gledam vodu, gledam i odmaram. Mogao bi neko da kaže da šašavim, ali… postoji lepši naziv za to – ja meditiram i odmaram na mestu koje mi čini zadovoljstvo.

I, da danas sam zvanično završila i jedan vrlo obiman seminar u trajanju od mesec dana. I, leđa i vrat me i dalje još ponekad zategnu. I nešto mi ove varijacije vremena ne prijaju, ili bi mi trebalo malo nekih promena – mislim ja danas tako – neka onako pametna i lepa dinamika, da ne budem kao al dente rezanac… :) Izašao je i novi tekst u Pleziru pročitajte ga, ako vas ne mrzi, ali čitajte i čitav broj, devojke su autentično čudo na ovim prostorima – sa toliko entuzijazma praviti tako nešto – ja ih prosto obožavam!

Knjiga? Ne stižem da čitam…

Film? Gledali smo ga neki dan, baš po preporuci redakcije Plezira. Lep, topao, nežan, daje dosta materijala za razmišljanje. Kako bi bilo kad biste mogli da se vratite u jedan trenutak u prošlosti i ispravite stvar? Znate ona dva minuta koja biste uvek brisali jer da ih nije bilo… e o tome govori… Uživajte, i znajte da mi nedostajete!